Две ствари су данас очигледне. Прва, Председник Србије мора да буде присутан деветог маја у Москви, на прослави Дана победе. Друга, данашња Русија има у српском народу знатно већу подршку код „четничке Србије“, него код „партизанске Србије“.
Дилема „Да ли српски председник треба да буде у Москви деветог маја?“ – спада у реторичка питања, односно у она где се унапред зна одговор. Наравно да треба и да мора бити присутан. Србија је, као и Русија, људским животима скупо платила слободу у Другом светском рату. Србија је имала чак два оружана антинацистичка покрета у том времену; обзиром да су обе ове војске имале реч „југословенска“ у називу, можда је упутније рећи да је Југославија као српски државни пројекат имала два антинацистичка покрета.
У сваком случају је једино исправно коришћење речи „антинацизам“, а никако „антифашизам“ – одредница која се идеолошки произвољно користи још од почетка Другог светског рата, иако је нетачна. А нетачна је зато што Југославију и Србију нису претежно окупирали фашисти, већ су је већински поробили заклети национал-социјалисти. Њихов надимак је био „нацисти“, а званични назив идеологије Трећег Рајха је био „национал-социјализам“.
Тако су се југословенски комунисти – а самим тим и скоро сви европски левичари – нашли у појмовној замци. Како објаснити подударност њихове и нацистичке идеологије, бар када се ради о званичном називу?! Замислите југословенске комунисте, који су у официјелном називу државе којом су владали уградили придев „социјалистичка“, како покушавају да објасне да су се током рата борили против неког другог социјализма?!
Зато је инсталиран појам „антифашизам“, иако је он неважећи и лажан за велику већину европског простора. Фашизам је у чистој идеолошкој форми постојао само у Италији, у Мусолинијевом покрету Fasci italiani di combattimento.
Прави пут
Било како било, српски народ је већински био против нацистичког Рајха, ратовао је против Немаца у два ослободилачка покрета и платио је огромну и монструозну цену у невиним цивилним жртвама. Зато је председнику Србије место у Москви, на Дан победе, код руског народа са којим смо били на истој страни у рату, и који нам је сродан по жртвама и патњи.
Где би, онда, српски председник требало да буде тога дана, ако не у Москви?! У Естонији – из које нам долази потпредседница ЕК Каја Калас – држави која је имала највећи број концентрационих логора у рату у односу на број становника?! У Литванији, која је убила буквално сваког од 200 хиљада Јевреја који су живели на њеној територији?! У Словенији Марте Кос, која је већински цвећем и песмом дочекала улазак нациста у њене градове?! У Украјини, која данас слави Бандеру, Шушкевича или Коноваљца – парадне нацисте?!
У Немачкој или Аустрији, државама германских народа, који су апсолутни шампиони по геноцидима које су починили или подстакли, над српским, јеврејским, јерменским и другим народима?! У Скандинавији, чији су народи обожавали Хитлера и дали му све људске и материјалне ресурсе за напад на СССР?! У Италији која је била Хитлеров главни савезник у рату, и у оквиру чије територије се налази Ватикан – седиште папе Пија XII, који је током рата подржавао холокауст?! Или пак у Хрватској, где су током рата према српском народу почињени најмонструознији злочини које савремена историја записује?!
Председник Србије је у пар наврата најавио да путује у Москву на прославу победе у рату, али су се у последњих дан-два појавиле спекулације да ће, можда, његов пут бити отказан због погоршања здравственог стања. Немогуће је утврдити истинитост ових нагађања пре самог деветог маја ове године, јер је питање нечијег здравља интимна ствар, позната само њему и најближима.
Али, зато је могуће утврдити „политичку истину“ евентуалног отказивања посете Москви, у случају званичне потврде да је изазвано лошим здравственим стањем? Да бисмо лакше разумели, требало би направити паралелу са одступањем животне истине од уметничке истине – е да би лакше, на конкретном примеру, на свакодневни говор превели језик „политичке истине“.
У животној истини је могуће да неко падне са десетог спрата солитера и да, једном у хиљаду случајева, некако преживи. У уметничкој истини је таква литерална или филмска сцена апсолутно неприхватљива, јер делује неуверљиво. У животној истини је сасвим могуће да се нека особа разболи пред важан догађај, и да одлазак на такву светковину пропадне. Али, у политичкој истини, ствари стоје посве другачије.
Неодлазак српског председника у Москву из „здравствених разлога“ изгледао би код огромне већине народа неуверљиво, и изазвао би њихов чврсти утисак да се ради о фолирању; слично као када шармантни лакардијаш, кога у филму „Балкан експрес“ глуми Бора Тодоровић, покушава да „предриблује“ немачку патролу са изговором да „носи тетки лек“.
Поготово би овај горки котел кукавичлука, помешан са понижењем, тешко пао српском народу због претњи које је током свеже посете Србији, изрекла „комесарка нашег доба“ – извесна Марта Кос. Нема ничег претераног за поштовање у каријери и личности ове Словенке: бледи бриселски бирократа и корпорацијски слуга, персоналне аутентичности сличне сваком новом дану из филма „Дан мрмота“.
Реторичко питање
Ипак, српска власт, српска опозиција и српски студенти су пошли код ње на ходочашће, са много више ентузијазма и много више страхопоштовања него неки други Срби, који су ишли током Другог светског рата на поклоњење код представника Трећег Рајха (било је тужно гледати како се пред нашим очима остварује Ситон-Вотсоново пророчанство из 1914. године, које говори да заједница Јужних Словена мора имати католичко вођство, јер је западна идеја доминатна у односу на источну идеју, па јој због тога логично припада културна супремација коју би требало да персонификује ова словеначка комесарка!).
Зато би било немогуће прогутати образложење да је разлог неодласка у Москву на Дан победе „личне природе“, и да нема везе са комесарском посетом Марте Кос.
Ако је питање сврсисходности одласка председника Србије у Москву реторичког карактера, онда је класификовање подршке коју у Србији у данашње доба ужива Русија, посебно од „четничке Србије“, свакако знатно сложеније и нијансираније. Шта се подразумева под појмом „четничка Србија“?
Прво, ради се свакако о већинској Србији, чија подршка благо расте са долазећим поколењима. Нови нараштаји, васпитавани поред књига и породица, значајно и кроз популарну културу, стадионе и улице, не доживљавају партизански покрет као српску ствар. Ако имају потребу да трагају за националним, свакако да ову потребу траже на „четничкој“ страни. Ако имају потребу да трагају за религијским и традиционалним, онда се опет окрећу према „четничкој Србији“, која је увелико укључивала српску цркву у свој светоназор, док се атеистички партизански покрет веома сурово односио према Српској православној цркви (СПЦ).
Међутим, одредница „четничка Србија“ се свакако не односи само на присталице и поштоваоце Равногорског покрета, или лично генерала Михаиловића. Реч је о знатно ширем корпусу у који – ради лакшег разумевања – упадају поред равногорских следбеника и потомака, и сви други антикомунистички елементи: монархисти, богослужитељи и литургијски верници, као и „недићевци“ и „љотићевци“ (често супротстваљени равногорцима на унутрашњем плану); потомци предратне буржоазије и грађанске класе, потомци предратних сеоских домаћина, малих занатлија и великих предузимача; вашарска и народњачка Србија; православна и конзервативна интилигенција, и слично.
Код ове већинске категорије у Србији нема много дилема: они су на руској страни историје у актуелном сукобу на украјинској територији, као што су на руским позицијама и у сукобу Руске Федерације са Колективним западом. Њихова упадљиво већинска и гласна подршка руском свету данас није базирана на подударности са многим руским представницима у њиховом историјском тумачењу Другог светског рата у Југославији, склоним симпатијама према партизанско-комунистичком наративу.
Посебно је спорна оцена историјске улоге самога Јосипа Броза, за коју „четничка Србија“ сматра да је била доследно антисрпска. „Четничка Србија“ осећа према Русији духовну православну повезаност и братску словенску сродност, али политички подршку руској идеји материјализује у слагању три некомунистичка, али и „просветитељска“ вектора.
Први од њих био би избор Доситеја Обрадовића – несумњивог просветитеља западног типа и присталице философије рационализма – за окретање политичког курса према Русији, уместо према западној Хабзбуршкој монархији. Други је био би уздах Јована Ристића у епохи Берлинског конгреса, пошто му је руски представник кнез Горчаков саопштио да приоритет у односу на српске интересе имају прво руски, па онда бугарски; уздах који је смогао снаге да, и поред разочарења, на ствари погледа дубље и каже: „Тешко је нама с Русима, само нам је још теже без њих“.
И трећи вектор, најупечатљивији у свести данашњих учених Срба, биле би опомињуће речи великог Стојана Новаковића: „Без Русије не би било Србије“. Управо ће ова три вектора, који су нацртала тројица српских учењака и патриота, увести руски фактор као једини гарант српског опстанка. Зато ће „четничка Србија“ здушно бити уз Русију, чак и када се значајно не слажу у појединим историјским погледима, попут погледа на партизанско-четнички сукоб.
Поделе „партизанске Србије“
„Партизанска Србија“ ће се поделити на две међусобно супротстављене колоне када је реч о погледу на свет. Разликоваће се према свему политичком, а посебно у односу на руско питање: спајаће их само варљива сродност према партизанским коренима. Већинска међу две партизанске колоне биће она прозападна, она која сматра да ЕУ, ипак, и поред свега што нам се догађа, нема алтернативу: због тога ће ова колона бити отворено антируска.
У тој прилично растегљивој колони, препуној унутрашњих несугласица, основни кохезиони фактор поред русофобије биће „авнојевски“ поглед на ствари. Идеолошки лепак са јајачког заседања држаће на окупу све поражене са Осме седнице, сву свилену децу из „златних осамдесетих“, све НВО претплатнике, све који воде порекло из „савезних органа“ и од војних лица, све русофобе од ’48, до данашњег украјинског ратишта, све присталице џендер идеологије, све љубитеље филмова хрватског режисера Вељка Булајића, све југотитоисте и авнојевске југоносталгичаре, све „леве“ који су уједно и „зелени“, све црвене који су пожутели, све оне који сматрају да је Србија крива за све ратове на овим просторима…
Она друга „партизанска“ колона, сасвим сигурно мањинска међу љубитељима петокраке, биће несумњиво патриотска и проруска. Стајаће са супротне стране обале у односу на своје прозападне рођаке, много ближе „четничкој Србији“, а да те чињенице, можда, није ни свесна. Са Србијом која носи кокарду у срцу, имаће много више сличности и разумевања. Биће сродни у много чему сем у погледу на Други светски рат, односно на партизанско и четничко питање.
На овом пољу неће бити компромиса, упркос свим историјским чињеницама. Најбољи пример оваквог погледа на свет, био би животни пут великог српског писца Добрице Ћосића. Успео је током живота да се отераси свих својих идеолошких заблуда и да поново прими православно хришћанство, да се измири преко оца Митрофана из Хиландара чак и са „љотићевцима“, да избаци из себе све комунистичке отрове које је попио у младости: једино није смогао снаге да се помири са равногорцима.
Ставови ове „партизанске“ Србије, уочљиво мањинске и међу поштоваоцима петокраке, а камоли у читавом српству, биће уједначени са званичним руским погледом на ослобођење Србије у Другом светском рату. Овај наратив, прилично упрошћен у интерпретацији ратног исхода, види Црвену армију здружену са југословенским партизанским јединицама, као једине ослободиоце Србије од Вермахта: и види након тих дана ослобођења слободну Србију (Југославију) на челу са Титом.
Карактер ослобођења
Прозападна Србија никада до краја неће усвојити овај наратив због нужности признања да је совјетска (руска) улога у ослобођењу државе била пресудна, и поред очигледне чињенице да су Совјети изгубили 27 милиона душа. За њих је совјетска жртва слична савезничкој (западној) заслузи, једино ће прихватити онај део наратива који ниподаштава четничку историјску улогу.
„Четничка Србија“ ће на ослобођење гледати разроким очима: са једне стране ће видети слободу од нациста, али ће у исто време, са друге стране, видети окупацију од Титових комуниста.
Памтиће деценијама многе сопствене жртве и недаће, све настале од стране комунистичке руке: масовна стрељања приликом ослобођења (до данас је лоцирано 211 масовних гробница у Србији); сечу елите без суђења (Бранко Поповић, Михаило Миловановић, Светислав Стефановић, Григорије Божовић, Александар Цветковић, Петар Зец, Илија Пржић, Јован Мијушковић, митрополит Јоаникије Липовац и други) или сечу елите на монтираним процесима попут онога генералу Драгољубу Михаиловићу; прогон интелектуалаца и забрану дела великих ствараоца (Слободан Јовановић, Милош Црњански, Драгиша Васић, Ђоко Слијепчевић, Јован Дучић, Владика Николај и други); одузимање имовине и грађанских права (Жанка Стокић, Бора Пекић).
Зато никада „четничка Србија“ неће моћи да „ослобођење из 1944. године“ посматра као чисту слободу, више ће на њега гледати као на понтонски мост према слободној, национално-демократској Србији, коју ће сањати у далекој будућности. Ипак, када се ради о врућим догађањима на украјинском ратишту као и у целокупном односу према Русији, „четничка Србија“ неће имати дилему: биће на руској страни историје.
Упркос различитом гледању на историјску улогу партизанског и четничког покрета у Другом светском рату, за „четничку Србију“ нема никаквих дилема: Путинова ера враћа Русију у православни свет, и удаљује ову братску државу непрегледног пространства од комунистичког наслеђа; Путин за „четничку Србију“ не симболизује новог совјетског лидера, већ новог руског цара.
Ако је неко успео да уједини и помири партизанску и четничку Србију, то је сигурно Владимир Владимирович Путин. „Четничка Србија“ никада није престала да плаче због крвавог октобра из 1917. године у царској Русији, и никада није престала да се моли за спас племените душе њеног спасиоца – цара Николаја II Романова.
Временска инверзија
Најбоље тумачење ових разлика у погледу на историјску раван, пружио је професор Мило Ломпар у скорашњем есеју Руска тема. Ломпар пише:
Русима је тешко да разумеју да оно што је за њих била 1918. година – губитак царевине, губитак монарха, бољшевичка диктатура, грађански рат – за Србе је 1945. година. У менталном смислу, на делу је временска инверзија. За Русе је 1945. година остала година тријумфа: уласка совјетске војске у Берлин, у Праг, у Беч. Они не могу да схвате да њихова велика победа из 1945. године није нешто што је и за Србе била велика победа. За Србе је 1945. година оно што је за Русе 1918. година: губитак краља и монархије, долазак једне непријатељске идеологије, грађански рат. Све чињенице негативног искуства које су се појављивале код Руса 1918. године, коју Руси доживљавају као свој пад, Срби доживљавају као своју победничку годину, јер је српска војска пробила Солунски фронт. А у обе стране је затомљена негативна представа: српска војска је 1918. године пробила Солунски фронт и била на страни ратних победника, али резултат није била српска него југословенска држава.
У којој је Ситон-Вотсон предвиђао да Хрвати – премда војници поражене аустро-угарске војске, али као експоненти западног утицаја – преузму политичко вођство. Ни 1945. година није била резултат враћања руске царевине него потврда Совјетског Савеза. И када се 1991. године распао Совјетски савез одједном Руси проналазе да Харков и Крим нису у Русији. Због дубоког совјетског наслеђа у културним и идеолошким представама, због „совјетског племства“ које у потомцима влада том земљом, они одбијају да подвргну историјско искуство превредновању. Као што и код нас 1990. године – са сличних разлога – одбијају да превреднују југословенство и комунизам. Колико, дакле, кошта комунизам? Тај рачун остаје ван главног тока културне свести. Маријупољ, Дњепропетровск, Одесу, створио је кнез Потемкин: никаква Украјина. Када је Крим дошао у састав Русије? Катарина II га је на сабљи освојила. После двеста година од тог догађаја, у 2014. години, Русија слави повратак полуоствра: које је двеста година било њихово, све до 1954. године. У ком рату су га изгубили? Није било тог рата. Како су га изгубили? У Совјетском Савезу.
Руски поглед на ратни исход и опречне друштвене вредности на нашем простору, због чувања пламена велике победе у Отаџбинском рату, склон је знатном упрошћавању ствари. Ситуација је много сложенија, како Ломпар пише. За оне Русе који долазе у Србију са крстом, нема дилема – њихова уверења су сродна са уверењима „четничке Србије“.
Али за оне Русе који долазе у Србију са петокраком – а таквих је већина међу званичним представницима – емоције „четничке Србије“ нису заветоване у историјској читанци, већ као да су дечија бајка. Они не признају ништа сем југословенских партизана, и за њих је историјска улога Јосипа Броза, поред свих контрадикција, слободарска и позитивна. Никада нису покушали да објасне зашто их је наречени Загорац издао 1948. године након што су њега и другове деценијама богато финансирали, као и зашто је превео југословенску државу на западну страну света уз грмљавину русофобије; зашто је хапсио и мучио по голим отоцима и логорима хиљаде и хиљаде Срба, који су на уснама богобојажљиво изговарали реч „Русија“.
Нико од њих не говори о томе зашто су све остале југословенске државе – стваране на комунистичком Дрезденском конгресу – данас заклети непријатељи Русије, осим наравно, српске државе; зашто је данас чак и Црна Гора, која је два века била ставка на руском буџету и чију независност је у ери Мила Ђукановића помогла руска елита, један од главних прогонитеља руског света. Дакле, ствари су много сложеније него што приказује наратив, који би требали једнозначно да упијемо.
Русија не мора да брине када је реч о подршци у српском друштву: докле постоје СПЦ и „четничка Србија“, дотле ће њихова српска крв пумпати и руску страну срца. И када се буде чинило да је све изгубљено и да је мркли мрак покрио и последње парче руске степе, вера у нову руску победу ће постојати у овој Србији, навиклој на стрпљење и молитве после комунистичке окупације, непоклеклој чак и након убиства генерала Михаиловића.
Стрпљиво и уз молитве, православна и „четничка“ Србија, неће издати братски руски народ, чекајући да ново сунце обасја непрегледна руска пространства. А онда, уместо густих шума и брзих река, тамо ће се указати Серафим Саровски, Александар Невски или Ксенија Петроградска: биће то пут који је изабрао још наш Свети Сава. Зато је то једини пут којим деветог маја мора да хода српски председник.
