Игор Ивановић: Црногорска похара Куча: приказ књиге (3)
Годину дана након похода црногорске војске књаза Данила на Бјелопавлиће, дешава се прва од две похаре Куча. Да, пажљиви читалац је добро прочитао: биле су две похаре Куча током две календарске године. Прва похара Куча се одиграла средином 1855. године (неки аутори наводе крајем маја, а други крајем јуна), а аутор Петровић је назива „пробна“; друга похара – она која је у историји позната као „Похара Куча“ – догодила се годину дана касније, односно на Петровдан, 12. јула 1856. године.
Обе похаре су биле трагичне и однеле невине животе, поклани су највише деца, жене и старци. Прва похара је брзо заустављена притиском великих сила на књаза Данила, који је претходно наредио овај војни поход. У њему је учествовало по неким документима и до 10.000 наоружаних људи предвођених војводом Мирком Петровићем, а као доња граница помиње се око 7.000 војника. Зато је у Кучима убијено, по подацима који се поклапају код свих истраживача, „само“ 80 глава, док је Црногораца погинуло 12 наоружаних људи.
Такође, сви истраживачи су сагласни у оцени да је међу ових 80 кучких жртава највише поклане деце и стараца, а да је данак платила Кучка крајина, односно села Затријебач, Коћи, Орахово и Фундина (прва три села су већ поменута у тексту као латино-арбанашка по пописима). Преписка књаза Данила са почетка 1856. године, коју је вршио са утицајним страним конзулима потврђује наречено. Из садржаја коресподенције видимо да је „настојањем конзула учињено примирје и окончан рат“.
Пошто је књаз Данило правдао и објашњавао страним конзулима његове поступке према брђанским племенима увек политичким, а никада психолошким разлозима, што је потпуно природно у складу са његовом позицијом књаза суверена, он у наставку ове преписке закључује управо на политички начин следеће: „Услови примирја су били да Дрекаловићи остану на миру на својој територији, а ја да суспендујем вршење мојих права над њима“.
Предисторија односа са Цетињем
Аутор Илија Петровић, који је родом из Косора у Кучима, а старином Дрекаловић, наводи ову књажеву коресподенцију и закључује да књаз прећуткује страним конзулима ратни поход и невине жртве у њему. Али, ове кратке и сажете реченице које су цитиране из књажеве преписке, поново показују флуидни статус Куча према цетињској власти, њихове лабаве везе и недоречене међусобне обавезе. Зато је, цењени читаоче, неопходан нови пут уназад, поглед у прошлост, као присећање на неке виталне догађаје, којима се донекле може конкретизовати ова политичка апстракција.
Тако нас историјска ретроспектива враћа у 1831. годину, на Цетиње, где столује владика Раде како га народ назива, аутор највеће српске поеме како га памти српска књижевност, односно Петар II Петровић Његош, како га познаје званична историографија. Владика Раде је чинио напоре да под своју власт стави племе Кучи, које он лично никада није волео. И управо те 1831. године, владика Раде је нудио Вукићу Попову да „приведе“ Куче Црној Гори, а пристајање на ову погодбу Куч Вукић Попов условио је заједничким освајањем Подгорице од турске власти.
Нема никаквих других потврда о присаједињењу Куча са Цетињем, тек је нешто више од пола века касније, Берлинским конгресом кучка територија међународно припојена Црној Гори. Неспорно је да су у време столовања владике Рада, друга српска племена: Пипери, Мораче, Бјелопавловићи и Ровци већ били припојени Црној Гори. Питање у којој су мери, као и да ли су уопште Кучи били у саставу црногорске државе – пише аутор Петровић – од самог почетка тешко је налазило свој одговор, а највише недоумица и проблема изазивало је потенцијално прикупљање пореза.
Кучи нису могли никако да прихвате да било којој власти плаћају порез, јер је за њих тај чин првенствено био питање слободе и части. Историјска наука бележи и поруку коју је књаз Данило упутио Кучима пре „пробне“ похаре, у којој их подсећа да њихова обећана верност према књазу (вероватно мисли на ону са краја Бјелопавлићке буне), производи и обавезу плаћања пореза цетињској власти.
Након тога Кучи су се поколебали и одбили обавезу плаћања пореза, за њих је тај чин био неприхватљив. Књаз Данило упућује нову поруку где прети свима „од Куча који се буду окренули скадарском паши“ као њиховом господару, али већина Куча му одговори „ми не знамо ни за каквог господара, већ само за Бога, па зато и не примамо никога другог за господара“ – пише Илија Петровић. Дакле, постоје две константе у односима владајуће династије Петровић и брђанског племена Кучи:
1. одбијање Куча да пређу под потпуну световну црногорску власт када у исто време признају духовну власт Митрополије цетињске;
2. отворена мржња свих владара из династије Петровић према њима, где књаз Данило није био изузетак у овоме, али је само код њега ова мржња постала слепа и плодови његовог гнева су најкрвавији од свих цетињских владара.
Међутим, и владика Раде је остао крвавих руку, о чему пише Марко Миљанов када каже да се „у народу рачуна да је владика Раде (…) без разлога и на грозан начин (…) побио осамдесет тројицу бираних људи“. На другом месту, Миљанов пише да је Вукић Попов, „у то вријеме једина узданица кучка“, убијен од стране његових кумова, које је за овај чин подмитио управо владика Раде.
Цитирајући озбиљног истраживача Буда Симовића, који се детаљно бавио историјском улогом „Зека Малог“, аутор нас уводи у још једну неупитну повесну чињеницу која је била весник обе похаре Куча: велика глад у Брдима током 1854. године и 1855. године, која је после Пипера и Бјелопавлића кулминирала у Кучима. У овој и сличним ситуацијама, Кучима је радије помагала турска власт, донирајући им понекад жито или брашно да се прехране.
Најчешће су Кучи сами решавали проблем велике глади, тако што су упадали на турску територију (понекад и на територију суседних племена) и онда да би се прехранили пленили туђу стоку. На другом месту у књизи, аутор Петровић цитира истраживача Ђока Пејовића, који у делу Црна Гора у доба Петра I и Петра II казује следеће: „Географски положај Куча, непрекидни притисак Турака, упућеност на подгорички пазар и потребе обезбеђивања зимске испаше – били су довољан разлог да се у политици црногорско-брдских владара према њима не изрази одлучност за безусловно јединство са Црном Гором.“
Правдање похаре
Илија Петровић у наставку пише: „Све су то, дакле, били разлози о којима књаз Данило, али и стриц му владика Петар II, није водио рачуна, или га то није ни занимало; нарочито упућеност на пазар.“ Подгорица, којом су у том периоду владали Турци, била је Кучима „пред носом“ и брзи долазак на њен пазар често је значио и гаранцију голе егзистенције, док је цетињски пазар био далек и неприступачан.
Илија Петровић на веома важном месту у књизи цитира Буда Симоновића уз констатацију да је овај „понајбоље схватио суштину свих оних збивања којима се овај рад бави“. Заправо, аутор посредно каже да није било конкретних политичких разлога „вишег значаја“ због којих би црногорска војна сила кренула у крвави пир само годину дана након „пробне“ похаре. А шта тек рећи о самим плодовима слепе мржње које је црногорска војска оставиле у Кучима након напуштања кучке територије после „пробне“ похаре?!
Будо Симонивић закључује: „У ствари, ово ратоборно горштачко племе које је стално било на вјетрометини утицаја и интереса и Турске и Црне Горе, увијек је било помало држава у држави. Непокорни и непослушни, Кучи се нијесу двоумили око своје националне припадности, али ни престајали да трпе и ћуте пред тиранијом и самовлашћем цетињског господара. Још када их је притисла двогодишња глад, нијесу више хајали за књажеву изричиту наредбу о укидању хајдучије и строгој забрани упадања на турску територију и територију других сусједних племена где су се снабдијевали храном, пленећи стоку и пљачкајући од оних који су имали“.
Након нових редова, који би могли бити неки танани алиби за књажеву похару Куча, истраживач Будо Симоновића закључује уз грмљавину чињеница: „Историчари то углавном узимају као непосредан повод за оружану акцију црногорске војске, иако је потпуно јасно да је циљ био сасвим другачије природе: књаз Данило је очигледно желио да Кучима песницом утјера рогове у главу и једном за свагда од њих створи тврду крајину и поуздану брану према скадарском пашалуку, те да Турцима и цијелој Европи стави до знања да је то Црна Гора“.
Слично објашњење има и Марко Миљанов, који упрошћено закључује да је књаз Данило слао војску на Куче јер није успео да их приволи на покорност, односно није успео да их натера да плаћају порез.
Дакле, одбијање пореских обавеза као идеје неслободе и срамоте, трпљење двогодишње глади без икакве помоћи са Цетиња, акумулација незадовољства Даниловом преком нарави и неким неделима, традиција лабавих световних односа према цетињским властима и међусобно неповерење, били су неки од описа стања у Кучима пред крваву похару из 1856. године. Трифун Ђукић додаје још и последице претходне, „пробне“ похаре. Он пише: „Али, ова војнички успјела акција није, што је најважније, успјела политички, јер је војска убијала мирно становништво, што јој Кучи нијесу могли опростити, него су са још више мржње дочекивали све што им је долазило са Цетиња.“
Тачно је да је мржња била обострана, али кучка мржња је била без физичких последица за цетињску власт, саткана од тврдоглавог одбијања и непристајања на њене захтеве. Са друге стране, мржња цетињске власти према Кучима била је латентно активна и монструозно оваплоћена, уз учестало наношење зла. Као увертиру за овај крвави пир, књаз Данило се обраћа писмом конзулима, где их обавештава о неопходности интервенцију у Кучима, због њихових пљачки турске имовине и имовине других племена које имају статус цетињских поданика (Братоножићи и Пипери), наравно не помињући глад као узрок.
Аутор Илија Петровић је веома скептичан према овим аргументима књаза Данила, сматрајући их неискреним и неистинитим. Износећи разне доказе, аутор показује да су многи известиоци и истраживачи само некритички преписивали књажеве обмане. Тако закључује: „То, даље, значи, да су књажеве приче о кучким нападима на Братоножиће и Пипере била чиста измишљотина, а поп Вук прихватио их је у првом тренутку као истините, јер других извора, осим лажних, књажевих, није имао.“
Као најверодостојнију литературу која истинито говори о Похари Куча, аутор користи дело једног Куча старином од Дрекаловића – а касније цетињског перјаника и братоножићког војводе – Марка Миљанова Поповића. Пошто се касно описменио, Миљанов о Похари Куча пише са временске дистанце од преко четири деценије, али са напоменом да се раније о овом злочину није ни смело говорити!
Пре тога, морамо неколико реченица приложити на олтар истини, говорећи о томе где се налазио те 1856. године потенцијални сведок Марко Миљанов, обзиром да је он рођен у Медуну (Кучи) 1833. године, дакле, био је зрео човек за то доба, који је имао 23 године. Поуздано се зна да је Марко Миљанов заједно са Јошом Станојевим Рашовићем добио током лета 1855. године позив да посете Цетиње због њиховог пријема у перјанике.
Како нису били у Кучима у то време, за позив су дознали у септембру исте године, да би на Цетиње пристигли у пролеће 1856. године. По многим истраживачима, пошто сам Марко Миљанов о томе не пише у мемоарској литератури, већ је постао перјаник током Похаре Куча, врло је вероватно да није био у Кучима током саме похаре, већ је био или на Цетињу, или је био са Јошом негде у четовању да освети свога осамнаестогодишњег брата Радоњу који је погинуо на Лединама.
Да ли је Марко Миљанов био обавештен шта се спрема у Кучима, тешко је прецизно утврдити, али је врло вероватно – како пише аутор Илија Петровић – „да су они (Марко и Јошо) знали за намјеравани напад и да су били сагласни са њим, али нијесу били за то да се убија невино становништво“. У мемоарима сердара Рада Племенца постоје подаци да је у каснијем времену на Цетињу Марко Миљанов оштро критиковао Петровиће-Његоше због „два небратска покоља Куча“, говорећи да он није сагласан са овим покољима. Било како било, поштовани и стрпљиви читаоче, најзад смо дошли до суштинског догађаја који се одиграо 12. јула, на Петровдан, 1856. године у Брдима, на територији племена Кучи.
Похара Куча
Нешто пре тога, војвода Мирко Петровић је дошао са неколико хиљада војника на Биоче (извори наводе од 7.000 – 8.000) међу којима је било доста и других Брђана, одакле је послао Кучима наредбу књаза Данила, како пише Миљанов а преноси аутор Петровић, „да му дођу Кучи, дванаест њихових главара да се стријељају гдје се ухвате, а други народ нека се не боји, да му је Божја вјера, само да им постави суд и сједини их са Црном Гором и Брдима, као један народ и једна браћа да буду“.
Одмах након овога, аутор Илија Петровић изводи закључак који непоколебљиво господари целокупном његовом књигом: „Ово је, дакле, била наредба књаза Данила, а не ‘прокламација’ војводе Мирка, како је за употребу у европским конзулатима у Скадру и Дубровнику и њиховим владама било смишљено; знао је цетињски господар да Кучи неће прихватити његов захтев, али је још боље знао да ће му то одбијање послужити као изговор да отпочне свој крвави пир.“
Миљанов пише како су се Кучи окупили и већали, пише да је међу њима била велика неслога у то доба, пише да се тај раздор повећао после наредбе војводе Мирка, пише и да су скоро сви били изненађени наредбом да убију својих дванаест главара (од чега три свештеника!), јер нису признавали њихову грешку која би имала смртни исход. Али, пред војском на капији и силом за коју су већ видели како дивља и сурова може бити, већина Куча је отишла код војводе Мирка на Морачу, а мањи део је остао уз своје главаре.
Миљанов додаје: „Од братства Чејовића не оде нико, но сви осташе код својих главара и попова“. Они су узели пушке да се боре и стали наспрам црногорске и брдске војске. Војвода Мирко је чекао пар дана код Мораче, тражећи начин да заузме Куче без великих жртава. Кључна ствар у његовим плановима је била да уђе у Медун град помоћу неких виђених Куча, без борбе, односно да их убеди да тамо кришом уведу црногорску војску. Први коме је понуђено, Туро Ђуров Петровић одбија ову понуду јер не жели „сам себи надјенути име издајника“, али понуду прихватају Бацо Драгојев Божовић – Ивановић са Доњег Медуна и сердар кучки поп Спахо Божов Поповић.
Њихова намера је да им се војвода Мирко закуне да неће бити страдања ако прихвате понуду и поступе по њој. Војвода Мирко им даје гаранције да, сем оних дванаест глава које је књаз Данило одобрио, ни једна друга сигурно неће пасти. А и за ових дванаест кучких главара, војвода обећава да ће отићи на Цетиње код књаза да за њих све потражи милост и да им се поштеде животи. После много преговора са војводом Мирком, кучки представници који су прихватили понуду, уводе током ноћи црногорку војску у Медун као залог за мир, као и уз догор да једине „жртве“ буду куће ових дванаест кучких главара, које ће се запалити „да тако књазу спласне љутња и прије им опрости“.
Када је део Куча који је био спреман да ратује против војводе Мирка видео, на Петровдан рано ујутру, црногорску војску у Медуну како слави, знајући да се ради о издаји, растркаше се куд који. На више места и код Миљанова, као и код других истраживача, налазимо до података да никаквог боја није било, јер се кучка војска разбежала. Зато аутор Петровић закључује: „Појединост да Кучи распоређени на Биочким странама ‘нијесу боја чинили’, казује да су Данилове приче о наводним жртвама наводног црногорског оружаног сукоба са Кучима ушанченим изнад Биоча, биле смишљене с једним циљем да се ‘покрију’ жртве будућег погрома по кучким селима.“
Тако је и било. Уместо да позове сву војску са собом у Медун како је било договорено, војвода Мирко изда наредбу да се његове хорде поделе у доњу и горњу војску и да крену са злочинима по кучким насељима. Марко Миљанов пише: „Но је црногорска војска палила и жарила по Кучима и показала злоћу какву ниједна војска до данас није показала на овим странама, ни Срби Турцима, ни Турци Србима. Ниска неваљалства која је црногорска војска тада учинила у Кучима не могу се сва избројати.“
Насупрот војводи Мирку и његовој казненој војсци, многи Кучи су са радошћу кренули према војводи Мирку да му одају почаст. Њихова судбина је трагична, Миљанов пише: „Бејаху сви убијени и посјечени, а затим по селима све пушка поби и нож посијече.“ Пошто је годинама док је службовао на Цетињу као перјаник, Марко Миљанов у себи спутавао сазнања и мишљења о овом злочину, после деценија акумулације, као да је пукла брана у његовој свести када је детаљно описивао грозоморна убиства кучке дечице, углавном ножем и сабљом.
Описује како су страдала још некрштена деца, деца у колевкама, деца која су тек проходала, деца која још нису проговорила… Побијени су сви који су се нашли на путу и до којих су могли да дођу, одсецане су им главе и ношене на збирно место где ће их све прегледати војвода Мирко, а онда свакога злочинца наградити „по заслузи“. Миљанов поименице именује многе злочине и злочинце из „доње војске“ војводе Мирка, од којих су најсвирепији: поп Мијаило Војводић из Црмнице који је донео војводи Мирку три дечије главе, две су биле од оца Ивана Радојева, а трећа од Николе Маркова, обојица са Убала.
О овом злочину, као злобном породичном предању, говори и један потомак ове фамилије пореклом из Грађана из Ријечке нахије, историчар Васо Војводић из Новог Сада. Каже да се сећа да је као дете у родитељској кући слушао ову причу, али да су његови преци говорили да им је оправдање за оваква злодела у „наредби да Кучи нијесу православци и да их треба истребити“. Поштованом читаоцу сигурно није неопходна Његошева памет да закључи ко је упутио овакву наредбу са највишег положаја на Цетињу.
Злочини и згаришта
Коруна Радоњина из Косора прича како јој је један црногорски војник заклао дете које је носила у колевци. Много је ових стравичних сведочанстава – иако је свака трагедија трагична на сопствени начин – али и наречено је довољно да се расветли природа ових злочина, односно ко су биле жртве, а ко злочинци. Илија Петровић описује даљи ток догађаја: „Пошто је војска Миркова опљачкала Медун, ко је шта стигао, и запалила куће, Мирко је кренуо кући, на Цетиње, преко Косора.“
Марко Миљанов описује последице овог путовања, а аутор Петровић цитира у књизи. Прво су војници војводе Мирка камењем сломили врата на косорској цркви, а онда су је потпуно опустошили. Оно што су сматрали да је безвредно из унутрашњости цркве, поломили су и запалили. Миљанов пише да је вовјода Мирко похарао многе вредности које је косорској и медунској цркви подарио још војвода Дрекале, као и оне које су временом многи кучки прваци добијали са Руског двора. Када је опљачкао цркве, војвода Мирко се није зауставио – пише Марко Миљанов – него „ни гробове пред црквом није оставио, но све поломише, што није огањ могао изгорети“. Када је ово видео, стари Туро Ђуров, потомак војвода Петровића, питао је војводу Мирка шта то учини од цркве и гробова. „Није ово црква но џамија“ – одговорио му је војвода Мирко.
Када говори о броју невиних жртава у Кучима, аутор Илија Петровић пише: „Ово је рекао стога што су посјечене главе људи и дјеце биле скупљене на уљаник (пчелињак) попа Луке и пободене на мотке у огради око уљаника, како би их војвода Мирко могао прегледати и видјети колико их је. Говоре да их је било 243 и да је у те главе било 17 војничких који су могли у бој отићи да се бију с Турцима, а друго су били старци, болесници и дјеца.“
Сви аутори су сагласни да би број жртава био неупоредиво већи да многи црногорски и брдски војници нису штитили кучку нејач и сељане. Сада, нека се поштовани читалац запита, када затворених очију види ове 243 посечене главе набодене на мотке попут ловачких улова, како се примењује Данилов законик, који је донет годину дана пре овог масакра?! Зар тамо није писало, у једном од 95 чланова, да се забрањује одсецање глава и њихово приказивање попут трофеја?!
Посебно ако се узме у обзир, пише Марко Миљанов, да су убијени многи кучки јунаци из ранијих бојева против Турака: „У гомили глава посјечених богаља, иако никад не бјеху мрски другоме осим Турцима, у тој гомили ћелавих глава биле су и главе Зека Јокановића, Николе Радоњина, Радована Станкова, Јована Николина и других, старих турских крвника, који су у своје вријеме били страшило за Турке“. Очигледно је да су књаз Данило и његови најближи били изузети из Законика који је управо књаз донео, и који је примењиван према осталима по потреби.
Марко Миљанов казује да „горња војска“ којој је заповедао војвода Новица Церовић (познати јунак који је учествовао у атентату на Смаил-агу Ченгића) није вршила злочине, односно „нигдје за собом трага од злочина није оставила“. Додуше, на једном другом месту, по аустријским изворима, напомиње се да је војска под командом Новице Церовића која је била распоређена по планинском венцу изнад Куча, убила четрдесетак људи и запленила око 6.000 грла стоке. Аустријски извори су обично тачни, али понекад циљано злонамерни, па ћемо се ипак ослонити на Марка Миљанова, као и на народно предање да „горња војска“ није чинила злочине и да је бранила Куче од неких црногорско-брђанских помахниталих војника .
Аутор пише: „Горња војска и њене војсковође (војвода Новица Церовић, поп Радоје Симовић, капетан морачки Милисав Мишнић Вујисић и сердар Павић Ђиканов Влаховић капетан ровачки – примедба ИИ) тужним срцем гледали су покољ који је доња војска извршила.“
Човечност у најтежем времену
У наставку текста, између осталог, аутор Петровић цитира Марка Миљанова који пише о многима из „доње војске“ који су показали човечност: „Но није само горња војска са својим војводама заслужила хвалу што нијесу вршили злочинства над својом браћом, но је и у доњој војсци војводе Мирка било доста главара и војника који су радили да мање зла буде. Јоле Пилетић и Петар Вукотић први су почели бранити и одбранили су од војводе Мирка да им не убије попа Ђока Милачића, Николу Јованова Поповића, Сава Паунова Ивановића и Ујка Рашовића, српског јунака и великог турског крвника, који бјеше дошао из Фундине да поздрави војводу Мирка“.
Много је сличних случајева наведено и документовано у књизи Илије Петровића, а када неупућени читалац чита ово вредно и свеобухватно штиво, не може а да се не упита какав је то био демонски карактер војводе Мирка. Каквом је мржњом био поседнут да је агонично наређивао убиства старих јунака и „турских крвника“, који су дошли из даљине да му искажу поштовање?!
Веома је илустративан и случај Николе Јованова који описује Марко Миљанов, а преноси аутор Петровић. Никола Јованов је био један од Куча који је са његовом дружином увео војводу Мирка кришом ноћу у град Медун. Војвода Мирко је преспавао у Николиној кући, што се сматрало посебном чашћу и гостопримством. Али када се пробудио и кренуо, наредио је да се домаћин Никола убије! Једва су успели да га спасу Јоле Пилетић и Петар Вукотић. Живот су успели да му одбране, али не и имовину, коју је пратња војводе Мирка опљачкала до последње стварчице.
Миљанов пише: „Народ се чудио што учини војвода Мирко: да опустоши кућу у којој је коначио и хљеба јео. Народ је набрајао колико је турских паша сачувало српске куће у којима су коначили кад су српска села палили и плијенили, а војвода Мирко опустоши своје!“ Да ли је потребно била шта додати на речи мудрога Марка Миљанова? Можда би као испомоћ требао да послужи један сродан – а опет потпуно другачији – историјски догађај описан у књизи Илије Петровића.
Поп Ристо Бошковић војвода бјелопавлићки, након неуспеле буне бежи у турску варош Спуж – као што је већ описано у претходном штиву – одакле прелази за Скадар. Након неког времена пише покајничко писмо књазу Данилу, у коме тражи помиловање и дозволу да се врати у Црну Гору. После много перипетија и заплета, књаз му излази у сусрет и поп Ристо Бошковић се враћа кући.
Будо Симоновић пише: „А можда највеће признање и сатисфакцију добио је двије године након смрти књаза Данила. Приликом похода на Црну Гору, 1862. године, Омер-паша је неколико дана боравио у напуштеној кући попа Риста Бошковића у Орјој Луци. На одласку, међутим, није допустио да се кућа спали као и већина осталих по Бјелопавлићима, већ му је написао и оставио поруку: ‘Драги војводо, жалим што твоју главу не носим у Скадар. Из поштовања према твом јунаштву и куражи, остављам ти кућу у којој сам боравио неколико дана нетакнуту, као знак да јунак јунака и крвник крвника мора поштовати.’“
Насупрот помахниталог војводе Мирка, међу његовим старешинама и војницима било је доста оних који су бранили Куче и спречавали злочине. Аутор Илија Петровић, цитирајући највише Марка Миљанова, али и друге изворе, набраја многе од тих племенитих дела. Рецимо, како је поп Мићо Лубарда с Љуботиња спасио од сигурне смрти Савиног још некрштеног сина. Тако, аутор пише: „Пиперска војска уопште бранила је Куче и жалила их као што би жалила себе у сличном злу, а само мали дио нашао се у друштву са злочинцима. Тако и Бјелопавлићи, осим оних из Вражегрмаца с малим дијелом жалили су и бранили Куче као своју браћу. Чевљани су одбранили Куче гдје год су могли доћи… Од Цетињских било је оних који су чинили злочинства, а било их је који су бранили; њихов војвода Марко Мартиновић одликовао се грамзивошћу али није сјекао.“
Када пише о снажном народном памћењу и предању о злочинима – које је у Црној Гори и данас веома живо као што је живо и за доброчинства – Марко Миљанов каже да су највише зла починили Вражегрмци и један део Црмничке нахије. Међутим, показало се да је богоугодна мисија народа јача од демонске улоге неких злочинаца из тога истог народа. Поп Јово Војводић из Глувога Дола је говорио: „Неће од наше куће ни трага остајати, зато што је мој брат поп Мијаило први почео клати дјецу у колијевке, па сад нема ни њега ни од њега никога, но му је пуста кућа затворена…“
Божја казна
Постоји пуно доказа и сведочанстава о Божјој казни које је задесила куће многих зликоваца из Похаре Куча, а где су опет платили цену невини. Марко Перазић је приликом међусобног сусрета са Нешком Дупиљанином, уобичајено упитао Нешка шта има новога и како је. Нешко му је као из топа одговорио: „Ја никако, Марко, но ме стиже оно кад ми рече да не закољем оно дијете, јер ћу Богу платити. Ја не послушах, но га заклах и Богу платих. Три сам сина имао: једнога ми је изјела змија, један ми се удавио у води, а један ми се у постељи распао од болести; сад ниједног немам живог“.
Проклетство безумне и крваве похаре коју је црногорска војска војводе Мирка Петровића – рођеног старијег брата књаза Данила – починила на Петровдан 1856. године пратила је до данашњега дана судбине многих појединаца, породица и братстава у Црној Гори, као и читаву заједницу. Безразложни и мрачни злодух који је тога дана пуштен по кучким насељима, још увек лебди изнад свих планинских масива, плодних равница и зелених вода Црне Горе.
Плодови мржње и гнева трајали су још годинама, деценијама, вековима: одмах после Похаре када је војска војводе Мирка оставила у Медуну „један број Пипера и Баца Драгојева с неколико Куча“ и вратила се на Цетиње, настаде међу Кучима још већи раздор и неслога, као и међусобна борба. Кучи се окупљају, нападају на град и заробљују пиперске војнике и Бацову дружину у њему.
Миљанов пише: „Они који су се прикључили војводи Мирку, а не бјеху побјегли с црногорском војском, тјерани су као издајници“. Опет настају прогони, само овога пута „унутрашњи“, па аутор закључује: „И тако, Кучи двојако погибоше: једно од Црногораца, а друго од самих себе“. Аутор Илија Петровић свему овоме додаје: „Са колико су се мржње цетињски Петровићи односили према Кучима, пре свих Дрекаловићима, казује и податак да од Цетиња бјеше дошла наредба да се нико дјевојкама од Дрекаловића не жени, нити да им се да кћер; би наређено да се чак и удата, која је од Дрекаловића, може отјерати искрај вјенчанога мужа и своје дјеце, а домаћин да може другу тражити и поново се женити“.
Изгледа, поштовани читаоче, да је поново наступио моненат где се забринуто можемо упитати чему Данилов законик, када управо књаз Данило у пракси дерогира своје законе и доноси наредбе да се поступа супротно слову тога истога закона?!
Као закључак народног предања у вези Похаре Куча, у поглављу које је насловио Одушевљено у злочин, аутор Илија Петровић цитира крупне и саборне мисли Марка Миљанова: „У први мах мислило се да је црногорска војска учинила онолико зла без заповјести старијега, као каква распуштена гомила. Није се могло вјеровати својим очима и разуму, док се није видјело колико је војвода Мирко с тим задовољан. Пошто се није могло ни наслутити кад је на Морачи био, да ће и помислити што рђаво, но као у своју кућу да је ишао, народ је нагађао ‘зарад чега учини ово’. Једни су једно говорили, а други друго,али се брзо сазнаде да је књаз Данило наредио да тако буде; војвода Мирко није могао да прекрши наредбу (…) Истина могао је да не учини цио овај покор и казну, али наређено му је било (…) И цетињски капетан Лазо Пуранов, кад су га корили, рекао је: ‘Нијесам ја крив, но је књаз наредио да се закоље и дијете у колијевку’ (…) За сва недјела која су у Кучима учињена, народ с разлогом осуђује књаза Данила, још више га окривљујући да хоћаше више бити задовољан да је више зла учињено Кучима, као и што би се учинило да су га послушали и да нијесу бранили.“
По свему судећи, ова оцена би била и коначна оцена историјске науке о Похари Куча. Без обзира на многе аргументе који би се подизали на више „државне или националне разлоге“, помоћу којих се касније постепено и тенденциозно разводњавала крв кучких жртава. И аутор Илија Петровић, када пише о ставовима црногорског академика Бранка Павићевића који Похару Куча правда „санкцијом коју је имао црногорски суверенитет више од једног стољећа“ и сукобом са Турцима „око неких граничних области“, закључује да се ради о историјској нелогичности – јер је по аутору Петровићу „у том ставу више неистине но што једна реченица може да издржи“ – како суштина погрома над Кучима никако не може бити спор око граница са Турцима, јер су се Кучи налазили изван црногорских граница.
Не може бити ни у санкцијама које је имао црногорски суверенитет над Кучима, јер не постоје никакви докази о овом суверенитету, све до Берлинског конгреса. Још мање се може правдати овај погром некавом туркофилијом међу Кучима – на коју се позива истраживач Томица Никчевић – јер су само током те 1856. године, у периоду пре Похаре, Кучи имали два боја са Турцима: један на Ледини (где је погинуо Радоња, брат Марка Миљанова, што је већ поменуто у тексту) а други наврх Дољана. Уосталом, на тему српско-турских односа, Марко Миљанов пише следеће (што у почетном делу књиге у поглављу „Кучи и Турци“ цитира аутор Илија Петровић): „Сви се Срби и Турци мрзе, као обично што се непријатељи мрзе, но Кучи и Турци више но обични непријатељи мрзе један другог.“
Марко Миљанов је из Куча, он још од рођења најбоље памти шта му се усађивало у свест од старијих у братству Поповића, као и од стране осталих Куча Дрекаловића, шта да осећа или мисли о Турцима. Зато је он у сваком погледу најрепрезентативнији сведок, како историјских чињеница тако и психолошког погледа на ствари.
Неки од авнојевско-дукљанских истраживача му замерају да је баш због овога био пристрасан. Али, он није једини међу некадашњим писменим главарима из Црне Горе који пише о Похари Куча. Тако, црногорски „војвода од пера“ Симо Поповић каже да је „похару Куча (маја 1855 и јула 1856) извршио Мирко, онако грозно, без потребе, без повода и без разлога“.
Да се ова злочиначка војна акција у Кучима на Петровдан 1856. године не може оправдати буквално никаквим државним разлозима вишег реда, најпрецизније у поглављу у књизи које је насловљено Јован Ердељановић – прича из књажевске свеске, пише Будо Симоновић када каже: „А све изгледа чудније и парадоксалније, све се окреће на то да у питању ипак није била никаква ‘државна политика’ нити виши интерес Црне Горе већ злоба и пизма ускогрудог и пакошћу оптерећеног црногорског књаза, ако се зна да је књаз Данило послије свега, само двије године касније, хладнокрвно попустио пред захтјевом великих сила и без зрна барута допустио да Кучи остану у границама Турске“.
Како је већ напоменуто, историју је немогуће буквално пресликавати из једне у другу епоху, али је неопходно уочити цикличне законитости међу епохама, које се понављају кроз мутације. Па, зато, није наодмет, замолити стрпљивог читаоца да се замисли о следећем: да ли му се чини позната политика на овом и суседним просторима, где се врши тортура над домаћим становништвом, а где се у исто време испуњава свака жеља великих сила?! Мени звучи познато…
Насловну тему „Похара Куча“ закључићемо кроз мисли аутора Илије Петровића који о томе каже при крају књиге: „Безмало цео век касније, у време антисрпске помаме у Црној Гори, све је другачије: црногорска похара српског племена Куча постаје образац не само за брисање српског националног бића у осамостаљеној савременој црногорској држави, већ и расистичка основа за одрицање од сопствених српских народносних корена и стварање некаве нове нације с још увек неодређеним обележјима…“
Како завршити овај есеј?
Док сам читао поглаваље у књизи која детаљно и потанко говори о тешким злочинима над кучком нејачи – која сам само делимично пренео у овом есеју сматрајући да је и то довољно читаоцу да схвати размере овог крвавог пира – обузимале су ме мисли туробне попут тешких облака који се пред јесење кише мрче изнад Ловћена. После читања ове књиге ја видим више и шире, као да сам се попео на високи и оштри врх црногорског крша, одакле се пружа бистри поглед према брдовитој Шумадији; као што би рекао владика Данило Шћепчевић у Горском вјенцу: „Ко на брдо, ак’ имало стоји, више види но онај под брдом“.
Завршавајући читање овог дела аутора Илије Петровића, у покушају да разумем дух времена и простора овог планинског и преког дела мога народа, њихову сурову борбу са опстанак и њихове епске снове о слободи, све више схватам порекло њиховог божјег дара за усмено песништво и предање. Овај ретки таленат, уписан у генотип, настао је од памтивека на племенском и породичном запису уз гусле, најчешће неписменог света. А, ако би се неко од њих и словно описменио – тај би одмах књиге писао! Ја лично, сређујући утиске месецима касније, многих ствари сам се временом присетио, чији пуни смисао сам разумео тек касније.
Сетио сам се када су ме моји љубазни домаћини из СНСЦГ повели да обиђемо Медун. Пењући се стрмим путевима из равне Подгорице према кучким планинама, на краткој високој и равној коти, показали су ми два споменика које су ови „тврди“ Срби сами подигли. Први споменик висок око четири метра са великим крстом на белој стени, подигнут је у сећање на Похару Куча уз речи Марка Миљанова: „Не удри брата Србина, Црногорче“.
Други, са бронзаном бистом великог јунака Новака Милошева Вујадиновића на постољу од белог мермера који је био учесник битке на Фундини 1876. године, када је црногорска војска од 5.000 војника, предвођена Марком Миљановим и Илијом Пламенцем поразила турску војску од 20.000 људи, подигнут је у знак сећања на овог великох Куча из села Момче, где му се данас гроб налази, испред сеоске цркве.
Његов потомак, Нада Нидоли Вујадиновић, написала је књигу Покрадени јатаган: сећања једне Црногорке и Италијанке, коју је штампала Задруга. Ова топла и сетна породична сага, написана из пера особе са двојним националним идентитетом као што се види из наслова дела, између осталог говори и о догађају по коме је ауторка насловила њену књигу.
У првом поглављу Нада Нидоли Вујадиновић каже: „Испричаћу причу о смрти и крви, која као да ме је мучила изнутра годинама, јер желим да много више људи од народа Куча зна како је краљ Никола Петровић украо Новаку Милошеву његово највеће богатство, а да ни не спомињем како му је тиме одузео и живот“.
Сећам се добро, књига говори да је јунаштво њеног претка Куча Новака Милошева било толико велико да је у знак поштовања добио од групе руских племића јатаган украшен са 74 дијаманта. Једнога дана потражио му је књаз Никола тај јатаган на краткорочну позајмницу, да би га показао неким важним гостима из иностранства. Новак му је наравно донео јатаган, али га је књаз Никола преварио и више му га никада није вратио.
Нада Нидоли Вујадиновић закључује на самом крају књиге: „Новак Милошев, који не би ни тренутка оклевао да да живот за свог кнеза, предао му је свој драгоцени јатаган са пуним поверењем. Сазнање о крађи га је толико заболело, да је убрзо после тога и умро“. Док је оштри планински ветар брисао по платоу около споменика, загледан у многе околне оштре и голе модре врхове, сетио сам се како ми је на ум дошла и она наша народна „како ивер на пада далеко од кладе“…
Сетио сам се људи које сам сретао по Подгорици тих дана, тог мирног и смерног света, сасвим супротног понашања и изгледа од „београдских Црногораца“. Сетио сам се топлог и благородног ваздуха престонице у коме су испариле моје предрасуде о Црногорцима. Сетио сам се како сам се у Подгорици осећао као да сам код куће, и да сам пролазећи кроз Даниловград осетио онај смирујући и лењи ваздух, као што осећам и у свакој српској паланци.
Сетио сам се како ме до аеродрома испраћају моји домаћини, шалећи се да ипак треба да добро истражим имам ли кучко порекло, и кажу: „нешто си нам сумњив“. Браћо Кучи, данас после свега – а посебно после инспиративног дела Илије Петровића – ако вам нешто значи, пишите ме међу вас. Али немојте да идете много унаоколо, пишите ме одмах право у Дрекаловиће, макар само и из чистог српског ината.
У авиону, у бескрајно чистом и сунчаном дану, загледан као птица у Црну Гору испод мене, сетио сам се како је Божјим планом баш митрополит Амфилохије добио задатак да свету открије лице јунака Благоја Јововића, у његовој исповести под Острогом. Сетио сам се и давног дана када сам га упознао. Прихватио је да крсти ћеркицу мога пријатеља, чије порекло је једном страном било баш од страдалих Бошковића из Орје Луке. Након чина крштења у манастиру Ваведење на Топчидеру у Београду, пошли смо у отмени ресторан у комшилуку. За трпезом је било буквално свега и свачега, и „птичијег млека“, али митрополит Амфилохије се послужио, добро се сећам, само домаћим хлебом увијеним у платнену крпу, који су му на растанку даривале монахиње из манастира Ваведење.
Свега се сећам, и оне чисте кише која је одједном пала под Острогом и брзо испарила са камених плоча, и оних избораних плавих брда у даљини чије усеке и шаре је Лубарда сликао на свакој слици и питоме и плодне Бјелопавлићке равнице коју је усекла зеленкаста Зета, и малог гробља на узвисини у правцу Острога, где су сахрањивани Шобајићи. Сећам се и цркве на висини недалеко од манастира, где су похрањени посмртни остаци равногорца, команданта Баја Станишића, којег су на превару убили браћа партизани и које је тек после деценија скривања од јавности, по Божјем плану пронашао опет митрополт Амфилохије Радовић.
Сећам се свега, сваког детаља и свакога тренутка, сећам се и да ми у памет долазе Матијини стихови којима завршава песму Кадићи и Петровићи: „Време ради само за ту истину, и још налази понекад понешто, због чега сунце греје“. Свега се сећам али једну ствар сигурно знам, знам је још пре него што сам се родио и знам да ћу је знати све до судњега дана: у Острог сам ушао као један човек, а изашао као други…
КРАЈ
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација”. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: Marianne van Twillert/montenegro-for.me
