Игор Ивановић: Црњански, „Давитељ” и смисао живота у Београду
„Београд осамдесетих година, град са скоро два милиона становника, неколико стотина хиљада аутомобила, десетак музеја, две радио станице, једним телевизијским центром и једним великим фудбалским клубом… главни град…“ Ово је текст који изговара наратор Љерка Драженовић на почетку култног филма „Давитељ против Давитеља“, док кадар полако клизи од Народне скупштине према Теразијама кроз сунчано јутро замућено смогом и димом.
Филм је премијерно приказан 1984. године, односно 22 године након што је Милош Црњански написао најбољу песму у историји о српској (југословенској) престоници – „Ламент над Београдом“. Урбана легенда каже да су режисеру Слободану Шијану након пројекције уложили жалбу из фудбалског клуба „Партизан“ зато што их нису поменули као други велики клуб из Београда, а да су им из продукције одговорили како су се сами препознали као мали клуб пошто име тога једног великог фудбалског клуба није изговорено у филму.
У Шијановом Београду препуном црног хумора и ироније влада привид грађанског поретка који својом густином и друштвеном борбом производи прикривено насиље. Ипак, Београд је неспорна државна али и културна престоница у филму: град који диктира ритам и који одређује неформална правила чак и у злочину.
Појава давитеља у Београду није представљена у овом уметничком делу као мистериозна аномалија или као евентуални разлог за бегство из урбане београдске џунгле. Напротив, појава давитеља у београдском мравињаку је нужно зло у оваквом мегалополису, нека врста београдске уписнице на листу светских метропола у којима се природно догађају такве појаве. Тако је било пре више од четири деценије у филму, а да ли је стварно било тако средином осамдесетих? Како је данас у реалном, свакодневном животу у Београду?
Урбани матрикс
Београд је средином осамдесетих година прошлог века у стварности имао нешто више од милион становника и око 250.000 аутомобила. Дакле, у Шијановој уметничкој верзији број становника престонице је дуплиран у односу на реално стање из тога периода, а број аутомобила је означен апстрактно као неколико стотина хиљада. Београд данас има око 1.700.000 становника у ширем градском подручју по званичним подацима скорашњег пописа, што значи да се становништво готово дуплирало у односу на период из средине осамдесетих.
Упркос постојању беле куге у српском народу и упркос значајном одливу млађе популације због ратова из деведесетих година прошлог века, Београд се само пунио и растао. Међутим, данас у Београду свакодневно борави око два милиона људи, укључујући стране држављане који службују или живе у српској престоници, укључујући класичне туристе, или људе из оближњих градова који раде или послују преко дана у главном граду.
Такође по званичним подацима број регистрованих возила у престоници износи око 750.000, што се може подвести под термин од неколико стотина хиљада аутомобила. Сада би могли да закључимо како је Шијанов Београд у филму заправо Београд нашег доба у коме је, додуше номинално, повећан број радио станица и телевизијских центара, али је овај квантитативни скок само донео осетни пад квалитета и тачности у програмском садржају (такође је дошло до значајног увећања броја музејских институција али је ово увећање, супротно медијској сцени, донело и већи квалитет). Ако је Шијан предвидео савремени Београд, ко је онда данас у њему давитељ?
Одмах упада у очи како је у Београду на идентичној административној површини драстично повећан број становника или посетилаца, као и да је буквално утростручен број аутомобила на незнатно увећаном броју улица у престоници. Како онда сви стају, како се живи и функционише у Београду? Како се одвија саобраћај пошто Београд и даље нема метро и сигурно га неће добити у скоријем пероду?
Вероватно да би одговор на ово питање могли најбоље да формулишу сами Београђани који живе у реалној димензији овог урбаног матрикса. Опште је позната чињеница да су гужве, блокаде, загушења или колапси постали београдска свакодневница, као и да те појаве нису више присутне само у „шпицевима“ већ скоро читавог радног дана, али неретко и током викенда због разних забавних манифестација или протестних догађања.
Ако је Шијан предвидео савремени Београд, ко је онда данас у њему давитељ?
Протести који се манифестују блокадом бар једне од виталних саобраћајница у Београду су такође постали чести и нису везани само за уске политичке захтеве. А када се блокира таква урбанистичка жила-куцавица негде у центру, онда се саобраћајни колапс прелива по читавом граду све до насеља. Пошто ово стање траје бар једну деценију и пошто постаје очигледно да се може само погоршавати, поставља се низ социолошких питања.
У којој мери се променила психологија Београђана? У којој мери су промењене навике Београђана? Да ли је дошло до измене философије престонице? Да ли се изменила физичка атмосфера главнога града? Да ли је због свега промењена и психолошка атмосфера у Београду? Покушавајући да дамо одговор на ова и слична питања неопходно је да мало отпутујемо у прошлост, у намери да утврдимо због чега је Београд тако нагло и стихијски насељаван, пошто је непосредно пред Други светски рат имао око 350.000 становника.
Моноцентрични урбанизам
Нема много тајни у одговору због чега је Београд само растао и растао: због уверења досељеника у бољу животну шансу, као и због њиховог осећаја да ће живети у центру значаја. Објективно посматрано, ако изузмемо баш мале и сиромашне средине, живот у унутрашњости је често бивао лакши него у Београду. Али, доносио је неподношљиви осећај безначаја и скрајнутости који многи људи нису успевали да превазиђу сопственим унутрашњим животом.
Бити Београђанин постајало је ствар престижа, нека врста скоројевићке улазнице за привилегованији друштвени статус. Многи су долазак у Београд правдали, и поред некомформних услова живота, осећајем да им је све на дохват руке: „Овде су сва позоришта и сви биоскопи, најбоље болнице и најбољи лекари, врхунски фудбал и кошарка, најбоља снабдевеност“ – говорили би често – „овде и моја деца имају најбољу перспективу…“
Стиче се утисак да се Београд пунио више због разлога које би широко могли да дефинишемо као култура, него због онога што би подвели као економија, мада ни ово друго никако не смемо потценити. И тада, као и данас, у Београду је био проблематичан превоз и биле су велике саобраћејне гужве. Али је постојало уверење да се ипак ради о подношљивим проблемима живота у граду који се састојао само од једног центра на потезу „Теразије“ – „Трг Републике“, као и мноштва концентричних насеља и предграђа.
Из овога моноцентричног урбанизма пирамидално се сужавао осећај градске припадности и идентитетског угледа међу Београђанима. Што даље живите од врха урбане пирамиде – толико сте већа „сељана“. Збиља, скоро све је било концентрисано у ширем центру: позоришта, музеји, културне институције, биоскопи, болнице, амбуланте, бутици, стадиони, хале, кафићи, дискотеке, ресторани, државне институције, средње школе, факултети…
Насеља су сматрана само великим спаваоницама у којима су грађене основне школе, супермаркети и локалне пијаце. Овакав урбанистички и културни модел породио је посебне навике Београђана и створио уникатну градску атмосферу која је повремено прерастала у престоничку философију. Има делимичне истине у томе да су осамдесете године биле златне, јер су тада створена многа култна уметничка и музичка дела.
Међутим, свакао је лаж да су мрачне деведесете настале као инцидент у односу на претходну деценију: деведесете године су само нужна рђа која је прекрила лажно авнојевско злато из осамдесетих, пре тога деценијама чувано у мрачним комунистичким ризницама. Руку на срце, претходне деценије су биле животни простор великог света какав данас не постоји у Београду, концентрисаног на малом простору у моноцентричној престоници.
Тог великог београдског света који је говорио усмену књижевност по чувеним задимљеним боемским кафанама попут „Клуба књижевника“, „Мањежа“, „Касине“, „Морнара“, „Каленића“, „Српске кафане“, „Атељеа 212“, „Чубурске липе“, „Грмеча“, „Шуматовца“, „Орача“ и слично. Шта је данас остало од свега? Да ли је све изветрило попут кафанског дима кога ионако све мање има по стерилним београдским ресторанима названим по неизговоривим или непамтљивим страним речима?
Затворени кругови
Београд одавно није моноцентричан град, већ се урбанистчко језгро пренело на више локација. Земун је данас заокружени град за себе, Нови Београд је метропола за себе, Чукарица је посебан град, „Лева обала Дунава“ полако постаје одвојена и заокружена целина, „Београд на води“ растеже центар на две различите целине, Вождовац и Звездара свакодневно повећавају урбанистичку сецесију од београдског центра.
Овоме посебно доприноси појава „шопинг-молова“ у које се одлази не само куповине ради и који постају новоформиране градске кошнице. Данас су битно измењене навике Београђана у односу на период када је Слободан Шијан припремао његовог Давитеља. Нажалост, ова промена је дошла много више као производ нужде, а много мање као акт слободне воље. Које су навике промењене и да ли се тиме нарушила психолошка атмосфера престонице?
Данас целокупна организација нечијег живота у Београду првенствено зависи од два фактора: колико је очекивано време превоза до места његове обавезе (ишао сопственим колима или јавним превозом), као и колико је извесно да ће тамо пронаћи слободан паркинг. Свако неопрезно прихватање кризних термина за испуњење нечијих обавеза може код те особе произвести вишечасовну заробљеност у саобраћају.
Београд одавно није моноцентричан град, већ се урбанистчко језгро пренело на више локација
Посебно је критичан прелазак београдских мостова када су свакодневно сатима закрчени коловози километрима пре и после. Није много боља ситуација ни на Аутокоманди или на Славији. У многим насељима кроз која се некада брзо пролазило све до градског језгра када би почињале гужве, данас постоје места сталних саобраћајних застоја. Једноставно, ова насеља и предграђа су постала градови за себе, са посебном логиком и ритмом кретања и закрчења.
Данас многе београдске породице имају више од једног аутомобила, неке чак четири. Изграђене су и неке нове градске саобраћајнице, али је њихов број много мањи од динамике повећања возила у Београду: због тога су улице и паркинзи постали тесни за свакога. Данас се Београђани друже између себе само ако живе у близини, данас се у куповину у Београду одлази само у оближње шопинг-молове, данас становници престонице одлазе у кафане у крају или оне у комшилуку које имају обазбеђен паркинг.
Данас је незамисливо да становник Миријева усред дана каже пријатељу из Жаркова „скокни до мене на кафу“, или да Земунац у поподневним часовима позове Вождовчанина на пиво на неком од дунавских сплавова. Све је постало проблематично: и превоз и паркинг.
Данас се Београђани који не живе у крају друже само кад морају: на сахранама и на даћама, на прославама и по славама. Најучесталије једном годишње, често и једном у деценији. Данас многи Београђани одустају од посета утакмицама, представама, шеталиштима, изложбама, јер знају да је мисаона именица пронаћи слободан паркинг чак и у јавним гаражама. Београђани су постали крајски људи: посећују кафане у крају, снабдевају се у крају, друже се у крају, упознају се и заљубљују у крају, живе само у крају, и коначно мисле само у крају. Да ли је ова изнуђена промена од престоничког према парохијалном навика нарушила и философију престонице?
Београд, очигледно, није више јединствен град као некада. Београд је изгубио своју историјску чаршију, која је креативном густином и животном енергијом писала српску историју. Београд је данас скуп одвојених суседних градова, који се даље цепају на мање сопствене целине и ситне скоро све до појединих села. Рецимо: Нови Београд се цепа на крајеве који се у жаргону називају „Блокови“, „Фонтана“, „Југа“, Генекс“, „Сава-центар“, „Арена“ и тако даље; „Блокови“ се цепају на „савске“ (уз реку) или „војне“ (према Бежанији); у савским блоковима се наставља цепање на појединачне блокове: „45“, „70“, „44“ или „70А“.
Сваки од ових блокова, рецимо „Блок 45“, место је за себе али и заједница за себе. У њему се одвија унутрашњи живот у коме за већину становника овог блока не постоје крајеви око „Југе“ или „Сава-центра“, а камоли идеја да прелазе мостове и посете „Београд“. Тако ова херметична места и заједнице полако постају изолована села са богатим унутрашњим животом. Све се одвија за њих у великом селу названом „Блок 45“, посебно ако су успели да обезбеде егзистенцију негде у близини.
Тако они више немају просторну зависност од престонице и тиме битно мењају сопствене навике. Нарочито је ова психолошка мутација приметна од момента индукције корона вируса, када се развојем технологије све чешће уводи појава „рада од куће“. Сасвим супротно вековној обавези уредног доласка на радно место због ефикасности, поштовања и дисциплине.
„Блок 45“ је узет сасвим случајно за анализу, могао је субјекат да буде било који други крај града: Церак, Чукаричка падина, Браће Јерковић, Вишњичка бања, Канарево брдо или Бежанијска коса. Увек би стигла иста оцена да се ради о новоформираној психологији великих урбаних села.
Што мање неко има нужности за кретањем по градској територији, за толико би се та особа сматрала срећнијом и успешнијом. Сасвим супротно од психологије из осамдесетих година прошлога века када су се слабије котирали људи заробљени у крају, од оних који су шпартали центром и тамо остављали траг. Данас се своје ушушкано урбано село напушта само у случају потребе. Зашто би губили сате у саобраћајним застојима или у тражењу паркинг места? Зашто би мрднули било где уколико није велика нужда?
Ко је давитељ?
Дакле, бити Београђанин све више постаје ствар живота на малом и комфорном простору, све више постаје вољно бивствовање унутар добровољних затворених граница. Одласци ван ових лимитираних подручја подразумевају постојање слободног паркинга и избегавање саобраћајног застоја. Али ова два кумулативна услова тешко могу бити оба испуњена, зато скоро свако радије бира просторна ограничења у свакодневној егзистенцији.
Због тога Београђани неприметно постају урбани провинцијалци, парохијани у метрополи, или становници из унутрашњости који живе у престоници. И зато је кумулативни живот скоро сваког Београђанина знатно сиромашнији од живота било ког становника просечног српског града величине од 50.000 до 100.000 становника. Чачанин, Милановчанин, Зајечарац, Зрењанинац, Лесковчанин, Пироћанац, Сомборац или Краљевчанин немају самонаметнута ограничења попут Београђана.
Остало је још нешто мало предности за Београђане приликом неких специјализованих куповина, али се и овај простор постепено сужава
Они су људи ширине и простора, они су људи са мање тензије којима спорије пролази време живота, они су људи који имају знатно шири потенцијал дружења са другим људима. Београђани су постали затвореници у урбаним сеоцима сопствене метрополе: они су данас нека врста урбаних прогнаника као што су некада њихови преци били политички изгнаници.
И зато је скоро сваки Београђанин постао провинцијалац са уским просторним ограничењима, али и са учитаним осећајем урбане мисије. У овом гетеовском нескладу између тела и духа проводиће сопствене животе генерације Београђана, нескладу који ће им променити личне навике и психологију, али и који ће провинцијализовати философију њиховог „белог града“.
У међувремену, путеви и железница ће видно напредовати у Србији. Доласци на велике спортске и културне манифестације више неће бити подвиг за многе људи из унутрашњости, већ пријатан излет. И по провинцији се изградило или реновирало доста клиничких центара и болница. Београд је остено почео да губи некадашње компаративне предности, али и да повећава сопствене мане.
Београђанима је још само преостало да у набрајању својих конкретних предности помињу многобројне музеје, позоришта или биоскопе, и све ово по ко зна који пут „на дохват руке“. Вероватно да су и сами свесни о каквој се самообмани ради, јер нити иду у музеје, нити посећују позоришта, нити се више снимају филмови које има смисла гледати. Остало је још нешто мало предности приликом неких специјализованих куповина, али се и овај простор постепено сужава. И где је, онда, давитељ?
Својевремено је млади професор Мило Ломпар написао књигу Црњански и Мефистофел у којој је на револуционаран начин сагледао дијаболичку традицију светске књижевности у српској литератури, анализирајући Роман о Лондону Милоша Црњанског. У његовом тумачењу Мефистофел у Роману о Лондону није материјализован као код Његоша (Луча Микрокозма), као код Гетеа (Фауст), као код Достојевског (Браћа Карамазови), као код Булгакова (Мајстор и Маргарита) или као код Томаса Мана (Доктор Фаустус), већ је ђаво читав Лондон као престоница либералног капитализма.
Такав ђаво је атомизиран и растересит у свакој честици британске престонице, као и у свакој честици либералних демократија: он је прозиран и скоро невидљив. Код Булгакова је Мефистофел становао у комунизму, код Достојевског се трансформисао у атеизму, а код Томаса Мана је алегоријски боравио у фашизму.
У Шијановом авнојевском Београду из 1984. године давитељ је био реалан филмски лик кога је тумачио Крушевљанин Страхиња „Ташко“ Начић. У данашњем поставнојевском Београду у коме се становници боре попут пацова за сваки квадрат простора и свако парче ваздуха, давитељ је постао растресит и налази се у сваком атому свакога од нас.
А Мефистофел спава у свом маузолеју названом у хипи наративу „Кућа цвећа“, док га наша авнојевска власт брижно чува. Поклоници његовог култа са Андрићевог венца, из Немањине 11 и из Таковске 10, стрпљиво чекају да после деведесет година устане из гроба и отпочне стварање неке треће Југославије по старом сценарију из Лондона…
