Игор Ивановић: „Црна бајка” и беспотребна хајка

Пре извесног времена појавила се нова књига која је изазвала буру у српској јавности, али и на бившем југословенском простору. Ако је у Србији правило да класична литература периодично покреће ветрове емоција и пажње, за регион је ова реакција могућа само ако нека књига производи политичко дејство.

Управо је таква судбина заједничког издавачког подухвата три реномирана српска издавача: Српске књижевне задруге из Београда, Центра за српске студије из Бања Луке и Књижевне задруге СНВ Црне Горе из Подгорице. Ради се о збирци сабраних песама – како је наведено у поднаслову књиге – за коју је поговор написао редовни професор српске књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци.

Аутор овог надахнутог и ретроспективног поговора је Ранко Поповић, аутор већег броја књига, студија, научних чланака и хрестоматија. Ранко Поповић је уједно и академик у АНУРС (Академије наука и умјетности Републике Српске), а за свој књижевно-научни рад награђиван је бројним наградама. Рецензент у овој књизи сабраних песама је професор београдског универзитета Мило Ломпар, аутор великог броја значајних књига из теорије књижевности (нема потребе посебно наглашавати шта представља име професора Ломпара у научној заједници).

Дакле, све у вези ове ћириличне збирке од око 150 песама на нешто преко 200 страница изгледа репрезентативно: реномирани издавачи и најстручнији интелектуалци као подршка. Осим, можда, аутора песама? Управо тако: због његовог имена се подигла бура, како у регионалној, тако и у делу српске јавности. Једино и само због идентитета аутора песама, и ни због једног јединог његовог стиха. Погодићете, ради се о песнику Радовану В. Караџићу. Узгред буди речено, наслов књиге је Црна бајка, што многи нису ни приметили, јер су претходно спознали име аутора и само им је тај податак био релевантан.

Идеолошка искључивост

Уместо да дело чији је садржај симболисан увек у наслову буде путоказ ка нечијем формирању става према написаном, у овом случају су садржај књиге и њен наслов остали непрочитани. Ставови су заузимани само у односу према аутору: типична реакција постмодерног човека у западној култури, испражњеног од скоро сваког унутрашњег садржаја.

У Србији би априорне негативне реакције на књигу аутора Радована Караџића најбоље репрезентовао став политичара Драгана Ђиласа. Иако је свакоме јасно да Драган Ђилас није прочитао чак ни поговор, а камоли садржај књиге, он се јавно огласио због аутора, али и свих особа које су директно или индиректно повезане са промоцијом поезије Радована Караџића.

Закључујући своје излагање, Ђилас је рекао како одбија да његова деца уче песме овог аутора. Истине ради, издавачи ове књиге нису имали ни најмањих амбиција да овај њихов подухват буде уврштен у масовне школске програме, већ су књигу штампали у скромном тиражу од 600 примерака. Дакле, Ђилас сматра да је Радован Караџић ратни злочинац и да је због тога неопходна његова свеобухватна и априорна дисквалификација из јавности.

Међутим, Ђилас ничим не објашњава кључни разлог за заузимање оваквог става. Посебно је важно нагласити да он није познавалац историјских чињеница, а још мање је познавалац философије историје помоћу које је једино могуће тумачити повесну улогу неког лидера у згуснутим временима грађанских ратова и народних буђења. Ђилас своје ставове гради искључиво на основу мишљења Хашког трибунала – као и сваки прозападни политичар у Србији – иако је већ и најнеупућенијима и најнеобразованијима постало јасно да овај суд не пресуђује по моралним законима, већ искључиво по политичком диктату.

Утолико је веће разочарање у овакву искључивост Драгана Ђиласа, јер он према историјски и литерарно најосетљивијим вибрацијама примењује логику комесарске забране личности. Оваква пракса је делимично примењивана у Брозовој владавини на примерима Слободана Јовановића, Драгише Васића, Григорија Божовића или Димитрија Љотића.

Међутим, у западном државном и културном простору оваква пракса није примењивана, најмање из два разлога. Прво, због уверења да дело има одвојени морални живот од аутора и да представља себе само по садржају. Други каже да је немогуће судским путем некога потпуно друштвено дисквалификовати због његове историјске улоге у компликованим и контроверзним историјским догађањима. Због тога се Запад, рецимо, никада није одрекао Кнута Хамсуна, Ернста Јингера, Карла Шмита или Лени Рифенштал, оправдано сматрајући да би западна култура била сиромашнија без њихових дела.

Пут песника

Из региона су дошле реакције сличне овом Ђиласовом коментару, додуше неке од њих су биле радикалније, али сa приближним квалитетом примедаба. Због тога нема суштинске потребе за њиховом посебном анализом. Професор Ломпар је сублимирао основне мотиве издавача за реализацијом овога подухвата када је навео следеће разлоге. Поетика књиге је више него довољан разлог за објављивање, јер је квалитет песама на високом нивоу, а као потврду је прибављено стручно мишљење професора Ранка Поповића.

Пошто се ради о сабраним песмама, скоро све су већ у другим збиркама објављиване до 1990. године, односно још за време социјалистичке Југославије. Дакле, песме Радована В. Караџића су настале и штампане пре почетка ратова на југословенском простору, и у свом садржају не обрађују ништа што би некоме могло бити спорно (једино су љубавне песме „Прибежишта“ и „Кад сунце хтедне“, обе посвећене супруги Љиљани, написане у скорије време).

Подсећања ради, Караџић је објавио четири збирке песама: Лудо копље 1968. године, Памтивек 1971. године, Има чуда – нема чуда (за децу) 1982. године и Црна бајка 1990. године (наслов последње Караџићеве књиге песама је искоришћен као наслов ове књиге сабраних песама).

Овај рођени Шавничанин је у родном граду и у Никшићу завршио основну школу, а на почетку средње Медицинске школе приспео је у ђачки дом у Сарајеву. У овом граду је касније завршио Медицински факултет, запослио се, засновао породицу и скућио се. И све своје четири збирке песама објавио је у истом граду, у сарајевској издавачкој кући „Свјетлост“. Почевши од 1992. године, објављено је неколико збирки изабраних песама Радована Караџића које су приређивали други аутори.

Из региона су дошле реакције сличне овом Ђиласовом коментару, додуше неке од њих су биле радикалније, али сa приближним квалитетом примедаба

Прву од њих названу Словенски пост приредио је песник Рајко Петров Ного, а у приказу књиге је други песник Ђорђо Сладоје записао да „Радован Караџић припада оној групи српских пјесника чије су стихове пажљивије читали босански доушници него књижевни критичари“. Међутим, када се детаљније погледа књижевни траг који је оставила поезија Радована Караџића пре почетка ратних збивања на југословенском простору – односно непосредно после објављивања Црне бајке 1990. године – уочава се да се његовим песништвом бавила респективна група књижевних критичара и теоретичара књижевности. Између осталих ту су били Никола Кољевић, Касим Прокић, Рајко Петров Ного, Марко Вешовић, Милутин Данојлић, Драгољуб Јекнић, Срба Игњатовић…

Након 1992. године о песнику Караџићу су писали Рајко Петров Ного, Желидраг Никчевић, Жарко Ружић, Давор Миличевић, Славољуб Обрадовић, Предраг Јашовић и Ранко Поповић. Дакле, нема смисла тражити било какав поетски или морални разлог у квалитету или садржају Караџићевог песничког опуса као мотив против објављивања његове сабране поезије – што је и образложио професор Ломпар. Напротив, сви књижевни разлози иду у прилог одлуке да се ова књига публикује и да добије заслужено место у српском литерарном излогу.

Служити истини

Поговор Ранка Поповића назван „Од поезије до историје“ на маестралан начин упознаје читаоца са једним нараштајем младих сарајевских песника, које је њихов поетски ментор Душко Трифуновић промовисао као „судбоносне дјечаке“ и „продуховљене младе манијаке“. Генерацијски лидер ове „крваве браће из Сарајева“ – како ће их прозвати један од њих Милан Ненадић – био је Рајко Петров Ного, исписник и пријатељ Радована Караџића још од дечаких дана из ђачког дома на Бјелавама у Сарајеву.

На основу Ногове мемоарске грађе сазнајемо да је тај Радован „високи и као грана мршави младић“ врло рано почео да пише поезију у којој је било „нечег бунтовнички несређеног, магличастог“, као и да је у једном периоду издавао шапирографски лист Поноћник, који је пунио сопственим садржајем. Ного каже да је назив Поноћник био сасвим у складу са обрнутим биоритмом младога Радована Караџића, који је тек „пред зору бивао најсвежији“.

У овој грађи Ного посебно истиче три људске особине његовог пријатеља Радована: уљудност, благост и благородност. Он пише: „Такав, благ и благородан, у нашој генерацији која је неговала грубости, Радован се некима чинио да је без темперамента, расквашен, проливен… Како је време пролазило, многи су се уверили да је у најважнијим, граничним приликама био несаломив, а да смо сви ми били расквашенији од њега…“

Много тога драгоценог и сентименталног можемо научити из поговора Ранка Поповића у вези тога „за пјесму створеног покољења“ у коме су сви „хајдучки јуришали на историју, а само је Радован Караџић на страшном месту имао блиски сусрет са њом“. Поповић нас подсећа како је судбина песника Радована Караџића постала случај целога света – како је и сам Караџић рекао на суђењу у Хагу када је цитирао један младалачки стих свога животног пријатеља и песничког брата Рајка Петрова Нога.

Ного ће забележити и Караџићеве речи изговорене непосредно пре изручења у Хаг, крајем јула 2008 године: „А што се мог живота тиче, ја сам га одавно прегорео. Могао сам сто пута погинути. Могао сам бедно, понижавајуће умирати. Све је ово мени приде. Ја мене уопште не занимам. Занима ме да колико год могу служим истини и оклеветаном народу…“

Сазревање песника

Караџић је као млад био „шездесетосмаш“, попут скоро свих студената тога доба. Као млади песник био је модерниста у грчевитом лутању да стигне до нечега новог. Ова песничка лутања његове генерације у шездесетим годинама прошлога века Матија Бећковић је назвао „лавиринтом подземних ходника који не воде никуда“.

Поповић пише: „У тами тог модернистичког подземља тумарао је првом збирком и аутор Лудог копља, што су оцјењивачи књиге разнолико изрицали, ипак бивајући једнодушни у ставу да је ријеч о пјеснику који обећава“. Младог песника Караџића читалачка и стручна публика уочава и као неоромантичара, у чијем песништву су присутни трагови и међусобно неспојивих поезија Бранка Миљковића и Васка Попе.

Поповић нас подсећа како је судбина песника Радована Караџића постала случај целога света – како је и сам Караџић рекао на суђењу у Хагу

Ову лирску симболику натопљену често унутрашњом контрадикцијом носиће поезија песника Караџића кроз читаву његову литерарну еволуцију. Већ у следећој збирци Памтивек која је објављена само три године после прве, песник Караџић употребљавајући много више римоване стихове, отпочиње укрштање лирске поетике са епским и митским наслеђем. Песник се све више окреће неистраженим дубинама колективног памћења и херметичком исказу.

Како је песник Караџић сазревао тако је кроз његове стихове провејавала нека сентиментална мисаоност, нека врста усамљености у активном поимању универзума и неки херметички и бајковити отклон од реалности коју живот носи са собом. Последњу збирку Караџићевих песама насловљену Црна бајка из 1990. године Никола Кољевић је окарактерисао као литерарни подвиг којим се „десило (…) да је једна камерна и апартна лирика изашла из себе у бели свет, да је одговорила на црне изазове једног смутног времена а да није изневерила себе“.

Ова врста непрестане и сукобљене дуалности пратиће не само поезију песника и лекара Караџића већ и животно путешествије политичара и државника Караџића. Дубока изазовност и сложеност Караџићевог херметичног бића као да је одредила и сву згуснутост и сложеност његове судбине, код које су се испреплетале у један сноп поезија, биографија и историја, као код ретко које особе у српској повести.

Никола Кољевић је записао: „Радован В. Караџић снажно је стасао као песник тако што је његова поетика све више израстала у својеврстан сукоб и спрег између бајке и стварности, личног трепета и заједничког нам трајања, односно његовог урођеног естетизма перцепције и притиска антибајковитих видова живота. Стога је најпретежнији изазов за овог, поетиком бајке прожетог лиричара пре свега било да свој лирски, маштом заштићени свет изложи ватрометини немилосрдног али универзалног историјског искуства“.

Караџићеви домети

Као што је некада трагични подвиг Невесињца Богдана Жерајића постао путоказ за читаво покољење „младобосанаца“ у Сарајеву – чији гроб су пронашли и уредили као заветно место – тако је и дух Гаврила Принципа лебдео над читавом Караџићевом поетском генерацијом, над генерацијом тог сарајевског „за пјесму створеног покољења“.

Поповић даље наводи: „Генерација пјесника који су као младићи доживјели шездесетосмашки судар са свијетом уздигла је мотив Принциповог историјског пуцња до препознатљивог, лирски ангажованог става“. Професор Никола Кољевић каже да се код ове песничке генерације Гаврило Принцип „појављује као она референтна историјска тачка којој се треба вратити и од ње, макар и очајнички, кренути поново у знаку отпора и немирења са понижавајућим“.

Зато код Рајка Петрова Нога осећамо протест против бескрвног и анемичног доба, као митско и скитско надирање на досадну епоху. Песник Караџић је још експлицитнији и историјски одређенији у песми „Гаврило Принцип“ када пита племенитог Духа: „Су чим ћеш на небо, Гаврило? И на које небо? Време се гаси и вене. Пуцај у звекет блиставих бесмислица. Пуцај у свеважеће небо, у небо неважеће!“

Дух Гаврила Принципа лебдео над читавом Караџићевом поетском генерацијом

Било је нечег судбински прекогнитивног у поезији песника Караџића, што се касније на неки туробни начин одиграло у животу политичара Караџића. Као да је млади песник у својој поезији предосетио значај неких личних и архетипских симбола који ће оивичити стазу његовог живота, стазу на путешествију којим ће се кретати национални лидер – па касније прогнаник, и којим ће неправедно завршити сопствени пут као остарели затвореник кога је издала елита свога народа у матици.

Караџића су највише оптуживали у вези ратне судбине његовог града Сарајева, а он је већ као двадесетпетогодишњак написао песму названу по његовом граду у којој каже „Ја чујем како несрећа корача“ или „Изгара град као тамјана грумен, у томе диму и наша свест вијуга. Клизе градом празна одела. Румен мре камен, уздан у куће. Куга!“.

У наставку ове песме, млади Караџић као да поседује визију долазећих мрачних времена: „Ја знам да је све ово припрема јаука: шта спрема црни метал у гаражи? Гле – како страх претворен у паука по своме компјутеру одговор тражи.“ И Радован Караџић, као и професор Никола Кољевић су били образовани људи и уметници са философским погледом на свет.

Зато је њихов споменик у српском народу још виши, јер су обојица знали какав их крвави притисак чека у босанском лонцу на почетку деведесетих година прошлога века. И обојица су одабрали да се ставе у службу српском народу, иако су комотно могли да се склоне и да живот наставе као стручњаци било где другде на планети. Одабрали су јуриш на историју ризикујући сопствене животе, чиме су испунили једину праву и свету дужност националне интелигенције.

Као што је већ написано, детаљно и стручно су се поезијом Радована В. Караџића већ бавили многи аутори кроз деценије. На овом месту је било приоритетније истаћи значај и садржај Караџићеве поезије као одбрану издавачког подухвата његових сабраних песама од неуких и хистеричних нападача. Многи од њих – посебно са бившег југословенског простора – добро знају и осећају једну литерарну чињеницу, због које је делимично и њихова реакција хистерична. У српској литератури песник Радован Караџић заузима значајно место са којег се ипак увис гледа према многим његовим савременицима, попут рецимо Стевана Раичковића, Бране Петровића, Миодрага Павловића, Рајка Петрова Нога, Гојка Ђога, Матије Бећковића…

Да су којим случајем у околним књижевностима имали поезију попут Караџићеве, такве ауторе би по квалитету бивши југословенски народи попели на сами врх. Као утеха оним хистеричним реакцијама из српског јавног простора нека послужи истина, како њих ни њихову децу сигурно нико неће терати да уче поезију Радована Караџића. Уосталом, где би је сместили поред умотворина Владимира Назора, Оскара Давича, Блажета Конеског или Франца Бевка?! Нема места баш за све. Увек је тесно на малом простору.

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Купиндо