Игор Ивановић: Чиме је Борка Павићевић заслужила свој трг?

Неколико дана пре одржавања седнице „Комисије за споменике и називе тргова и улица у Београду”, Владимир Пајић као њен члан из редова Покрета слободних грађана (ПСГ), најавио је у медијима предлог који је делегирала ова политичка организација, да један „трг на Славији, близу Центра за културну деконтаминацију, добије име по драматуршкињи Борки Павићевић”. У наставку обраћања наречени Пајић је рекао: „Борка Павићевић је оснивач ПСГ и ми баштинимо један део њеног политичког ангажмана, она је бастион културне и позоришне мисли”. Затим је додао да Комисија (или Скупштина Београда) може да одбије овакав предлог само из политичких разлога, пошто је Борка била члан опозиционог корпуса. Такво одбијање би, по Пајићу, био сигуран знак да „онда ми још нисмо преболели деведесете”.

Неколико дана након ове медијске најаве, 24. августа 2023. године, одржана је седница Комисије на којој се расправљало о 17 тачака дневног реда, а на којој је предлог ПСГ-а био други по реду. Иначе, на овој седници су донете неке изузетно важне одлуке за град Београд, попут оних да се у насељу Браћа Јерковић подигне споменик хероини Милунки Савић или да генерал Божа Јанковић добије спомен-бисту у Карађорђевом парку. Али ове одлуке су у нашој јавности остале слабо примећене, понајвише због одлуке Комисије по другој тачки дневног реда, која је изазвала много више јавног интересовања.

Мали град за такву величину

Некако у исто време, огласили су се члан Комисије из редова „Двери” Ранко Радовић, као и помињани Владимир Пајић из ПСГ. Радовић је обелоданио да је он био једини члан Комисије који је на седници гласао против предлога да се трг у Бирчаниновој улици назове по Борки Павићевић, одакле су многи помислили да је предлог подржан и да ће трг на Славији бити назван по Борки. Међутим, даљим развојем информација постало је јасно да предлог није прошао, због политичког лукавства СНС и СПС, чији су представници били уздржани. Представници ПСГ, Странке слободе и правде (ССП) и политичке организције „Не давимо Београд” гласали су за предлог, али нису успели да прикупе потребну већину присутних гласова.

Радовићева аргументација зашто је био против предлога изнешена је на самој седници и обликована је политичком аргументацијом. По овом Дверјанину, Борка не заслужује трг у српској престоници, јер је она као политичка личност у континуитету заступала ставове који су били уперени против српских националних и државних интереса. Рецимо, признање геноцида у Сребреници, прихватање независности Косова и Метохије, залагање за укидање Републике Српске, подршка Милу Ђукановићу у Црној Гори, напади на СПЦ, као и много, много других примера. Са супротне стране, Владимир Пајић је изразио жаљење због одбијања предлога, уз констатацију да је наша епоха још незрела да схвати историјску величину Борке Павићевић: „Доћи ће боље време које ће разумети њен значај и улогу”.

У истом маниру убрзо се огласио и Теофил Панчић, који је између осталог написао: „И сад они, такви, треба да јој посвете ‘тргић крај Славије’? Да ли би се, питам се, са тог недогођеног Боркиног тргића видео тзв. ‘Београд на води’? (…) Али, опет, који је то Београд који би јој се на тај начин данас могао одужити?” Весна Пешић је констатовала: „Борка је од Београда направила боље место за живот”, уздижући тако Боркин активизам до висине урбанистичко-културолошке имагинације. Збуњеном и неупућеном читаоцу остаће најасно да ли је и овај Веснин коментар дошао као одговор уз „текућа” питања. Било како било, сви претходни коментари могли би се подвести под јединствену тезу како је Београд мали град колика је била Боркина величина. Има ли онда било какво спомен-обележје смисла?

Идентичну дилему су само пар деценија уназад имали чланови ЦК КПЈ када се одлучивало о томе да ли ишта материјално у ондашњој Југославији завређује да носи Титово име. Набораног чела, одлучили су на нашу велику радост, да се име друга Тита – највећег сина наших народа и народности – нађе на сваком кораку у нашим животима. Сличне племените намере имали су и предлагачи Боркиног трга.

Основни критеријум којим се руководи Комисија приликом одређивања имена обележја у српској престоници своди се на значај личности (организације, феномена, историјског догађаја и сл) у националном или интернационалном миљеу. Најчешћи критеријум су великани уметности, науке или философије (на пример: Толстојева улица, Андрићев венац, бул. Милутина Миланковића, аеродром Никола Тесла, Мокрањчева улица и сл); затим комбинација националног рада са писаним делима (Вуков споменик, Пупинов мост, улица Грчића Миленка, улица Стојана Новаковића и сл); државнички или ратничко-устанички значај (аутопот Милош Велики, Карађорђав парк, Немањин споменик, бул. Војводе Мишића, бул. Зорана Ђинђића, улица Цара Николаја II, улица адмирала Гепрата, улица Риге од Фере, улица Џорџа Вашингтона и сл); теолошки утицај у српском народу (улица Владике Николаја, бул. Патријарха Павла, улица Светог Саве и сл); трагична судбина због виших циљева или дела (улица Младена Стојановића, улица поручника Спасића и Машере, улица Григорија Божовића, улица Бањичких жртава, споменик Незнаном јунаку и сл); као и многа обележја која садрже у себи комбинацију свих наведених критеријума или било који други позитивни утицај на српски народ. Дакле, неопходно је да када се ради о некој личности са ових простора, њено деловање поред величине и стварања „општег добра”, задовољи и услов утапања тог општег добра у српски национални или државни интерес.

Комунистичко наслеђе

Највећи проблем у правилној историјској оцени личности по којима треба називати спомен обележја у Београду, потиче из времена партизанско-комунистичке окупације Београда. Прво што су урадили када су са Црвеном армијом умарширали у Београд било је масовно стрељање преко 30.000 невиних Београђана, од којих многи заслужују спомен обележје као националне величине још пре трагичног судбинског исхода, попут др Светислава Стефановића, др Бранка Поповића, др Илије Пржића, пуковника Бирчанина Илије или глумца Аце Цветковића. Комунистичке власти у престоници моментално проглашавају „нулто стање” у култури и поништавају називе многих спомен обележја из „предреволуционарног” доба, прекрштајући их по именима њихових сабораца.

Неки од њих су заслужено добили обележја због трагичне судбине попут сестара Букумировић, али су и многи крвници добили обележја у тадашњој југословенској престоници, као што су Сава Ковачевић, Иван Милутиновић или Драгица Правица. Временом су битна обележја добили и очигледни непријатељи српских интереса попут Бориса Кидрича или Едварда Кардеља. У Крушевцу је учињено вероватно највеће понижење српског народа када је комунистичка власт доделила битну улицу команданту домобранске (хрватске) 369. легионарске пуковније Марку Месићу – кога је НДХ након битке код Стаљинграда одликовала „Војничким орденом железног тролиста” и немачким (нацистичким!) „Железним крстом првог реда”. У исто време, одузимали су грађанска права националним величинама као што су Слободан Јовановић, Драгиша Васић, Нико Бартуловић, Жанка Стокић или владика Николај Велимировић – избацујући их тако из српске и југословенске културне баштине, као да никада нису постојали.

На нашу несрећу, слична пракса се наставља и после силаска комуниста са власти у Србији, па све до данашњих дана. Неке улице и обележја назване по партизанским злочинцима су преименоване и најчешће им је враћен претходни назив, али су многи називи на срамоту сачувани. Тако се рецимо, и данас на најлепшем месту Београда, у продужетку Великог савског шеталишта на Калемегдану, налази Гробница народних хероја. А у њој су сахрањени хрватски раднички трибун Ђура Ђаковић који је изабран за секретара на Дрезденском конгресу, на коме су донети радикални закључци против српских националних интереса; затим поменути злочинац из Црне Горе Иван Милутиновић, онда Моша Пијаде о коме српски народ нема лепих успомена; једино светло име међу њима је Хрват Иво Лола Рибар, кога је, по свему судећи, убио управо Броз због страха од конкуранције.

Неке значајне улице у Београду додељују се после петог октобра директним учесницима у „савезничком” бомбардовању многих градова у Црној Гори и Србији (укључујући и престоницу Београд), када је страдало пар десетина хиљада невиних цивила. У одабиру градова и циљева у њима – од којих је већина била цивилна – посебно су се по злу истакли Коча Поповић и Пеко Дапчевић, а наше покољење их је наградило улицама у престоници?! Поред тога, ова двојица су починила и друге злочине током рата – о чему су сами писали или говорили – чиме опаска др Велимира Абрамовића да је реч о „масовним злочинцима” добија на потврди.

Зашто баш Борка?

У оваквом стању конфузије када се ради о именима спомен обележја у Београду – чија се морална текстура споро и аљкаво мења – Комисија дочекује предлог о „Боркином тргићу”. Питања која се у самом почетку намећу гласе: Зашто баш Борка Павићевић? Које су њене заслуге за овакву велику почаст? Има ли бољих од ње? Зато је неопходно одговорити на неколико базичних теза на којима ће се градити процена валидности предлога ПСГ.

Прво, предлог је мотивисан превасходно политичким разлозима, што се уочава по приоритету који је наведен као образложење („Борка Павићевић је оснивач ПСГ и ми баштинимо један део њеног политичког ангажмана…”), као и по евенталним разлозима одбијања оваквог предлога („Ако одбију ми још нисмо преболели деведесете”). Слично се уочава – али на шири начин – и по подршци неких јавних личности попут Теофила Панчића који је у тексту „Тргић крај Славије” поред осталог записао: „…а кад је већ запела да постоји, трудили су се да је оцрњују и саплићу колико су год могли, и њу и све људе који су се око ње окупљали, на по много чему најважнијем и најтоплијем острву једне другачије, могуће Србије”.

Дакле, ради се или о директном страначком тестаменту као у случају ПСГ или о ширем политичком аспекту који се протеже до културе, о чему пише Панчић. У сваком случају, предлог је у бити покушај подизања споменика политичару Борки Павићевић, која је за живота због широког дијапазона деловања била и страначки функционер али и друштвено-политички радник у култури. Као политичар, Борка никада није стигла до државника, никада није била страначки лидер, никада није била директни победник на изборима. У основи Борка је била неуспешан политичар. Она је у политици заступала, како је правилно образложио Ранко Радовић, ставове који су били у супротности са вољом огромне већине српског народа, и који су често радикално били антисрпски. Можда се ради о Боркиној храбрости, али није лепо тражити од истог тог српског народа да подржи назив трга у Београду по некоме кога памти више као непријатеља него као суграђанина. ПСГ је пао на првом испиту, декларативно се залажући за универзалне неутралне вредности, у реалној политици су пристрасно предложили за историјски упис свога члана-оснивача.

Друго, Борка за живота није била жртва попут многих скојевки са којима се емотивно поистовећивала. Имала је дуг и лагодан живот, као ћерка истакнутог и касније неправедно заборављеног професора универзитета, одрасла је у луксузном стану на престижној београдској локацији. Живот је завршила у дедињској вили, иако је живела скромно, није имала никаквих материјалних проблема. Била је у младости део оног левичарског корпуса који је, уз грубо поједностављење, у кафани након светско-историјске дискусије, пребирао по џеповима да једва некако скупе ситниш којим би конобару платили рачун. Након тога би се ноћним бусевима одвезли до отетих београдских вила које је њиховим очевима поклонила партија.

Борка није била материјалиста, али је увек добијала пристојан новац из буџета за све своје пројекте. Прво од Титове државе, а после из западних (америчких) фондова. Најважнија одредница у културно-политичкој биографији Борке Павићевић било је оснивање и руковођење „Центром за културну деконтаминацију” (ЦКД). Просторије су добијене од српске државе, на газдовање од 1. јануара 1995. године, дакле у аритметичкој средини „мрачних деведесетих”. Реч је о чувеном предратном „Павиљону Вељковић”, кога је ова некада славна породица наменила као опште добро, а комунистичка држава им је отела одмах после рата.

ЦКД није испунио визију породице Вељковић – био је уско идеолошки профилисан културни простор који је заступао светоназор „другосрбијанске” политике. И сам назив је у најмању руку претенциозан, са уграђеним чипом дискриминације у односу на другачију културу, коју треба деконтаминирати. А и термин „деконтаминација” је историјски веома споран. Како је одлично разјаснио Зоран Ћирјаковић: овај термин је масовно користила Хитлерова нацистичка идеологија, алудирајући да су „нижи” народи исто што и пацови које треба деконтаминирати. Било како било, Борка је добила од државе престижан простор на престижној локацији, а пошто је њен политички театар био непрофитабилан, касније је редовно добијала значајна средства за издржавање истог.

Треће, по идеологији Борка је била вестернизовани титоиста. Иако се декларисала као космополита и хуманиста – она никада није дуготрајно или принципијелно критиковала Запад због свих његових колонијалних пљачки и зверстава. Предмет њеног инересовања била је само критика „српског света”, јер је као југотитоиста (идеологија која нужно не подржава Броза, већ његов анти-српски поредак утемељен на АВНОЈ-у у Јајцу и Уставу СФРЈ из 1974. године) оштрицу свога деловања окретала само према српским ранама. Родна планета њеног „космополитизма” нија била планета Земља, већ планета Југославија. Злочини западних народа према трећем свету нису били на њеном хуманистичком дневном реду. Ни српске жртве нису испуњавале њено интелектуално биће. Себе је прогласила неком врстом комесара за истраживање српске кривице и са таквом комесарском памећу имала је просте и екстремне одговоре на најсложенија питања, која никада немају трајни историјски одговор. Уз ову искључивост, често је била хистерична, нарочито према неистомишљеницима, без обзира на аргументацију коју би ови износили.

Латинка Перовић у тексту „Борка Павићевић (1947-2019) – скица за биографију”, свесно или несвесно, као једну од најважнијих одредница у Боркиној биографији наводи њену партиципацију у сестринству „вештица”, које је тим именом означио режим Слободана Милошевића. Тако сврстава Борку „раме уз раме” са Наташом Кандић, Соњом Бисерко, Биљаном Ковачевић Вучо и Сташом Зајовић. Латинка, као вешедеценијски партијски секретар КПЈ, чак и у комеморативном обраћању на ствари гледа из сопственог угла и говори искључиво о политици. Само, овога пута не директно о комунистичкој, већ о НВО-деловању, као комунистима најсроднијој опцији. Зато Борку поистовећује са овим „окултним” сестринством, чинећи јој на тај начин „медвеђу услугу”, јер Борка је по свом знању и квалитетима била бар за једну категорију изнад Кандићеве, Бисерко, Зајовићеве и Вучо. Али Латинка себично инсистира на најслабијој карики Боркине биографије – на њеном јавно-политичком ангажману.

Четврто, Борка се поред политике бавила и публицистиком. Потписала је три књиге, од којих се трећа Глава у торби сматра најважнијом. Садржај књиге сачињавају колумне у основи политичког садржаја које је Борка писала за новине. Борка као публициста нема превелики значај, сигурно ни приближно да би због тога добила спомен обележје у Београду. Најбоље би било да је кроз литералне аршине поредимо са неким њој сродним, рецимо Тиркетом, са којим је у младости сарађивала у редакцији једног београдског часописа. Без икакве намере за злобом, поставља се питање има ли смисла уопште покушати да их упоредимо, јер Тирке- колумниста је био писац, а Борка-колумниста је била политичар.

Процена значаја

Боркин много већи значај је у бављењу позориштем, било као режисер, било као драматург, било као уредник-управник. Али и тај значај је видно испод онога који су имали Мира Траиловић, Јован Ћирилов, Бојан Ступица или Љубиша Ристић. Управо би поређење са позоришним делом Љубише Ристића најбоље измерило Боркину вредност на историјској скали. Љубиша и Борка су по много чему слични: иста генерација, исто партизанско наслеђе, иста левичарска идеологија утемељена на студенском протесту из 1968. године, иста професија, исти пионирски дух у стварању нових позоришта и много тога другог сличног. Али постоји и једна велика, пресудна разлика. Борка је у бити политичар који је политику свесно премештао на позоришне даске. Љубиша је у бити позоришни режисер који је театар грешком покушао да пројектује у политику. Само ово је довољно да закључимо да је Љубиша много већи, и пре него што додамо и његов таленат на теразије.

Вероватно да је за Борку најповољније да је посматрамо у полихисторским равнима, односно у пресеку неколико сродних – а различитих – јавних делатности. Историјска процена значаја неке личности која је полихистор (или „ренесансни” човек) подразумава да је бар у једној – кључној – области постигла изузетне разултате, а сви остали излети у другим областима подразумевају уметничко-мисаону надгрању ове кључне области. Најбоље поређење са Борком би било уметничко дело Горана Марковића, који се такође бавио и политиком.

Горан Марковић је написао три књиге, као и Борка, од којих је роман Београдски трио одлична литература. Написао је и неколико драма, као и филмских сценарија. Режирао је пар позоришних представа и десетак документарних филмова. Али Горан Марковић је првенствено филмски режисер, где је постигао резултате од националног значаја. Дакле, његово родно место је филм, а Боркино је политика. Зато је поређење у овом случају могуће само као сличност спољних биографија, а никако као унутрашње одмеравање по делима и значају. Компарација није случајна – и Борка и Горан су поклоници југотитоистичке идеологије, која се сакрила под западни кишобран. И Горан је као политичар, попут Борке, заступао ставове који су у много чему супротни српским националним интересима. Али Горанова уметност је неупитно оставила значајан утицај управо у српском народу, зато је његово место у оваквој врсти историје загарантовано.

На самом крају треба подвући да је Борка Павићевић била јединствена појава у српској јавности, посебно културној, која заслужује сећање. Али њено дело није заслужило национално признање оваквог типа. Боркиним именом ће се сигурно назвати неки прозападни НВО пројекти, другосрбијанске награде, семинари или комесарски курсеви. На несрећу, њено име ће биће присутно у монтинегринском светоназору или у квази-грађанским структурама Сарајева, као и код традиционално учтивих и антисрпски задојених пургера. Са друге стране, Боркино име у Београду ће вероватно остати записано у неким херметичким круговима театра, под пригушеним светлом „дасака које живот значе”, а живот сигурно нису.

Идеолошка конфузија

Идеолошку конфузију обе југословенске политике снажно осећамо и данас, а биће тако још деценијама. Замислите само нова поколења која одрастају на Вождовцу, у насељу „Браће Јерковић”, где ће бити подигнут споменик великој српској хероини Милунки Савић, коју је југо-мохархистички режим заборавио за живота. Деца ће се играти испред овог споменика, који је обележје мањег реда у односу на назив самог насеља (Браће Јерковић) као обележје вишег реда. А браћа Јерковић су и поред ране погибје, по значају много мање битни за српски народ од Милунке Савић, да не помињемо и чињеницу да оба брата нису имали никакве везе са Београдом, док је Милунка значајан део живота провела управо на Вождовцу.

Са десне стране од насеља „Браће Јерковић”, пружа се поглед на друго вождовачко насеље „Степа Степановић”, названо по војводи који је био рођени Вождовчанин, из села Кумодраж. Тако се, кроз урбанистички назив два београдска насеља, изједначава значај војводе Степе и значај браће Јерковић за српски народ (или за становнике Београда) – што је бесмислено и неправедно. Зато би спомен обележје браћи Јерковић требало изместити у сремски градић Пећинци одакле потичу, што је више него довољно за њихову историјску улогу. Уместо њиховог презимена Јерковић, ово насеље би требало назвати по неком другом од славних Вождовчана, попут „Змаја од Авале” Васе Чарапића – који су много више задужили српски народ.

 

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“. Ексклузивно за Нови Стандард.