Игор Ивановић: Биковић, отказивање и комесари

Комунистички комесари су бар имали судске процесе којима су покушавали да докажу нечију идеолошку кривицу, оптужени је имао какву-такву могућност да се брани. Данас више нема суђења

Догађај који је изазвао велику неверицу у нашој јавности, где је српском глумцу Милошу Биковићу због оптужби Украјинског министарства спољних послова одузета улога у серији Бели лотос у продукцији ХБО (HBO) уз образложење да он „подржава геноцид и крши међународно право”, симболизовао је дух времена у коме живи наше покољење, али је за неке од нас био и судбински времеплов.

Мешајући „време са његовом математичком прогресијом” вратио сам се у доба детињства и ране младости, осећајући у ноздрвама мирисе „прошлости која није пут који се губи у даљини, већ огромна ливада коју зима никада сасвим не ошине” (Вилијем Фокнер). Са такве ливаде у Жаркову, препуне живота и мириса влажне земље, као дете памтим један догађај са почетка 1970-их година прошлог века.

Мрак полако пада над жарковачком пољаном у рано пролећно вече, a ми, деца, трчимо, секући прохладни ваздух препун оштрих мириса, док јуримо за лоптом коју једва распознајемо у тами. Чујем, мајка ме дозива са терасе изнајмљеног стана у поткровљу: морам кући, дошао је неко да ме види. Улазим знојав у дом, а унутра ме стојећи чека средовечни господин са огромном кесом. А у кеси – која је у мојој дечијој представи постала већа и од самог човека који ју је донео – играчке и слаткиши за мене. Док се то вече играм аутићима и једем млечне чоколадице, чујем како дародавац говори мом оцу: „Теби неће бити лако тамо, али пазите да ово дете не испашта због тога”.
Склапање мозаика

Иако сам начуо да ми је отац осуђен на две године затвора и да ишчекује позив за издржавање казне, мене те ствари још увек не погађају. Живим у свом дечијем свету пољана, ливада и игре. Годинама касније склапам мозаик: мој отац је у Окружном суду, осуђен као аутор романа Црвени краљ, јер је овом књигом извршио „повреду части и угледа наших народа и изложио порузи Социјалистичку Федеративну Републику Југославију”. Саставни део оптужнице на суђењу је био и извештај СУБНОР-а о моме деди (очевом оцу), Божидару Божи Ивановићу, који је током Другог светског рата био капетан (касније мајор) у ЈВуО код генерала Драже Михаиловића. Пошто је мој отац на почетку рата имао непуне четири године, суђење њему у зрелим годинама, због уметничког дела које је написао, било је закаснело суђење његовом оцу Божи, чија судбина је непозната и вероватно је нестао у паклу Зеленгоре. Човек који ми је као клинцу донео највећи поклон у животу зове се Матија и имао је сличну судбину као и мој отац – остао је сироче док још није поштено ни проговорио – јер је његов отац Вук Бећковић, као краљев официр, такође страдао у четницима.

Временом сазревам и у истом периоду живота читам и Тикве и Црвеног краља: прво се чудим због чега је било ко одлучио да санкционише ова уметничка дела и шта је пронашао у њима за кривично гоњење, а потом добијам трајни лични осећај срамоте због глупости и злодуха тадашњих комунистичких комесара. Повезујем догађаје: тих 1970-их година Броз је био жив и држава је била јака, зато је њено самопоуздање могло да допусти Врховном суду Србије да ослободи мога оца на основу жалбе. Матија Бећковић је оно вече дошао у наш дом да, у име колега писаца, покаже солидарност и пружи подршку моме оцу. Његовом посетом добили су велику и неочекивану корист поред мене и остали клинци са пољане, заједно смо јели слаткише бар месец дана.
Таласи временске машине носе ме у „златне 1980-е” када је страдао други писац, такође због непоштовања „највећег сина наших народа и народности” и због непоштовања тековина НОБ-а. Није имао среће, иако је Броз тада већ био мртав, пољуљана држава је билдовала снагу да би прикрила унутрашњу трулеж. Осудила га је правоснажно на годину дана затвора јер је „крив што је у својој збирци Вунена времена злонамерно и неистинито приказивао друштвено-политичке прилике у нашој земљи”. Узалуд су остале колеге писци масовно протествовали у знак подршке – Гојко Ђого је платио цену.

Имао сам част да у каснијим годинама лично упознам песника Ђога, на сваком сусрету овај човек сићушне конституције одисао је великим спокојем и снагом уверења. Прочитао сам његове забрањене песме, и опет ме је обузело чуђење, где је кривица у овим стиховима?! Поново сам морао да црвеним због плиткоумности и кратковидости комунистичких комесара. Време је текло право као стрела, дочекали смо распад „златних 1980-их” и буђење „демократског пролећа”, уз чврсто уверење да је време прогона уметника далеко и неповретно иза нас. Веровали смо да ћемо живети у свету без политичких комесара!
Култура отказивања

И таман када смо поверовали да је време једносмерна права линија, догађаји везани са суспензију глумца Биковића, уверили су нас да се стрела времена креће по кружној путањи историје, и тако се циклично враћа на почетак. Образложење да Милош Биковић „подржава геноцид и крши међународно право” – поред тога што је апсолутно неистинито – по свом злодуху и глупости увелико надмашује све пресуде некадашњих комунистичких комесара. Милош Биковић је Србин православне традиције, и над нама је извршено неколико геноцида или погрома у последњем веку – уз директну или посредну улогу Колективног запада – који сада пружа безрезерну подршку Украјини у сукобу са Русијом. У самој Украјини је, у режији оних који се данас рехабилитују, током истог периода извршен геноцид и над руским и над пољским становништвом. Што се тиче кршења међународног права, да ли постоји неславнији пример од бомбардовања СР Југославије током 1999. године, када се једанаестогодишњи Милош Биковић крио по склоништима?!

Чиме то глумац Милош Биковић – који долази из закланог и бомбардованог народа – подржава геноцид и крши међународно право?! Само зато што је глумио у престижним руским продукцијама попут филма Сунчаница, или зато што има несумњиви углед у Русији? Ако би евентуално покушали да разумемо Украјинско министарство спољних послова – јер је њихова држава тренутно у војном сукобу па је на снази ратна пропаганда – како да разумемо хистеричне реакције Колективног запада? „Како смо дошли у ову ситуацију, како нам се ово догодило?”, гласи кључна порука у ремек-делу Никите Михалкова Сунчаница, којом се описује реакција здравог разума на епоху безумља, која надолази у историји. Исто питање може поставити и наше покољење: како се догодило да ставови ратом погођене Украјине постану обавезујући путоказ западних народа? Зашто је ратна пропаганда са украјинског ратишта постала мера свих ствари?

Очигледно је да је однос према Русији постао арбитар целокупне стварности у западном светоназору – структурално утемељен на манихејској подели „добро против зла” – обогаћен патолошком страхо-мржњом. Комунистички комесари су бар имали судске процесе којима су покушавали да докажу нечију идеолошку кривицу, оптужени је тада имао „предикцију невиности” и какву-такву могућност да се брани. Западни комесари не дозвољавају суђење – они вас превентивно искључују – као што се програмски гаси рингла када постоји опасност да се прегреје. Зашто би вам дозволили да креирате, да стварате, да будете аутори? Боље да вас превентивно искључе, суспендују, угасе, откажу, инхибирају. Комунистички комесари нису забрањивали људе (ауторе), већ њихова дела за која су сматрали да су субверзивна. Западни комесари искључују људе – попут Биковића – чак и пре него што дођу у прилику да постану аутори. Алармантна реч за активацију процеса отказивања је – Русија. Једина? Нема других опасности?

Како би само било наивно помислити да се после Русије завршава култура отказивања! Агресивни атеизам, хистерични феминизам, радикални хомосексуализам или офанзивни транс-џендеризам – само су неки од плодова новог доба по којима се мере ствари у званичној европској јавности. Свако разумно противљење овим испразним културолошким инвазијама прети да на човеку који се буни буде извршена суспензија из јавног, или чак из свакодневног живота. Неко губи улоге, неко остаје без посла, неком следује отказ, неког цензуришу у јавности, а некоме чак гасе банкарске рачуне и платне картице. Не требају напорни и ризични судски процеси, нису неопхона мучна утамњења – не сме се дозволити да неко постане симбол жртве!

Комесари новог евро-унијатског доба једноставно искључују људе као усисиваче из струје. Не морамо много да окрећемо поглед у даљину или да се успињемо на највиши брег да би сагледали стварност – довољно је да се благо осврнемо према сопственом дворишту. Управо тамо нас чека случај другог глумца: Бранислав Лечић и јавни, медијски линч због наводног силовања колегинице. Сама осетљивост овакве теме захтева од учесника у јавном животу да говоре начелно, као и да се не сврставају ни на једну страну, пошто је по природи ствари немогуће знати истину о овом догађају. Ипак, многи су промптно наступили против глумца Лечића, укључујући и велики број његових колега. Иако је процес испитивања евентуалне кривице од стране полиције и тужилаштва још увек био у току – у медијима и по позоришно-филмским лобијима Бранислав Лечић је увелико проглашен силоватељем.

Против њега су колеге-глумци изводили читаве игроказе и демонстрирали вољу да не наступају нигде са њим у екипи. Медијски уредници су правили емисије у којима је Данијела Штајнфелд проглашена жртвом, иако су од почетка биле сумњиве многе ствари, из разлога што се нису уклапале у здрав разум. Један од ретких глумаца који је заузео разуман став по питању оптужби на рачун Бранислава Лечића био је управо Милош Биковић, чији је став гласио: „Поштујем претпоставку невиности. Не учествујем у лову на вештице. Не стављам се у позицију судије. Јавност, а самим тим и ансанбл позоришта је узнемирен. Стога, у жељи да заштитим представу која се бави и темом силовања, подржао сам иницијативу да Бранислав Лечић не буде део представе док се актуелна ситуација званично не разреши”.

„Комедијант случај” (Црњански) спојио је векторе судбине ова два значајна глумца, заједно играјући у представи која се, поред позоришних дасака, одвијала и у реалном животу. Бранислав Лечић је, ипак, платио високу цену: и поред претпоставке невиности, он је испао из ансамбла представе. У међувремену, извршена је детаљна и свеобухватна полицијско-експертска истрага, у којој је недвосмислено доказано да је Бранислав Лечић невин, односно да је глумица Данијела Штајнфелд манипулисала јавношћу. И онда, уместо да се колеге глумци колективно извину Лечићу и да га врате на претходне позиције – широка суспензија је настављена истим интензитетом! Режисери и продуценти наставили су да бојкотују глумца Лечића, и даље је на „црној листи” код колега глумаца, и даље скоро да нема посла. Код њих не видимо ни трунке од оне солидарности према невином а проказаном колеги, чак ни принципијелне подршке. Сасвим супротно од примера из доба југо-комунизма када су писци, у много опасније време, јавно пружали подршку својим колегама којима се судило због идеолошких оптужби.
Асиметричан пример

Асиметричан је пример другог глумца, за кога је – супротно од Бранислава Лечића – судско-тужилачки доказано да је извршио силовање малолетног мушкарца – због чега је правоснажно осуђен на 10 месеци затвора. Током суђења оптужени глумац Горан Јевтић је суштински признао кривицу, негирајући намеру као такву, али не и сам догађај. И онда је, уместо презира колега, добио њихову пуну подршку у јавности! Јер бити геј-силоватељ – чак и када обешчастите малолетног дечака – је тотално прихватљиво (чак и пожељно!) у светоназору „холивудско-сорошевске” елите којој наши глумци жуде да припадају.

Тај исти глумачко-филмски еснаф данас потуљено ћути када треба бар принципијелно пружити подршку глумцу Милошу Биковићу. Храброст да се огласи и каже нешто у одбрану суспендованог колеге, бранећи тако читав еснаф, показало је свега неколико колега. Таман онолико колико је некада смело да јавно подржи литије у Црној Гори, на којима су се браниле српске православне светиње. Необична је ова пропорција: на другој страни она широка маса глумаца која је подржала колегу Јевтића, подржала је својевремено и одржавање геј параде у Београду. На ових неколико парада „поноса” које су одржане у нашој престоници нисмо видели ни једну једину паролу подршке прогнаним Србима на Космету, али смо наизменично виђали украјинске заставе.

Баш као што смо на челу ових поворки редовно виђали евро-комесаре, тако исте људе никада нисмо имали прилике да видимо да учествују у породичним шетњама по улицама Београда. Само су наивне будале, попут нас, могле да поверују да ће падом комунизма у Србији, трајно престати идеолошки прогон уметника. И само су надобудни „слепци”, попут нас, могли да поверују како више нећемо имати потребе да се стидимо због глупости и кратковидости било ког комесара. У Србију стиже европско пролеће, опет се осећају мемла и устајали задах са кафкијанских процеса. Уместо реског, прохладног ваздуха који је струјао кроз наше детињство, данас са ноздрвама пуним „белог праха” чекамо најављену, светлу европску будућност.

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација“. Ексклузивно за Нови Стандард.