Игор Ивановић: Београд, споменик и срамота

Пре непуне седмице могли смо да се информишемо како је „Комисија за споменике и називе тргова и улица Скупштине Града Београда“ (у даљем тексту: Комисија) одбила иницијативу градоначелника Београда Александра Шапића да се у престоници Србије изгради споменик Драгољубу Дражи Михаиловићу.

Ову информацију нисмо сазнали од председника Комисије, нити од било кога из владајуће већине у граду и држави, већ од члана Комисије из редова „Зелено-левог фронта“ (ЗЛФ). Одборник ове политичке организације Бранислав Димитријевић, известио нас је о званичном одбијању предлога који је упутио градоначелник Београда, као и о томе да су надлежне институције у престоници, које су питане за мишљење, одбиле да се изјасне о овоме предлогу пре гласања у самој Комисији.

Овај члан Комисије из редова мањине тако закључује: „Очигледно ни владајућа вeћина није имала жељу да подржи тај предлог“.

Бранислав Димитријевић је у изјави за медије коју су пренели углавном „прозападни“ медији као што су „Данас“, „Н1“, „Недељник“, „РТЦГ“, описујући сам садржај седнице Комисије, рекао како је и сам истакао да би постављање овог споменика отворило даље поделе у друштву, као и „да Дража Михаиловић ни на који начин није заслужио да се њему у Београду подиже споменик“.

У даљем току обраћања овај одборник „Зелено-левог фронта“ упознао нас је са његовом иницијативом да се не територији Београда обустави свака даља изградња споменика док се не обелодани сва документација везана за изградњу споменика Стефана Немање на Савском Тргу.

Лажна обећања

Ова – наизглед кратка и технократским језиком изречена – изјава градског одборника из редова „лево-либералне“ (другосрбијанске, прозападне, про-НАТО) опозиције, потврдила је по ко зна који пут владавину југо-титоистичког наратива у српској престоници. Све у духу оне народне пословице која каже како „не пада снег да покрије брег, већ да звери оставе трагове“…

Ако се присетимо недавне изборне кампање у главном граду, где је део опозиције бојкотовао изборни процес, а након које је Александар Шапић постао градоначелник, уочићемо да је том приликом Шапић изнео два веома битна програмска ослонца: уклањање „Куће цвећа“ из Београда, као и споменик Дражи Михаиловићу.

Није прошла ни пуна година, а већ са жаљењем можемо да констатујемо како су оба ова ослонца потпољена у налету муља из саме Шапићеве владајуће већине! Тешко да данас можемо било где у свету да пронађемо градоначелника кога је тако директно торпедирала сопствена странка, и коме се у парампарчад разбио изборни програм ослоњен на историјске факте.

Тако је Александар Шапић сведен само на комуналног градоначелника, који треба да руководи велеградом који представља и симболизује нешто много, много више од водоводне мреже, саобраћајних траса и канализацијске инфраструктуре. Стиче се утисак да је Шапић имао добру вољу да испуни сопствени изборни програм, али да исту вољу није имала његова владајућа странка, односно да се не ради о пуком изборном трику да се анестезирају гласачи са симпатијама према Равногорском покрету.

У сваком случају коначни исход је идентичан: ти гласачи су обманути. Нити ће бити уклоњени посмртни остаци Јосипа Броза из „Куће цвећа“, нити ће бити изграђен споменик Драгољубу Дражи Михаиловићу у Београду!

Стиче се утисак да би велика већина Дражиних поштовалаца пристала на политички договор, који би се кладионичарским речником могао назвати „један од два“. Односно да се не дира садржај и намена „Куће цвећа“, а да се на прикладном месту у престоници подигне споменик Дражи Михаиловићу.

Зато нису бурно реаговали када је са највишег места у овој држави поручено да статус „Куће цвећа“ остаје непромењен уз констатацију да „Титови остаци неће бити измештени – он је део наше историје“. Прогутали су некако називање Јосипа Броза од милоште партијским надимком „Тито“, који избегавају да користе у јавности сви његови неистомишљеници и који симболише култ личности „највећег сина наших народа и народности“.

Прогутали су и одредницу да је Броз део наше историје, са отвореним знаком питања о којој се то „нашој“ историји ради. О оној која нема вредносну квалификацију, већ се ради о „сувој“ чињеници физичког трајања унутар наших повесних догађања; или о оној којој емотивно и структурално припадамо?!

Тешко да данас можемо било где у свету да пронађемо градоначелника кога је тако директно торпедирала сопствена странка

Ако је реч само о Брозовој пукој егзистенцији и утицају на српску историју, онда бисмо по истом критеријуму могли да подигнемо у  Београду споменике турским освајачима који су неупоредиво дуже боравили од њега у српској престоници или немачким окупаторима.

Јер, технички посматрано, сви су они – хтели ми то или не хтели – „део наше историје“. По истом критеријуму бисмо обавезно морали да подигнемо споменике Милану Недићу и Димитрију Љотићу, јер су баш ова двојица несумњиво били „део наше историје“.

Подразумава се да у овој анализи намерно користимо идеолошко и ненаучно тумачење историјске улоге Недића и Љотића као званичних немачких сарадника, без икаквих даљих расправа о комплексности и деликатности њихових улога у ратном вихору.

Чак и по овом – крајње злонамерном и  титоистичком – тумачењу историје, испуњени су као и у случају Броза критеријуми за подизање споменика. Шта би се десило са погледом на њихову историјску улогу који би дошао са српског становишта – о томе неком другом приликом.

Изневерена већина

Шта се догађа у случају да је реч о „нашој“ историји у вредносном и емотивном смислу? Односно, да ли именовање Јосипа Броза као „Тито“ у одлуци да нема измештања његовог маузолеја из Београда, ово питање чини реторичким – питање са унапред извесним одговором?

Тада долазимо до горке и неславне спознаје – управо на овом месту у тексту када природно прелазим са академске множине на мој персонални случај у једнини – закључујући оно што је очигледно: ми равногорски потомци, поштоваоци и следбеници генерала Драже Михаиловића не требамо ни једној власти у Србији!

Сете нас се само када су у опозицији, да би преко нашег широког поља пречицом освојили власт. Када се уселе у министраске фотење, враћају се својој првој љубави: југо-титоизму. Нас не сматрају равноправним грађанима ове државе, наше емоције нису достојне државног наратива.

Упркос многим историјским чињеницама и научним радовима, битније им је шта о Равногорском покрету мисле Хрвати, Бошњаци или страни амбасадори. Када бисмо примењивали исти критеријум и питали турског амбасадора – Карађорђе би био проглашен преступником; када бисмо питали аустријског амбасадора – Принцип би постао злочинац; а када бисмо питали ватиканског амбасадора – Свети Сава би завршио као јеретик.

За нас равногорске потомке, поштоваоце и следбенике генерала Михаиловића потпуно исти критеријум важи и када су у питању како другосрбијанци, тако и актуелна власт. После одбијања да се на предлог напредњачког градоначелника подигне споменик Дражи Михаиловићу у Београду, не постоји никаква разлика између актуелне власти и НАТО-опозиције из нашег равногорског угла.

И за прве и за друге ми смо непријатељи. Сада смо бар начисто. Пошто исто гласају по овом питању, стекли су се сви услови да их исто третирамо. Оно што нам је поручио одборник из редова „ЗЛФ“ Бранислав Димитријевић, можемо читати као изјаву портпарола свих чланова Комисије, како оних из власти тако и оних из „прозападне“ опозиције.

Бранислав Димитријевић – сада већ портпарол целокупне Комисије – говори о сигурним даљим поделама у нашем друштву због подизања споменика Дражи у Београду. Дакле, он констатује да постоји подела по овом питању, у времену када у престоници егзистира некултурна већина назива улица наденутим по партизанским и комунистичким борцима или њиховим борбеним формацијама (улица Маршала Тита у неколико београдских предгарађа, булевар Пеке Дапчевића, улица Коче Поповића, улица Пере Ћетковића, улица Саве Ковачевића, улица Шесте личке дивизије, улица Пролетрских бригада и слично); када се у престоници налазе силни споменици таквих личности (Ђуро Ђаковић, Моша Пијаде, Иво Лола Рибар, Иван Милутиновић); када се на отетој и најлуксузнијој дедињској падини налази „Кућа цвећа“.

Mи равногорски потомци, поштоваоци и следбеници генерала Драже Михаиловића не требамо ни једној власти у Србији

Пошто са друге стране постоји само пар уличица названим по равногорским борцима (улица Александра Мишића који је био син војводе Живојина Мишића, улица мајора Ивана Фрегла, улица Благоја Јововића који је био атентатор на Анту Павелића), поставља се логично питање како онда исправљање ове неправде настале због огромне диспропорције у јавном простору, може изазвати нове поделе?!

Употреба здравог разума и коришћење очигледности, наводе нас на закључак да би се изградњом споменика Дражи Михаиловићу управо умањиле поделе у друштву, настале због идеолошке диспропорције као рецидива Брозове доживотне страховладе. Чињеница је да преко половина грађана Србије има велике симпатије према Равногорском покрету, као и да овај покрет ужива огромно поверење православних верника и Српске Православне Цркве.

Чињеница је и да историјска наука нема никаквих дилема да је Равногорски покрет био анти-нацистички и ослободилачки, као и да је Народна скупштина Републике Србије донела закон који признаје ове историјске чињенице.

Зашто онда ова половина грађана Србије нема право на јавну потврду родољубиве улоге њихових крвних и идеолошких предака?! Зашто је ова половина српских држављана дискриминисана од стране сопствене државе и власти?

Неукост на делу

И уместо да се на бази сувих историјских чињеница ова неправда умањи, добијамо неинтилигентно тумачење да би изградња споменика генералу Дражи „отварала даље поделе у друштву“. Тумачење као из памети Крцуна, Доланца или Мире Марковић. Шта тек рећи за онај део изјаве одборника „ЗЛФ“ – Бранислава Димитријевића, где каже да „Дража Михаиловић ни на који начин није заслужио да се њему у Београду подиже споменик“?!

Код српских сељака постоји једна духовита изрека, која се примењује када вас шокира нечија памет, а која гласи: „Да кажем да је будала – мало је!“. Употреба ове народне мудрости је довољна за тумачење неукости и примитивизма у изјави одборника „ЗЛФ“, нема потребе набрајати све оно што је историјска наука потврдила из славне и трагичне биографије Драгољуба Драже Михаиловића.

Тешко је са позиција елементарне храбрости и поштења схватити одлуку власти у Београду да се одбије изградња споменика ђенералу Дражи у Београду, посебно ако се узме у обзир чињеница да је ово обећање било истакнути део њиховог изборног програма.

Зашто са самог државног врха није у том периоду дошла потврда да ће чувати Брозове посмртне остатке на истом месту, као и да нећемо имати Дражин споменик у престоници – него читаву годину после кампање? Како тумаче чињеницу да су многи градови у српском свету сакупили храброст и подигли споменике равногорском ђенералу или назвали по њему тргове и улице?!

Још је већа конфузија око ове тематике, ако се подсетимо да је управо ова власт две уличице у престоници назвала по Александру Мишићу и Ивану Фреглу, двојици равногорских мајора, чија трагична судбина је директно везана за ђенерала Дражу. Ухваћени су на обронцима Равне Горе у неуспелој немачкој потери за Драгољубом Михаиловићем – Дражом или „Чичом“ (надимак који је имао Дража под којим је означен као вођа устаника, јер његов визуелни идентитет крајем 1941. године још увек није био у потпуности откривен); затим су одведени у Ваљево где су их Немци стрељали.

Дража је успео да се спаси, а син војводе Мишића – Александар Мишић није успео да умакне немачкој потери, већ се код хапшења представио као „Чича“ да би спасао Дражу, што га је коштало главе.

Тешко је са позиција елементарне храбрости и поштења схватити одлуку власти у Београду да се одбије изградња споменика Дражи

Неки истраживачи пишу да је на његовом стрељању инсистирао син германизованог Словенца Оскара Поћорека, аустро-угарског генерала кога је војвода Живојин Мишић потукао у Колубарској бици. Иван Фрегл је такође био Словенац али са српске стране, који није хтео да остави свог пријатеља Александра Мишића, већ је храбро поделио његову трагичну судбину и у опроштајном писму написао имеђу осталог: „Умирем за част Отаџбине и народа. Умирем као јунак и сам ћу командовати паљбу“.

Улице Александра Мишића и Ивана Фрегла преименоване су на предлог историчара др Бојана Димитријевића, а београдске власти које су прихватиле ову праведну и племениту идеју заслужују све похвале, као и у случају улице назване по Благоју Јововићу (наравно, реч је о напредњачким властима тих периода).

„Дубока држава“

Актуелна власт би морала да схвати да је ћутање по овом питању исто што и потврђивање изреченог са „супротне“ (другосрбијанске) стране. Када је та иста супротна страна осула паљбу по споменику Стефану Немањи у престоници, многи из патриотских редова који не подржавају ову власт и који је јавно критикују нису „забијали главу у песак“ на ову баражну паљбу, иако се по неким естетским или урбанистичким параметрима споменика и трга нису у потпуности слагали са одлуком и праксом власти (о документацији и финансијском извештају које помиње у изјави Бранислав Димитријевић излишно је говорити у овом тексту, пошто се ради искључиво о правном и административном послу који мора да претходује свакој градњи у Београду, и код кога се подразумева постојање транспарентности!).

Радило се о принципу да Стефан Немања као један од очева-оснивача српске државности од пре скоро једног миленијума, мора имати значајно обележје у главном граду Србије!

И управо су они које се залажу за подизање споменика ђенералу Дражи у Београду били они који су изнели најјачу одбрану чињеници да је у престоници неопходан монументалан споменик Стефану Немањи; супротно томе у оба случаја су представници власти углавном потуљено ћутали и правили се „да су мртви док не прође медвед“, као што би рекао један од њихових лидера – Ивица Дачић.

Нама, равногорским потомцима, поштоваоцима и следбеницима Драгољуба Драже Михаиловића остаје да чекамо „сунце слободе“ и да се надамо неком пролећу у Србији , које није за живота дочекао ђенерал Дража. Знамо и осећамо да смо поново обманути, знамо и да смо дискриминисана већина у нашем друштву.

Видимо да је у Србији још увек на власти „дубока титоистичка држава“, за коју смо ми смртни непријатељи. Док нам пролази живот чекајући неко праведније и поштеније време, ћутке ћемо пролазити поред мрачног дедињског маузолеја названог „Кућа цвећа“, где се налази гробно место човека за кога са сигурношћу не можемо рећи ни где је рођен, ни који му је идентитет, ни шта је радио током значајног дела живота – чак ни да ли је стварно ту сахрањен.

Једино што са сигурношћу можемо рећи је да је био заклети српски непријатељ, који нам је нанео много зла. Посејао је своју децу по Србији, као ново поколење вазала.

 

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација”. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Keystone/Stringer