Идеје о српској историји Радована Самарџића – подсећање на једну значајну књигу

Овог фебруара навршило се 30 година од смрти Радована Самарџића, историчара, академика, шефа катедре за историју Новог века и декана Филозофског факултета у Београду, дугогодишњег директора Балканолошког института и секретара историјског одељења САНУ, председника Српске књижевне задруге. У недостатку адекватног округлог стола или скупа о идејама Радована Самарџића (мада не искључујем да су у току припреме о којима још не знамо), нека као један подсетник послужи и овај текст у форми какву предвиђа колумна.

Када је покојни академик Самарџић објавио књигу Идеје за српску историју, коју смо ми рођени у години њеног издања откривали тек пред крај или по окончању студија историје (већина наших професора је изгледа није доживљавала као култну), чинило се да се читав свет преображава.

Била је 1989, година када је падао Берлински зид, и када је било изузетно важно послушати глас и опомену историчара. Са ове тачке гледишта, књига је и имала завидан тираж од 3.000 примерака, а иако је издавач био београдски „Југославијапублик“, штампана је у Вараждину. У њој је аутор, приказујући се и као врстан философ историје, објавио 15 одабраних есеја на тему „процеса дугог трајања“ уочених код српског народа. Већина њих били су претходно објављени на страним језицима, у престижним научним часописима на енглеском, италијанском, француском и немачком говорном подручју, или пак у тематским зборницима САНУ.

„Пишући, готово у једном даху ове огледе, аутор је настојао да уздигне и успостави вертикалу српске историје у оним вековима кад је то и сам народ чинио у борби са силама немерљивим. Или да бар искаже нешто од својих идеја за улазак у ту историју“, записао је Самарџић у слову на крају књиге.

Интересантно је са ове дистанце да су ове теме уопште доспеле у научне зборнике на Западу; после ратова 1990-их у Југославији српска национална идеја је толико прокажена, да је тешко замислити да би овакав наратив добио позитивне рецензије и тиме прескочио цензуру редакција часописа.

Какав је то, онда, био наратив? Пре свега, у овом делу Самарџић је исказао потребу да истакне кључне идеје, преломне тачке и главне токове српске историје на Балкану. То се види и по насловима његових есеја: „Традиција и преображаји Срба“, „Епска вертикала у српској историји“, „Неугасива кандила“, „Историја и песма“, „Судбина једног народа: Срби од XIV до XX века“ итд. Проницљиви Предраг Палавестра ће књигу вредновати високом оценом: „Идеје за српску историју показују да је преиспитивање и проблематизовање историјског искуства једног народа погодан начин обнове његовог пригушеног и оспореног идентитета.

Истовремено, то је и природан људски отпор тоталитарном изједначавању и брисању сваке посебности. Идеје за српску историју су кључ за упознавање српског народа, потрага за ослонцем који је неопходан његовом моралном самопоуздању и духовној обнови.“

Овакав приступ, до тада ретко виђен у историографској пракси, а јединствен у времену у којем је Самарџић стварао – уз то обојен родољубљем и јасном приврженошћу свом народу у времену искушења, деловаће у времену још монолитног комунизма као гром из ведра неба. На неке застрашујуће, за неке опомињуће. До данас зато трају спорења о њему – мање о делу, а више о аутору – једних који га виде као „префињеног стилисту и аутентичног мислиоца“ и других, који оцењују да је био „османист заражен великосрпским национализмом“.

Шта је то онда у књизи, која је била прекретница у његовој дотадашњој каријери, написао Радован Самарџић, па да код до тада јединствених поштовалаца изазове опречне реакције, чак и мржњу код неких који су сматрали да је пре 1989. доносио ванредан научни допринос?

Пре свега, Идеје за српску историју писане су из јасне националне перспективе. Онима који су раније уживали у његовим радовима о историји Дубровника, а уједно за сва зла у Југославији кривили великосрпски национализам, засигурно је зазујало у ушима када су у новој књизи на првој страници прочитали да је над српским народом у два светска рата у 20. веку почињен геноцид. По неким тврдњама, Самарџић је био и први српски историчар који је масовне злочине у НДХ назвао овим именом. Када су пак на истом месту пронашли и формулацију да су Срби „стари народ који је у југоисточну Европу дошао под својим именом“, шок је могао да буде комплетан.

За оне храбрије, који су се отиснули у ишчитавање књиге, аутор је изложио низ значајних идеја: буквално свака страница носила је иновативан приступ за читање и разумевање националне историје. Раније покретач и један од уредника волуминозне Историје српског народа, Самарџић је наступао у складу са свешћу о полицентричности, али и интегрализму свог народа, као научник одбацујући све до тада присутне поделе дошле са Авнојем.

За њега, у 19. веку постојале су две српске државе, Србија и Црна Гора, као и њихова тежња да се изведе ослобођење и уједињење читавог српског народа. За такво прегнуће кључно је било неговање традиције – а српски народ је своје средњовековне традиције одржао непосредније од било ког другог европског народа. Српска историја била је старија од Немањића и Косова, али су велики скок и велики подвиг из XIII-XIV века засенили и у колективном памћењу надјачали све претходне епизоде.

Предање и епска вертикала обогаћивали су духовну културу и били она снага која је од вишевековног робља, којем је најпре сачувала виталност, од 1804. начинила и апостоле прве националне револуције на Балкану. Истицао је и да је од времена губљења државе у средњем веку улогу очувања националног идентитета преузела црква – пре свега Пећка патријаршија за свог постојања 1557-1766. године.

Осматрајући читав српски етнички простор, указивао је да су још од устанка у Банату 1594, па све до Његоша, духовни вођи постали и политички. „Српска црква је била смели предводник народних покрета“, закључује, осветљавајући улогу и патријарха Јована у епохи Дугог и Гаврила током Кандијског рата, и Арсенија (Чарнојевића и Јовановића) у великим сеобама Срба.

Оно што се чини као изузетно важно, јесте његова идеја истицања континуитета: српска државност у пуном капацитету јесте нестала у позном средњем веку на простору ранијих престоница, али се државотворна идеја преносила и у друге крајеве куда су се селили. Са Косова у Српску Војводину, из Шумадије у Срем, из Пећке патријаршије у Карловачку митрополију. Тако су невидљивим спонама биле повезане српска прошлост и будућност.

Академик Самарџић није српски отпор турском освајачу представљао само кроз Косовску битку 1389, већ кроз низ бојева у више генерација, од 1371. до 1541. године. Кључан моменат у овој борби био је подвиг, који је обезбедио бесмртност и присутност у народној традицији многим јунацима; управо он је и допринео да се прича о јунаштву и жртви препричава с колена на колено. Онамо где подвига није било, и где се под туђинску власт падало „шапатом“, није било могуће опевати ни битку ни стару славу – и управо у тим крајевима национално име је у вековима ропства убрзано бледело.

Супротно, онамо где се певало и где су успомене на цареве и краљеве Немањиће и њихове наследнике биле живе и присутне у свакодневици Срба, не само да су биле умањене шансе за преверавање становништва, већ је и борба за обнову државности имала много веће шансе за успех. А од времена Карађорђа, једне од централних личности целокупне српске историје, настао је и нов слој народног певања и подвига за узор новој генерацији. Како аутор запажа, „славећи хајдуке и ускоке, њему толико блиске, епски певач је поручивао како се и даље бори и гине за идеју од Косова преузету“.

Управо Радован Самарџић је указао да је Косовска идеја била уткана и у саме темеље Карађорђеве борбе, одређујући јој, уз убрзано грађење институција, могућност да из буне прерасте у истинску револуцију.

Посебну пажњу аутор Идеја за српску историју посветио је анализи утицаја великих сила на обликовање политике на Балкану кроз векове, уз закључак који је 1989. злослутно предвиђао и судбину српског народа у политички преобликованој Европи: „Југоисточна Европа ниједном није била захваћена  разорном олујом међународних сукоба, а да се Срби, одиста први, нису уплели у те догађаје.“ Ова књига још по нечем је велика и актуелна: што упркос јасној привржености свом народу, она стално тежи да се одмакне и од његове романтизације. Места критике, указивања на лоше изборе и неуралгичне тачке националне историје код Самарџића су честа.

„Срби су, некад, последњи прихватили југословенску идеју. Онда су је последњи напустили. У некадашњој Југославији, они нису формирали ниједну странку под својим именом и нису створили никакав национални програм. Нису то учинили, иако су морали знати да им се припрема ново истребљење, само много боље смишљено и далеко свирепије.“

Ову оцену историк је заправо написао о Првој Југославији, али би се по много чему она могла применити и на 1980-е године. Управо због тога, њега налазимо друштвено и политички ангажованог – све на ползи рода – некако као старог Марка Блока у вихору Другог светског рата. Како је у рату пао Блок, пао је усред Одбрамбено-отаџбинске војне и Самарџић, истина природном смрћу, али прерано и сав изрешетан ранама свог народа од Книна и завичајне Херцеговине, преко родног Сарајева, до на те патње често бездушног и хладног Београда.

Радован Самарџић је своју академску каријеру започео уз Јорја Тадића, Фернана Бродела и друга звучна имена европске и светске историографије. Деценијама је истраживао и писао о Дубровнику и Медитерану, о егзотичним и инспиративним епизодама из историје Османског царства, где се показао као ванредан научник, али и стилиста без премца.

Да је остао само научник и у 1990-им изабрао да буде апатрид, вероватно би остао слављен у свим бившим југословенским републикама, а разни настављачи стављали би тапију на његово интелектуално наслеђе. Али у судбоносним моментима, он је одабрао да служи свом народу и посвети се проучавању континуитета у српској историји и конститутивних идеја свог народа – и посветио се писању о Косову. Тиме је у свом времену главу свесно ставио на пањ многим академским главосечама, али и задужио нова поколења.

Ето идеје, да и читалац овог кратког текста обавезно простудира и Самарџићеве Идеје – и надахне се за нека своја прегнућа. Уз историјску литературу, рећи ће Дучић, човек никада није сам. Увек је ту негде и невидљиви ослонац његових благочестивих царева и благоверних царица.