И. Миладиновић: Зашто није створена велика Србија, већ Краљевина Југославија?

Знање о прошлости никада није коначно, оно је увек “селективна реконструкција” прошлих догађаја испуњена контроверзама, написао је у једној научној расправи професор Љубодраг Димић, која је посвећена историографским тумачењима историје двадесетог века.

У времену у коме живимо доминирају кризе (економска, морална, криза система вредности) и оно је самим тим, такође, контроверзно. Додатно оптерећење овако сложеној садашњици, представља и суоченост са непрегледном масом контроверзних писаца историјских текстова, који се баве контроверзним временима и позивају на разне изворе. Све те противречности, саме по себи, стварају атмосферу која отежава спремност друштва у целини да се суочи и прихвати истину о себи и “уђе у дијалог” са епохом.

Попуштање партијских стега после смрти Јосипа Броза Тита, продубљивање југословенске кризе и распад државе пробудили су глад народа за “истинама из историје”. Тражиле су сензације, тајне завере, шпијунске активности појединаца, паралелни животи појединих личности… Новинари, публицисти и писци били су бржи од историчара.

У периоду порађања вишестраначја, на једном округлом столу, на коме су се ломила копља између власти и опозиције, најпопуларнији лидер међу онима који су “рушили режим”, назван “краљем српских тргова”, Вук Драшковић, изнео је своју истину “да опозиција никада није победила у Србији”. И те његове речи, попут мантре, биће понављане наредних неколико година. Да несрећа буде већа на њих ће се позивати и понеки академик. Протећи ће много воде Савом и Дунавом док на видело нису испливале историјске чињенице које говоре нешто сасвим друго.

Тако се последњих година, по истом принципу утиска, на стуб срама излажу краљ Александар и Никола Пашић, због њихове одлуке да не “прихвате” Лондонски уговор, оптужујући их да су стварањем Југославије створили предуслове за нечувени геноцид над српским народом у злочиначкој творевини Анте Павелића – НДХ. Појединци иду чак и до тврдњи да у тим условима не би дошло до “партизанске револуције” и комунистичке власти на овом простору. Међутим, овај њихов противречан историјски потез, по свему судећи, није био последица задојености југословенством и државничком мегаломанијом, већ сплетом контроверзних околности.

У априлу ове године навршило се 105 година од када су се далеке 1915. представници три силе Антанте (Велика Британија, Француска и Русија) састале у Лондону да са Италијом договоре услове за њено ступање у рат на страни савезника. И тај догађај, попут многих из наше прошлости, код нас ће, у зависности од политичких и идеолошких околности, бити разнолико тумачен и објашњаван.

Овај договор, који ће остати забележен у историји као Лондонски уговор, потписали су маркиз Марчезе Империјали, амбасадор Његовог величанства краља Италије, сер Едвард Греј, главни државни секретар Његовог британског величанства за иностране послове, Павле Цамбони, амбасадор Француске републике, и гроф Де Бенцкендорф, амбасадор Његовог величанства цара свих Руса.

Почетком Првог светског рата већина земаља Старог континента одабрала је страну, али не све. Антанта и Централне силе бориле су се за наклоност Бугарске, Румуније, Османског царства, а највише за – Италију. За земљу која је имала око 36 милиона људи, готово колико и Француска и изузетан стратешки значај. Зато Британија, Француска и Русија средоземну краљевину уводе у “прву поставу” Антанте. Свесна своје важности, Италија је тражила много, и то је и добила. Савезници су једва успели да се из документа избаци клаузула о забрани будућег уједињења Србије и Црне Горе.

За улазак у рат на страни Антанте, Италија је требало да добије Трентино и јужни Тирол до Бренера, затим Трст, Горицу и Градишку, део Јулијских Алпа, читаву Истру до Кварнера, укључујући Волоско, Матуље и Кастав, Црес и Лошињ с низом мањих околних острва, део северне и средње Далмације, острва у северној и средњој Далмацији, од Пага до Мљета… Обећани су још албанска обала око Валоне, Анадолија и Додеканеска острва у Малој Азији и проширење колонија у Африци.

Иако су савезници цео посао око закључења Лондонског уговора обавили иза леђа Србије, не обавештавајући је уопште о намери да се договарају са Италијом, у члану пет овог документа било је записано да Србији и Црној Гори припада “цела обала од Кап Планке (односно од рта Плоче у близини Трогира), до реке Дрима (Албанија) са лукама Сплитом, Дубровником, Котором, Баром, Улцињем, као и Сан Ђовани ди Медуа (у Албанији), полуострво Пељешац, острва Велики и Мали Древник, Чијово, Шолта, Брач, Јакљан и Колочеп. Ако би савезницима припала Славонија, она би била уступљена Србији.

“Великодушност” савезника у Лондону је заправо био покушај компензације како би Србија уступила Бугарској део Македоније. Да би приволели званичну Софију да приђе њиховом табору, највиши представници Антанте, вршили су сталан притисак на краља Александра и Пашића да уступе територије које су јој и међународним уговором признате. Истовремено, савезници су преговарали са Румунијом и за њено учешће у рату нудили су Банат.

Војна конвенција Антанте са Италијом, међутим, предвидела је и могућност стварања самосталне државе Хрватске. То је посебно узнемирило регента Александра, који је одмах схватио да би у том случају Хрватска и Србија имале претензија на исте области. И одмах се кренуло у дипломатску иницијативу – Пашић преко посланика у Петрограду, Паризу, Лондону и Риму, а Александар у личним контактима са кључним људима у Паризу и Лондону. У Русију се шаљу научници Љуба Стојановић и Александар Белић, са документованим меморандумом “Савремено српско национално питање”. У њему је објашњено да се српско питање не решава само прикључењем Босне и Херцеговине и изласком на море. Јер, ако се питање Хрватске издвојено решава, онда се тиме не решава целокупно српско питање, будући да су у Хрватској Хрвати помешани са Србима.

И ту ступа на сцену “државнички резон” и одлука да се одбије предлог из Лондонског уговора. Као прво, савезници нису прихватили захтеве српске владе да дају бар неку писану изјаву као правни основ да ће добити обећане територије. А друго и да је, хипотетички речено, прихваћена и остварена ова понуда, то је подразумевало да би била формирана и хрватска држава. У тој проширеној Србији живело би око милион и по Хрвата, готово половина ове нације. Друга половина би живела у Хрватској. Са Хрватима на северној граници, муслиманима у БиХ и Санџаку, Шиптарима на Косову и Метохији, потом са Немцима и Мађарима у Војводини, Срби би били готово мањина у таквој држави, са истим националним проблемима.

Другим речима, вођству Србије и није преостајало ништа друго до да се определи за заједничку државу са Хрватима и Словенцима јер је један од главних ратних циљева био да Срби коначно буду окупљени “под истим кровом”. У међувремену, промениле су се многе околности на ширем плану. Октобарска револуција искључила је улогу Русије у стварању нове политичке карте Европе. Велика Британија и САД су до лета 1918. подржавале идеју да се Аустроугарска после завршетка рата обнови. Председник Вилсон је тај званични став владе САД изнео у својој чувеној поруци америчком конгресу.

Међутим, готово преко ноћи, долази до наглог обрта у њиховим погледима на будућност Хабзбуршке монархије, када је аустроугарски цар Карло (који је на престолу заменио Фрању Јосипа после његове смрти), 12. маја 1918. потписао обавезу да ће “неопозиво везати судбину своје монархије за Немачку, без обзира на успех или неуспех немачког оружја”. Ратни циљеви Вашингтона и Лондона су хитно били измењени и сада су гласили: Аустроугарска се мора бацити на колена и територијално раскомадати.

Територијална трансакција

Како би од Београда добили пристанак за “одређену територијалну трансакцију”, Енглези су били вољни не само да обнове ратом опустошену Србију, него да јој дају статус и значај “велике Србије”. То најбоље показује садржај меморандума који је половином јануара 1915. енглески министар иностраних послова Едвард Греј (на слици) упутио руској влади и у којем се каже: “Ако српска влада гарантује Бугарској делове Македоније, српске аспирације за великом Србијом, укључујући део јадранске обале, биће задовољене.”

Овај меморандум на најбољи начин демантује тврдње појединих злонамерних западних политичара, историчара и новинара, да је појам и израз “велика Србија” био одомаћен у Београду.

Аутор Иван Миладиновић