„Очеви научног социјализма“ први у модерној европској историји заговарали расну дискриминацију, нарочито мрзели Србе

Творци научног социјализма Карл Маркс и Фридрих Енгелс у полувековној историји Друге комунистичке Југославије, па самим тим и међу Србима, имали су статус полубогова, у небеса су их узносили и они који их никада нису читали. Певало се: „Не верујем у небеса, но у Маркса и Енгелса.“ У свим библиотекама, од школских до националних, као и у канцеларијама функционера, од општинских до савезних, угибали су се рафови полица препуни њихових сабраних дела, која су нам обећавала стварање новог света и нових људи, једног срећног, хуманог и праведног друштва.

А када је почетком деведесетих година прошлог века обележен неславни завршетак марксистичког експеримента, примерци „Капитала“, „Беде филозофије“, „Тезе о Фојербаху“, „Анти-Диринга“, „Дијалектике природе“, „Комунистичког манифеста“, „Критике готског програма“, „Критике политичке економије“, „Теорија о вишку вредности“… Сви лепо очувани, ваљда што их нико није ни читао, бивају разбацивани на све стране. Најчешће на сметлиште. Баш тамо, као неки судбински знак, јер је „сметлиште историје“, било омиљен термин њиховог првобитног вокабулара. На њега су често бацали свакојаки „људски шљам“ и отпад. Духовни, уметнички, научни, идеолошки, политички… Чак и „етнички отпад“! Читава племена и народи, међу којима смо и ми Срби имали значајно место. О нама су отворено писали с омаловажавањем и пакошћу.

Маркс и Енгелс су готово сва своја учења, и филозофска, и историјска, и социолошка, и етнолошка, утеривали у одређене круте, црно-беле шеме, којих су се потом упорно држали. По једној од њих, оној етнолошкој, европске народе делили су на две врсте. На једној страни били су велики, просвећени, културни народи, носиоци историјског, цивилизацијског и привредног напретка и, наводно, револуционарног духа. Ту су спадали сви келтско-романско-германски народи Западне Европе (Енглези, Французи, Немци…), а од Словена једино Пољаци. Другу врсту чинили су мање-више варварски народи, а „то су Гели у Шкотској, Бретонци у Француској, Баски у Шпанији, Румуни и Грци, затим сви Јужни Словени“, којима ће Маркс и Енгелс придодати и Чехе и Словаке. Положај Руса у подели Европе, по жељи Маркса и Енгелса, био је нејасан, али специфичан. Они су, по потреби, били и тамо и онамо, или ни тамо, ни онамо.

Србе су убрајали у мале, закржљале, „нужно контрареволуционарне“ народе, без историје и историјске свести, чија је једина мисија да нестану у олуји светске револуције, коју су њих двојица проповедали. Из свега овог следи сасвим природан закључак да су „очеви научног социјализма“ први у модерној европској историји заговарали расну дискриминацију.

Судбина већине ових народа у претпрошлом веку је зависила од решења такозваног Источног питања, односно од опстанка или пропасти великог Турског царства. Када је о том проблему говорио или писао, друг Маркс готово увек је почињао од Црногораца. Када су у ноћи између 23. и 24. новембра 1852. године Црногорци ослободили истурену турску тврђаву Жабљак на Скадарском језеру, стару престоницу Ивана Црнојевића, на помолу је био нови турско-црногорски рат. У Лондону, већ 6. децембра, у Дому лордова, овим поводом долази до препирке између, како пише Маркс, две клике међу посланицима. Лидер опозиционих конзервативаца, лорд Стенли, тражио је од владе одговор на врло занимљиво питање и са данашње тачке поимања Европе.

– Да ли је у последње време дошло до било каквих промена у политичким односима са оном дивљом земљом која се граничи са Албанијом и чије је име Црна Гора? – рекао је лорд Стенли.

Одговор, такође занимљив, дао је министар спољних послова, истакнути торијевац, лорд Малмзбери:

– Чињеница је да је Црна Гора независна земља већ око 150 година, и мада је Порта чинила разне покушаје да је покори, ти покушаји су пропадали једни за другима и земља се налази у истом положају сад у каквом је била и пре 200 година.

На сцену ступа друг Карл, који у „Њујорк дејли трибјуну“, годину дана касније, коментарише ову реплику у Дому лордова. Пун је озлојеђености и увредљивих речи.

– У овом говору лорд Малмзбери, тадашњи торијевски секретар за спољне послове – пише Маркс – мирно сецира Османско царство, одвајајући од њега земљу која му је увек припадала, признајући у исто време духовне претензије руског цара над поданицима Порте. Шта ми да кажемо о овим двема олигархијским кликама, изузев да се такмиче у глупости?

Да би побио тврдње о слободи Црне Горе, он потеже два аргумента, која је, ваљда, пронашао у некаквим турским папирима. Најпре цитира први члан Свиштовског мира, закљученог између Турака и Аустрије 1791. године, уз посредовање Енглеске, Холандије и Русије. Тамо пише да ће се дати амнестија онима који су „устали против својих законитих господара, и то: Србима, Црногорцима, Молдавцима и Власима, названим побуњеним поданицима Порте“.

Речи „законити господари“ и „Црногорци“ у цитату овог међународног акта лично је подвукао Карл Маркс, да би свима ставио до знања ко је законити господар Црногораца. А онда следи други доказ: „Црногорци који живе у Цариграду, а има их 2.000 до 3.000, плаћају харач или порез по глави, а у судском поступку са поданицима других сила у Цариграду увек су сматрани и третирани као турски поданици без приговора.“

То што енглески лорд није говорио о слободи Црногораца који живе у Цариграду, него оних који живе у Црној Гори, идеологу комунизма очито није значило ништа. Нигде се није запитао: да ли народ у Црној Гори плаћа султану харач?

За време Српско-турског рата 1878. у далеком Манчестеру „наш“ Фридрих Енгелс, 25. јула, док су Турци улазили у Књажевац, ликује:

– Колапс Срба је фамозан – писао је тог дана, с великим узбуђењем, Марксу у Лондон. – Кампања је била срачуната на то да се запали цела Турска, а гориво је свуда мокро. Црна Гора је издаје за приватне сврхе, Босна поготову неће да диже устанак откако Србија хоће да је ослободи, а ваљани Бугари не мичу ни прстом. Српска ослободилачка војска мора да живи на свој властити рачун и после разметљиве офанзиве, а да није нигде озбиљно тучена, натраг у своју хајдучку јазбину!

Крајем августа исте године Енгелс се жалио Марксу:

– Либерална провинцијска штампа сад такође удара у тромпете и пошто се стари Дизи (Дизраели) повукао у Горњи дом, либерални дрекавци ће свакако идуће сесије водити главну реч у Доњем дому. О инфамијама Црногораца и Херцеговаца, наравно, сви ћуте. Срећом, и Срби ће добити батине.

Марксистичка претња одмаздом, можда и пророчанство:

– Срећом, и Срби ће добити батине! Срећом – писао је потом Маркс.

Додуше, није рекао кад: у Првом, Другом светском рату, или крајем двадесетог века.

Успут, да подсетим на нека открића професорке Смиље Аврамов о Карлу Марксу, која је изнела у књизи „Трилатерална комисија“. Он је у својим студентским данима припадао тајној секти сатаниста, која је у то време била у великој моди, па је чак и значајан број британске елите припадао тим круговима. Под утицајем тих идеја, написао је неколико песама и мало познату драму „Оуланем“, у којој описује уништење света – „уништити да не остане никаквог трага“. Његова поема „Играч“ читана је на почетку ритуала сатанистичког реда. Током студија Маркс је еволуирао у својим схватањима и, како каже у једној својој каснијој песми, „открио сам најдубље мисли медитирањем.“

Није без значаја ни околност да је Марксова ћерка Елеонора била удата за познатог активисту сатаниста, Едварда Евелина, и да су заједно извршили самоубиство. И друга његова ћерка Лаура такође је извршила самоубиство. Тамна страна Марксовог живота и његови породични односи вешто су прикривани, а његови текстови у прештампавању чишћени од шокантних детаља. Његова интелектуална заоставштина никад у целини није објављена. Познати француски књижевник Ками умесно је приметио да би се, када би се сва његова дела у оригиналу објавила, пред светом појавио један нови Маркс.

ПОЗИВ НА БОРБУ ПРОТИВ СЛОВЕНА
Кнеза Михаила Маркс и Енгелс презриво су називали „обичном руском креатуром“, а књаз Милош за њих је био „стари штићеник аустријских реакционара“. Срби су спадали у народе које је „ток историје немилосрдно згазио“, па су за њих били пре „отпадак народа“ него права нација. Енгелс је чак једном приликом ускликнуо да са Словенима (који су „издали“ револуцију 1848) треба да буде „неумољива борба на живот и смрт“ и то борба „до истраге“ која подразумева и „безобзирни тероризам“. Да ли је овај Енгелсов позив био претходница Хитлеровој наредби „сто за једног“?

Извор Вечерње новости, 22. септембар 2019.