И. Миладиновић: Како је ХСС почео с протеривањем Срба из Хрватске још 1939.

Након формирања Бановине Хрватске, у њену надлежност пренети су сви унутрашњи послови. Уследило је завођење ауторитарног режима ХСС, укидање ћирилице и прогон српског живља
Почетком 1939. године догађаји у Европи, рушење Чехословачке Минхенским споразумом и проглашење независне државе у Словачкој, наговештавали су почетак рата светских размера. Стање у Југославији злокобно се погоршавало. Новинар и дипломата Милан Јовановић Стојимировић, тих година директор новинске агенције “Авала”, у свом дневнику пише: “У прекосовским (Македонија) крајевима збиља расуло. Државна власт у Хрватској у агонији. Хрватска је саму себе већ психолошки и политички ампутирала, а то је учинила и Словенија. Мехмед Спахо буди Арнауте само на верској основи, а Арнаути кроз верску аутономију долазе до националне свести. Ферид-бег Драга тврди да он може кад хоће извести на Косово 300.000 Арнаута и да је арнаутско све до Скопља. У Босни се повезују Хрвати и муслимани и Срби се тамо осећају као пре 1914. године”.

Београд подсећа на човека кога сврбе ампутирани удови. Политика Милана Стојадиновића везана за хрватско питање није доносила никакве резултате. У дипломатским круговима се све чешће упола гласа шапутало да Милан Стојадиновић, уз помоћ Мусолинија и римске дипломатије, припрема ампутацију Хрватске. Кнез Павле доноси одлуку да Стојадиновића склони са политичке сцене. Мандат за нову владу поверава Драгиши Цветковићу и то ће бити почетак нове фазе у решавању српско-хрватских односа и почетак преуређења југословенске државе.

Београдска чаршија се наслађује трачевима о новом премијеру, који узгред речено нема никакав углед у јавности. По београдским кафанама, али и по целој Србији, говорило се “Кад може Драгиша – може свако!” На све стране бруји да се туче са женом и да га је избацила из виле на Дедињу. Али Цветковић, неспособан да реши брачне зађевице са супругом, са лакоћом ће решити нерешив спор са Хрватима.

Истог дана када је припремљен уговор о савезу Рибентроп-Молотов, и пет дана пре избијања Другог светског рата, 26. августа 1939, потписивао је споразум Цветковић-Мачек и стварање Хрватске бановине, што је подразумевало распуштање југословенског парламента и ревизију централистичког устава из 1931. године. У састав новоформиране Бановине Хрватске ушле су територије Савске и Приморске бановине, дубровачки срез Зетске бановине, срезови Дервента и Градачац из Врбаске бановине, Травник, Фојница и Брчко из Дринске бановине, Шид и Илок из Дунавске бановине.

Лидерима Српског културног клуба све што се дешавало око овог споразума је било спорно.

Нарочито преуређење државе без дефинисања граница Србије која је поднела највеће жртве за стварање Југославије, док је с друге стране разграничење нове бановине рађено по захтеву Хрвата и којој је остало преко милион Срба, којима ови акти нису гарантовали готово никакву заштиту. У надлежност Бановине Хрватске пренети су сви унутрашњи послови. Уследило је завођење ауторитарног режима ХСС, укидање ћирилице и прогон српског живља.

Новонастали односи у држави и промена стратегије рада приморало је руководство Српског културног клуба да покрене своје гласило. Први број листа Српски глас појавио се 16. новембра 1939. Излазио је као недељник, сваког четвртка и претежно се бавио политичким темама. Главни уредник био је Драгиша Васић. Највише жучи, на страницама ових новина, проливено је око магловитих критеријума приликом формирања нове бановине. У појединим областима примењивани су етнички, у другим историјски, у трећим привредно-географски критеријуми. Са режимом Цветковића и Мачека прваци Српског културног клуба спориће се готово о свим питањима уређења земље и вођења државних послова. А посебно око нелегитимности Драгише Цветковића да заступа Србе у ценкању са Хрватима.

Критикујући споразум Цветковић-Мачек Слободан Јовановић ће рећи: “То вам је тако са Србима – ништа не дају врло дуго, а онда нагло попусте и дају више него што се тражи.”

На страницама Српског гласа и у свим другим активностима вођство ове организације отворено је тражило издвајање сремских срезова Вуковар, Винковци и Даљ, а из састава Бановине Хрватске. Доказивали су да Далмација ни историјски, ни географски, ни етнички, ни културно, ни привредно није само хрватска. Упозоравали су да наилазе бурна времена у којима би требало очувати српство. Једнострано проглашење Бановине Хрватске елита окупљена око Српског културног клуба споразум Цветковић-Мачек није признавала ни по начину настанка ни по садржају.

Српски глас ће из броја у број тражити да Срби добију оно што је већ дато Хрватима: “Кад се обележава хрватска етничка целина, онда се неминовно мора обележити и српска етничка целина… Чим се отворило хрватско питање отворило се и српско и Срби морају уједињеним снагама бранити оно што је њихово.”

У листу су сарађивали: Слободан Јовановић, Драгиша Васић, Владимир Ћоровић, Драгослав Страњаковић, Никола Стојановић, Лујо Бакотић, Младен Жујовић, Исидора Секулић, Стеван Јаковљевић, Александар Белић, Светомир Настасијевић, Сретен Стојановић, архимандрит Јустин Поповић, Богдан Прица, Слободан Драшковић, Стеван Мољевић…

Када је др Рудолф Бићанић, Мачеков сарадник, у својој књизи Економска подлога хрватског питања оптужио Србе да су од стварања Југославије експлоатисали Хрвате, уследила је жестока реакција Српског гласа. Васа Чубриловић је из броја у број износио прецизне статистичке податке да су се хрватски крајеви у Југославији брже развијали од српских.

Влада Цветковић-Мачек није немо посматрала критике које су долазиле из пера перјаница Клуба. Враћала је “мило за драго”. Од првих осам бројева Српског гласа, сваки други био је забрањен. Главни окршај је тек следио 13. јуна 1940. је дефинитивно укинуто излажење овог листа.

На коначну забрану издавања свог гласила Српски културни клуб узвратио је брошуром у којој је написано да је ову забрану “захтевао данашњи диктатор Југославије, др Влатко Мачек … који је одмах после Првог светског рата све своје снаге и сав свој рад посветио само једном послу: да сруше главну снагу и главни стуб Југославије: Србе. Клеветама о хегемонији и израбљивању су нас окаљали, фразама о споразуму и братској сарадњи су нас обманули, нашом широкогрудошћу и поверењем дошли на власт”.

Осећајући спољну опасност за земљу, челници Српског културног клуба, нису се оријентисали само на јавну делатност у својим тежњама ка успостављању демократског и антифашистичког поретка и српској националној интеграцији. У записаним сећањима појединих савременика Слободана Јовановића, нарочито из времена Солунског процеса, спомињу његову склоност према Апису и завереницима. Говорило се да је он са симпатијама гледао на могућност да се војним ударом промени одређени режим.

Из мемоара универзитетског професора и резервног поручника Југословенске војске др Станише Н. Костића, сазнајемо да је јула 1938. у кући адвоката Младен Жујовић, члана Српског културног клуба, основана тајна организација “Конспирација”. Тајном скупу су присуствовали најугледнији чланови, од Драгише Васића до Драгослава Стрњаковића и бивши “црнорукци” – Антоније Антић и Велимир Вемић. Председавао је Слободан Јовановић који је и изложио циљеве организације који би могли да се сажму у неколико речи “да спасе част наше земље”. А главни циљ је подразумевао обарање режима кнеза Павла, најпре са Стојадиновићем, доцније са Цветковићем и Мачеком на челу.

Удружење “Конспирација” било је организовано по угледу на некадашњу “Црну руку” и приступило је врбовању чланова на исти начин. Инструкције како у војсци прићи стварању тајних група од по пет официра дала су двојица црнорукашких ветерана.

Др Станиша Н. Костић пише да је у војним јединицама у Београду било организовано више тајних петорки. На њиховом челу су се налазили мајор Живан Л. Кнежевић, потпуковник Милош Б. Банковић, мајори Светислав Вохоска, Данило Зобеница и Властимир Рожђаловски, капетан Вељко Гостиљац и потпоручник Никола Станисављевић… Међу њима је био и мајор Срба Попов, зет Драгише Васића. Он је, иначе био познат као врло одлучан човек, и он је тај који је успоставио везу између “Конспирације” и завереничке групе генерала Симовића и Мирковића…

Организовање преврата
Из мемоара др Станише Н. Костића може се закључити да је “Конспирација” заправо била језгро око кога су се окупили генерали Симовић и Мирковић и остали завереници који ће извести пуч 27. марта 1941. Из свих данас доступних докумената, очигледно је да је средином 1940. дошло до уједињења различитих антирежимских струја које су биле убеђене да је организовање преврата једино право решење за опште стање у Југославији. Ваља рећи да су Драгиша Васић, Младен Жујовић, Стеван Мољевић били чланови Извршног одбора Централног националног комитета покрета Драже Михаиловића. Зато не чуди што је главнину националних захтева Српског културног клуба преузео Равногорски покрет.

Аутор Иван Миладиновић

Насловна фотографија: Wikimedia/Digital Library of Slovenia