И. МИЛАДИНОВИЋ: И Тито и Дража су веровали у моћ Црвене армије

У смирај свог живота, Иво Андрић записаће да само неуки и неразумни људи могу да сматрају да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, додаће наш једини нобеловац, напротив, да је све оно што је човек некад мислио, осећао и радио нераскидиво уткано у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости.

На нашу велику жалост, та светлост није обасјавала један поприличан део прошлости у вези са Србијом и српским народом. Логиком нашег нобеловца, ти догађаји нису помагали и служили разумевању наше садашњости. Били су и остали у функцији идеологије. После готово полувековног потискивања из историје српског националног питања и објективног тумачења карактера сукоба партизанског и четничког покрета у току Другог светског рата, наишла су два таласа анализе прошлости. Први који је негирао готово сву историографију до краја осамдесетих година прошлог века и други, у новије време, који доводи у питање нацију као оквир и циљ догађања, у име некакве модерне, али нејасне идеје да се критикује национализам.

Тако је, хтели ми то да признамо или не, српско национално биће остало располућено. Зато данас имамо „првосрбијанце“, „другосрбијанце“, а највероватније и „трећесрбијанце“.

Основна је дилема, која провејава у мору нових књига, углавном публицистичких, и сензационалистичких новинских фељтона – ко је први упалио искру побуне 1941: партизани, односно комунисти, или четници, што ће рећи српски националисти. Милорад Екмечић на то питање даје одговор:

– Истина је у чињеници да нису ни једни ни други дигли тај оружани отпор, него је он дигао њих.

Вест да су немачки тенкови, у зору 22. јуна, без објаве рата, прешли совјетске границе, са одушевљењем је примљена код већине Срба у Србији, а посебно код оних у Црној Гори и Херцеговини. Kод првих је преовладавало убеђење да је стигао час када ће три моћне државе – СССР, Енглеска и САД – коначно моћи да доакају Хитлеровој армади.

Још веће расположење завладало је међу комунистима и скојевцима. Они су сви до једног били убеђени да ће Совјетски Савез сам здробити нацистичку Немачку. У таквом ставу се и врх руководства Kомунистичке партије Југославије није разликовао од најширег чланства.

Партија, која се држала пасивно, плашећи се реакција из Kоминтерне да евентуалним акцијама не угрози споразум о пријатељству између Москве и Берлина, нападом Немачке на Совјетски Савез мења однос према окупатору, али их њихова идеолошка перцепција наводи на потпуно погрешне процене ратног развоја догађаја. Били су уверени да ће Совјети најкасније за два месеца стићи у Београд. На седници ЦK KПЈ 22. јуна, у Молеровој улици у Београду, Тито наређује да се два пута дневно штампа билтен о успесима Црвене армије, а Миловану Ђиласу је наложио да организује групу људи која ће у датом часу преузети власт у престоници.

Због тога је његова првобитна идеја била да свој главни штаб лоцира у Хомољским планинама где би се срео са Црвеном армијом, када она из Молдавије преко Влашке, стигне на Kарпате и Дунав. Био је то давнашњи сан комуниста, испевана је чак и песма „Дуни мало ветре од Kарпата и отвори Црвеној војсци врата“. Забележена су и Титова наређења да се крче поља за приземљење совјетских падобранаца.

Излазак „на терен“ чланова KПЈ и СKОЈ, а и њихових симпатизера, будућег језгра партизанских одреда у Србији, почео је после 4. јула 1941, односно након одлуке Политбироа KПЈ да се крене у оружане акције против окупаторске војске. Овоме је претходила директива Kоминтерне од 22. и 24. јула да се почне са припремама за оружани устанак и почну саботаже на виталним објектима и саобраћајницама. (У самој Србији пред устанак у лето 1941, било је 2.500 чланова KП, око 1.000 кандидата и око 9.400 чланова СKОЈ.) До 10. августа 1941, у Србији је формиран 21 партизански одред. У септембру, број бораца у свим одредима износио је око 14.000. У време Ужичке републике, број бораца је нарастао на 30.000. Врховни штаб народноослободилачких партизанских одреда формиран је у септембру 1941, у Столицама.

Њега су у првом часу чинили чланови ЦK KПЈ, а касније је попуњаван и истакнутим војним старешинама.

У силину Црвене армије, поред комуниста, веровао је и вођа њиховог „конкурентског“ покрета пуковник Драгољуб Дража Михаиловић. Он је имао двојаки однос према СССР, није волео комунисте, али је био убеђен да ће се ова велика православна држава кад-тад пробудити из „бољшевичког сна“, и да ће у њој победити панславенска заједница. Зато је ваљда, што је данас евидентно на основу докумената из руских архива, 1937. године понудио обавештајну сарадњу совјетским службама.

У време немачког напада на Совјетски Савез пуковник Михаиловић је већ био стациониран на Равној гори и са групом официра започео формирање војне организације и припреме за герилски рат. Међутим, за разлику од партизанског штаба који је имао сталну везу са централом Kоминтерне у Москви, он није имао никакав контакт са Владом генерала Симовића у Лондону, нити са представницима Велике Британије.

Драгољуб Јовановић, један од најугледнијих и најобразованијих политичара опозиционара у Kраљевини Југославији и председник Народне сељачке странке, у својим мемоарима износи занимљив податак који је по свему судећи још више отежавао положај будућег „горског ђенерала“. По овој тврдњи, генералски кругови нису много поштовали Михаиловића. „Ни до рата, а ни кад је постао вођа гериле“ – забележио је Васа Kазамировић. Неки од генерала, попут Владимира и Емила Белића, иначе браће Александра Белића, председника Српске академије наука, говорили су о њему све најгоре, називајући га и – „шупљоглавцем“ и „пијандуром“.

Ништа бољи однос није био ни у окружењу емигрантске Владе у Лондону, иначе склоном сплеткарењу. У Архиву Српске академије наука и уметности налазе се својеврсни мемоари Василија Трбића (у међувремену су публиковани), човека са крајње занимљивом биографијом. Рођен је у Славонији, био је искушеник у манастиру Хиландар, потом старешина четничког одреда у Македонији. Други светски рат проводи на Блиском истоку и у Турској. У Цариграду је имао добро организовану обавештајну службу. Одржавао је контакте са Енглезима и Американцима, али и са Совјетским Савезом.

Трбић у својим сећањима износи један готово невероватан податак: како је избегличка влада у Лондону сазнала за четнички покрет у Србији. Он пише да му је Драгомир Ракић, власник фабрике џакова у Младеновцу, крајем јула 1941. у Цариграду, пренео поруку мајора Александра Мишића, једног од првих сарадника Драже Михаиловића, да он не жели да има било какав контакт са југословенском владом, већ само са владом Велике Британије.

Трбић је ову поруку пренео својој британској обавештајној вези, агенту Вејлију. Неколико дана касније Вејли обавештава Трбића да је добио налог директно од Черчила да се одмах упути новчана помоћ Михаиловићу. Такође му је рекао да је британска влада, у договору са Москвом, одлучила да у штаб Драже Михаиловића упути мисију у којој је требало да буду два Србина, један Енглез и један Рус. До реализације овог плана није дошло јер се у то умешала југословенска влада која је Черчила и његове сараднике обавестила да у земљи не постоји никакав покрет, а да се пуковник Михаиловић налази у ратном заробљеништву у Италији…

Информација да се Дража не налази у Србији, него у Италији, потекла је од самог председника југословенске владе, генерала Душана Симовића. Али и министар војске у избегличкој влади, Богољуб Илић, није знао да је пуковник Михаиловић у Србији…

Хитлеров поход на Москву очито је узбудио духове у Србији и српским земљама и само појачао иначе већ опредељен српски народ за оружану борбу, који је чекао шансу да спере љагу са срамног пораза у Априлском рату. Такво расположење ишло је наруку и партизанском и четничком покрету. Убрзо ће се оружани устанак у Србији распламсати попут пожара. За кратко време највећи део Србије је био очишћен од окупатора и квинслишких јединица. Неоспорна је чињеница је српски народ, први у поробљеној Европи, с оружјем у руци устао против фашистичких сила.

Идеја мајора Тодоровића

Драгољуб Јовановић у својим мемоарима износи крајње занимљив податак који баца мало другачије светло на развој догађаја на Равној гори. Он тврди да је идеју о формирању војне организације први предложио артиљеријски мајор Бошко Тодоровић: „Одмах по потписивању протокола о капитулацији, у априлу 1941, Бошко је имао разрађен план за стварање добровољачке формације, растурене по свим теренима, а повезане са сељацима. Тражио је да му у томе помогнем, дајући му адресе сигурних људи у Србији и Босни. Погинуо је у Херцеговини 1942. од партизанске руке, док је покушавао да измири четнике и партизане и наведе их на заједничку борбу“.

 

Аутор Иван Миладиновић