Христофор Камени: „ХОЋЕМО ЛИ ДА СЕ ИСПОВЕДИМО И ПРИЧЕСТИМО?“

И тако, дође ред на мене да идем на фронт. Наравно, могао сам да одбијем. Јер Бог ме није наградио ни умом ни снагом, а ни мој карактер жару рата не одговара. Плашљив, глуп и наглух на једно уво. Куд ће такав на фронт? Међутим, окупили су се оци из дела наше епархије да превезу хуманитарни терет у Донбас, у разне војне јединице, и да духовно збрину православне војнике пред лицем смрти. Речено ми је да размислим. Како год да окренеш, помоћ свештеника у борбеним условима животно је неопходна.
Размислио сам једном, размислио поново. Најавио сам то својој мајци, плакала је, потпуно сигурна да ће ми првом приликом неки залутали комад откинути главу. И она ће морати да одгаја децу, сама. И зато сам проклети нитков који не мисли ни на кога. Размислио сам по трећи пут. Да заокружим, али више из љубави према Светој Тројици. И одлучио сам да идем, упркос шкрипању срца и зебњи у стомаку.
То вам је читав предговор.

Руски људи, мужици наши, веома су изненађени када сретну свештеника. И ја сам изненађен руским људима, мужицима нашим. Рекло би се да у свом некадашњем, мирном животу никад нису сретали свештенике, никад их нису видели, а ови на њих падоше с неба, као ванземаљци. Шта ту да кажеш?
Кад оци оду у јединице, обучени су у војничке униформе, са панцирима, али на прсима је епитрахиљ, на шевронима Крст и Свемилостиви Спас, а на врату посебна торбица – Свети Дарови за причешће. У извесном смислу, изгледају као борбени мађионичари из игрица реконструктора.

Али ови мађионичари, у поређењу са филмским, делују нескладно, неубедљиво.
И ево нас, тресемо се тим путевима, у пратњи војног тужилаштва. 50 км до линије борбеног додира. Долазимо у село. Зима, тишина, нигде никога. Улице су широке као фудбалски терени и некако нагнуте према небу. Људи су невидљиви. И пси ретко залају.
Аутомобили са хуманитарном помоћи растурају се по двориштима. Неколико минута касније, појављује се старији човек у шињелу, уморних очију. Помислих да је то управник снабдевања или неко такав, или механичар из гараже. А то је пуковник, заменик команданта нечег веома великог и импресивног. Али се ништа велико или импресивно не види. Пуковник саопштава војну тајну. Имају наређење за дислокацију, и овде су још само последња три сата.

Пуковник зна зашто смо дошли, рукује се са свима, па и са мном. Што ме чини веома задовољним. Као да сам важна личност у рату. Пуковник извештава да ће за око 20 минута „момци“ завршити смену и доћи.
„Биће10–12 људи, не више. Окупиће се, не могу их натерати“, упозорава командант. „Ко хоће, молим, а коме је свеједно, онда… свеједно.“
И они долазе. Пешадија увек изгледа као да их је све родила једна мајка – мајка Земља. Зашто су тенкисти чађави и замашћени, као њихова техника, пилоти ванземаљци, као њихове гвоздене птице, специјалци стилизовани, као из филма о апокалипси, а само пешадија личи на окрајак црног поља, орани, преорани, живи или мртви, а ни једно ни друго. Прилазе суморни, стоје у полукругу, аутомати висе са дугим цевима надоле, као да су лопате или грабље. Војска испод ока гледа у команданта, шта од њих тражи?
„Браћо“, узвикује свештеник са претераном радошћу у гласу. „Има ли православних?“
„Да“, туробно кажу стрелци.
„Да се ​​исповедимо и причестимо?“

У ваздуху настаје пауза, од које моје срце, ђакона брзог на сузе, почиње да скаче и боли. Јер они сви ћуте. Ћуте као рибе на леду. Као да први пут у животу чују ове речи. И значење речи им је потпуно недоступно.
Свештеник на фронту путује стотине и хиљаде километара само са једним циљем. Да каже борцу – сад ће ти Христос доћи. У телу, жив. Да ли ти је потребан? А он ћути. Хиљаду година живи на овој земљи, хиљаде и хиљаде његових предака положено је под плуг и косу у земљу и на њој рођено, а он не зна и пита се да ли му треба Христос или да пошаље све у?
У овом незгодном случају наш боравак губи сваки смисао стреловитом брзином. Сваки пут кад је свештеник постављао ово питање на фронту, ја сам се, стојећи иза њега, осећао као неми комад траве. Неспособњаковић који није у стању да изговори ни једну једину реч. А над земљом се надвила пустош, јадна, одвратна, али која пресеца наше живо тело. А свештеник је говорио: како то може бити, браћо, ако се ми називамо православнима, како да не прихватимо Христа? И на ово су ћутали. У реду, рекао је, али можемо ли да се помолимо заједно? Одговорили су му потиштено, као – да, чешкајући се по носу, трљајући очи. Претпостављају: незгодно је, одрастао човек, вероватно ће нешто испричати и отићи.

Ваљда је то све што смо могли да постигнемо. Ивица поља, ивица села, улица као голи трбух, нечије двориште, одгајивачница за псе и разрушена гомила сламе под балдахином. Не можемо стајати испод крошње – тамо би нешто могло да долети. И ми стојимо, десет човечуљака, осам бораца са оружјем, свештеник и ја – не разумем ко. На својој земљи изгубљени, збуњени, узнемирени. И не знамо шта да радимо са собом и једни са другима.

Боже, помози. Заступи, сачувај, спаси. Не одвраћај се од нас, не љути се преко мере, чуј нас, пригни ухо своје, помилуј нас… говори свештеник тихо, очајники. Нема где да одступи. Он је сад на линији борбеног додира – светлост се сусреће са тамом. И видим чудну ствар.
Ништа се није променило. Поље, небо, сеник, људи. Али нешто се у њима променило. Не разумем одмах шта, али тако је једноставно. Пре једног минута стајали су равнодушно, као закључани сандуци, а сад – са пажњом. Слушају. Речи кидају браве, отварају скривена врата и улазе. Погађају саму дубину срца, где душа спава, као мртва, и она оживљава. Реч је вода жива и злато које пламти, тече, гори и топи се – заступи, спаси, помилуј, чуј, поштеди… Чудна ствар – ово су речи о мени. И о свим „Васјама“ из прве чете, рембата, Косаје Горе, Демјанска и Курганске области. Зашто ми раније нису пале на памет? И зашто сад горе у мени? Чекајте! Је л’ ја са Богом причам или шта?! Да ли је тако лако обратити се Њему? Лакше него другу потпуковнику. Па чуј ме, незнани Боже.
И нема више пустоши.

„Ко је спреман да се исповеди и причести, нека остане. Остали…” свештеник застаје усред реченице, јер је већ јасно шта остали треба да раде.
Али нико не одлази.

„Не бојте се ничега“, каже свештеник. „Свако зна за свој камен на души. Какав га грех мучи, чега се стиди и зашто га пече савест. Сад ћу прочитати молитву за разрешење, а ви ћутећи, у мислима, молите Бога за опроштај. Знајући сигурно да вас Он сад чује. И онда…
Момци нагињу главе и слушају.

„… Ти си заиста Христос, Син Бога живога, који си дошао у свет да спасе грешнике. Од њих сам први…“
Фронтовска литургија траје седам минута. (Строго говорећи, то и није литургија, већ чин „кад се догоди да се причести болесник“). Цео процес, који у цивилном животу траје две хиљаде година и сат и по, на фронту се уклапа у две молитве. Почиње и одмах се завршава. Живот, смрт, вечност, Васкрсење – лете пред вашим очима брзином светлости, све је сажето до крајњих граница и изузетно јасно. Једине важне ствари које су остале на земљи – ти и Бог. Да ли прихваташ? Тада Бог улази у твој живот и даје Себе. Из мале кашике, попут прве чврсте хране за бебу, свештеник свакоме у уста ставља честицу Тела и Крви.

Кад момци подигну очи, видим светлост. У овом тренутку из неког разлога сам убеђен да те људе познајем не петнаестак минута, већ последњих хиљаду година. Желим да им то кажем. Али они се окрећу и силазе низ падину, свако у свом правцу, не осврћући се, намештајући своје аутомате-лопате на леђима.
Ових осам фигура је цела моја руска армија. Сва моја непобедива војска.