ХРИШЋАНИ, КОРОНОКРАТИЈА И ВАКЦИНИСАЊЕ: НАД НОВОМ КЊИГОМ ПРОФ.ДР ЈОВАНА АНТОВИЋА

ЗАБОРАВИЛИ СТЕ НА ВАКЦИНИСАЊЕ?

А није требало. Јер ево шта се надвија над све нас. Свештеник Јован Пламенац, један од ретких људи у мантији који брине о целини нашег хришћанског  народног питања, у „Печату“ је, 27. марта 2026, објавио текст о присилној вакцинацији деце у Црној Гори, у коме, између осталог, пише:“Најновија верзија Закона о заштити становништва од заразних болести објављена је 5. јануара ове године у Службеном листу Црне Горе. У његовом члану 42 стоји:„Услов за боравак дјеце у јавним и приватним предшколским установама васпитања и образовања је спроведена обавезна вакцинација, осим у случајевима постојања трајне медицинске контраиндикације.“ Ово је један број родитеља доживио као насиље над дјецом, као својеврсну епштајновштину, додуше не сексуалну него здравствену, свакако као производ глобалистичке идеологије коју данас символизује епштајнизам. НВО „Плава Планета“, удружење за помоћ у остваривању права у свим сегментима живота дјеци и младима са сметњама у развоју, 6. фебруара је покренула Петицију са захтјевом: „Моментално укидање присилне вакцинације у Црној Гори“. Устав Црне Горе даје грађанима право да покрећу законодавне иницијативе.“

Шта ће се десити, видећемо. Али питање насилног вакцинисања остаје отворено.

Вреди се сетити како је то било сасвим недавно, у доба коронократије. 

 

ЈОВАН АНТОВИЋ ЊИМ САМИМ

Ових дана читам рукопис књиге Јована Антовића, настале у доба коронократије. Читам чланке и интервјуе озбиљног српског научника, који, како би рекао покојни Предраг Р. Драгић Кијук, не пати од моралне лености. 

Др Јован Антовић је дипломирао након само четири године и десет месеци (1993. године) на Медицинском факултету у родном Нишу, због чега је проглашен најбољим свршеним студентом Универзитета у Нишу и најбољим студентом медицине, по мишљењу Српског лекарског друштва. Магистрирао је 1997. на матичном факултету, а специјализирао наредне године на Клиници за хематологију Клиничког центра у Нишу. У периоду од октобра 1998. до јануара 1999. био је стипендиста Центра за хемофилију и тромбозу Универзитета Северне Каролине у Чепел Хилу (САД), да би 2003. одбранио докторат из области коагулације на Институту „Каролинска“ у Стокхолму (институцији чији професори додељују Нобелову награду за медицину и редовно рангираној између 10-15 места биомедицинских универзитета у свету), где и данас ради кao виши консултант на Клиничкој хемији Универзитетске болнице и редовни професор. 

Добитник је многобројних признања за свој рад и аутор или коаутор стотинак чланака објављених у рецензираним међународним часописима који су цитирани више од 2400 пута (h-index 25, Google Scholar Citation Index 29). Такође, коаутор је књиге „Дисеминована интраваскуларна коагулација“ на српском и два издања књиге Essential Guide to Blood Coagulation и главни је уредник недавно изашлог трећег издања. У оквиру друштва Свети Јован из Шведске оснивач је стипендије ЈП Антовић, намењене финансирању краткотрајних усавршавања младих истраживача из Србије.

 

ЗА КОГА ЈЕ ПИСАО

Људи попут Антовића очито не пишу књиге само да би „прославили своје име“. Напротив, за њих су књиге сведочанство борбе за слободу:  сопствену, и свог народа, и свих припадника човечанства под окупацијом глобократије. 

Већ на уводним страницама своје књиге, кроз посвете, захвалнице и мотое, види се да је за Антовића питање истине суштинско, не само у научном него и у егзистенцијалном смислу. Он књигу посвећује оцу, учитељима и породици, а нарочито истиче да је у целу причу ушао из „себичних разлога“: да покуша да спасе своју душу и да унуцима покаже где је био када је било тешко. Своје јавне наступе, медицинске ставове и касније интервјуе Антовић доживљава као вид личне одговорности пред Богом, историјом и породицом.

Свако од нас, свакога дана, стоји пред Богом, историјом и породицом, и настоји да да одговоре на кључна питања свога доба. А кључно питање нашег доба, у свим могућим облицима, јесте покушај дехристијанизације хришћана.

 

ДОБА КОЈЕ НАМ ЈЕ ЗАПАЛО

Познати грчки проповедник, архимандрит Атанасије ( Митилинеос ) о томе је говорио као о будућој победи хришћана, али кроз страдање: “Такву историјску стварност и есхатолошку победу савршено је прорекао и описао други Давидов псалам. Верујем да би било веома корисно на овом месту понудити врло кратак сажетак овог Псалма: „Зашто се узнемирише народи, и племена помислише таштину?“ (Пс. 2:1). Већ са овим првим стихом ми смо пренесени у само језгро Откривења које се односи на рат богопротивних сила против Христа и Његове Цркве. Зашто се узнемирише народи? Шта ће им то донети, кад есхатолошка победа, коначна победа, припада Јагњету, Исусу Христу, хришћанству и Његовој Цркви? Шта ће добити свим својим маневрима и саветовањима, када ће на крају бити поражени и уништени? „Устају цареви земаљски, и кнежеви се купе заједно на Господа и на Помазаника Његовог“ (2:2). Какво чудесно и суптилно разликовање: против Бога и против Његовог Помазаника. Ово разликовање је записано већ у десетом веку пре Христа. Многи су они који верују у Бога, али не прихватају Исуса Христа. А Христос је рекао: „Ко одриче Сина, ни Оца нема“ ( Прва Јованова 2:23). Ово разликовање се односи на ваплоћеног Сина Божјег са титулом Христос, или Месија на јеврејском. Видимо такође савез народа који деле исто злонамерно мишљење о Богу и Његовом Христу. У Откривењу читамо да се цареви стављају на страну антихриста. Деле његов дух и образују овај злонамерни савез против Јагњета.

И тако народи кажу: „Раскинемо окове њихове, и збацимо са себе јарам њихов“ (Псалам 2:3). Ти окови су закони Јеванђеља. Када ово говоре, мисле да раскину окове хришћанства, да униште хришћанство. Ово се односи на све планове и саветовања која се годинама спроводе у хришћанским народима, ради дехристијанизације људи. Ово је посебно очигледно у наше време. Немамо других историјских сведочанстава нити преседана где је икада био покренут тако велики организован напор да се хришћански народи дехристијанизују.“

У таквом часу, када кнежеви земни устају на Христа, Антовић, који је и лекар и хришћанин ( хришћанин, па лекар ) почео је да пише и говори о истини каквом ју је сагледао.

 

ПОЧЕЦИ ЗБИВАЊА

Антовић се враћа на почетак 2020. године, коју описује као годину од које је и породично и професионално много очекивао. Са једне стране, постојали су академски и каријерни планови, нарочито у вези са докторантима и сопственим академским напредовањем. Са друге стране, живот његове породице у Шведској текао је мирно, уобичајеним током, са зимским ритмом, празницима и очекивањем нормалне радне године. Антовић посебно дочарава слику свакодневне нормалности да би показао колико је почетак кризе, барем из његове перспективе, деловао као нешто удаљено и још неозбиљно. Када му се докторанткиња из Кине јавља да су летови отказани и да је кинеска Нова година практично суспендована због новог вируса, он то још увек посматра као још једну „лажну узбуну“ са Далеког истока. 

Док се већина Швеђана у то време бави уобичајеним зимским одморима, његова породица одлази на Медитеран. На телевизијама се појављују све узнемиренији водитељи и снимци људи са маскама, али Антовић и даље не прихвата да је реч о нечему што ће темељно променити живот. Чак и на аеродрому, где су међу реткима без маски, он и даље све посматра с дозом подсмеха према „глупостима“. Из почетног неповерења према драматизацији настаје његов став: Антовић није човек који је од почетка прихватио „званични страх“, већ као неко ко је догађаје посматрао са резервом и тек потом формирао критички став. 

 

ДОГАЂАЈИ УБРЗАВАЈУ

Повратак у Стокхолм означава убрзавање догађаја. Прво се појављују приче о већем броју туриста који се са скијања из Италије враћају са тешким респираторним инфекцијама. Потом и на универзитетском курсу, који Антовић држи, један вирусолог најављује да вероватно неће моћи да заврше наставу уживо. Антовић почиње да осећа да се нешто крупно догађа. Посебно је упечатљив призор из градског аутобуса, када се он због кикирикија загрцне и почне да кашље, а људи га гледају као непријатеља, са реакцијама у распону од чуђења до страха и беса. У том тренутку он схвата да је „лудница откључана“. Коронократија није оставила траг само на институционалном и медицинском нивоу, већ и у свакодневној људској психологији: обично кашљање постаје друштвено опасан чин, а страх се из медија сели у непосредне међуљудске односе. 

 

ПРВА ПРОЗРЕЊА

Како се здравствени систем убрзано прилагођава новом стању, Антовић почиње да гледа кризу из своје стручне перспективе лекара хематолога. У лабораторији се повећава обим посла, а код њега се буди уверење да у основи тешких ковид случајева проблем коагулације. Он држи кратак преглед колегама и истиче значај Д-димера, који убрзо постаје једна од најтраженијих анализа. Пресудан моменат настаје у разговору са супругином колегиницом ( и супруга је лекар ) из Италије, која говори о првим обдукционим налазима и проблемом дисеминоване интраваскуларне коагулације, са тзв. ДИК синдромом. 

( Са Интернета преписујем: дисеминована интраваскуларна коагулација је тежак стечени поремећај хемостазе, карактерисан масивном активацијом коагулације која доводи до стварања микротромбоза, исхемије органа и крварења услед потрошње фактора коагулације. Ово стање није примарна болест, већ се развија као компликација удружена са инфекцијама, малигнитетима или траумама. ) 

То код Антовића изазива професионалну асоцијацију: препознаје основни ток болести и повезује га са ранијим радом на теми ДИК-а, који је писао са својим професором у Нишу. Од тог тренутка, он кризу више не посматра само као широки друштвени феномен, већ као конкретан медицински проблем у који он, по сопственом осећају, може стручно да уђе. Укључује се у рад на терапији против згрушавања крви код оболелих од ковида у Каролинској болници у Стокхолму, при чему Антовић наглашава да је та болница међу првима у свету појачала такву терапију и да је протокол лечења објављен почетком априла 2020. године. Тако он постаје лекар који је унутар једне од најпознатијих светских болница активно учествовао у разумевању и формулисању приступа лечењу. 

 

БОЛНИЦА И ОДГОВОР

Антовић указује на Каролинску болницу као једну од најбољих и најпознатијих болница на свету и истиче да су му се, услед његовог положаја у тако угледној установи, јављали пријатељи, познаници и колеге из Србије тражећи објашњења и савете. Он наглашава да његов циљ није био да ствара панику, него да помогне здравоумним саветом. Ако је и само један човек мање страховао и остао „здрав и нормалан“, сматра да његово јавно деловање није било узалудно. За Антовића, борба против страха јесте била један од најважнијих облика отпора коронократском лудилу. Страх деформише расуђивање, друштвене односе и одлуке здравствених власти, па се хитно мора заустављати његово ширење. 

У том оквиру следи веома важан документ: аутентични мејл који је 2. априла 2020. послао колегиници и другарици. Тај мејл је у књизи остављен са правописним грешкама, како би се задржала његова непосредност и документарна вредност. У њему Антовић износи свој веома оштар суд о ономе што се дешава, називајући целу ситуацију „глупошћу невиђених размера“ у смислу начина на који се јавност плаши и како систем реагује. Иако не негира да болест постоји, он процењује да је реч о нечему што је можда заразније и нешто „жешће“ од грипа, али не и много смртоносније. По њему, основни проблем није сама болест, већ опасност од слома већ редукованих западних здравствених система и неспособност да се донесу тешке тријажне одлуке. Одатле следи и низ медицинских разматрања у којима он инсистира на значају Д-димера, на улози ДИК-а, на могућем претеривању у лечењу пацијената, на опасностима неселективне механичке вентилације ( „чудотворни респиратори“) и на томе да део смртности тумачи као последицу бактеријских суперинфекција, сепсе и прекомерне терапијске интервенције, а не као директан учинак самог вируса. Он ту такође оставља и конкретна упутства како би желео да буде лечен ако би и сам доспео у тешко стање, чиме подвлачи да иза својих ставова стоји личним примером. Мејл је важан јер у њему сажето постоје скоро све кључне теме каснијег јавног наступа Јована Антовића: неповерење према масовној хистерији, критика тестова и медијских интерпретација, нагласак на коагулацији и ДИК-у, одбијање наметања непроверене вакцинације и дубоко уверење да је потребно остати прибран. 

 

ВАСКРС 2020. И ПРВИ ИНТЕРВЈУ 

Православни Васкрс 2020. у Шведској, захваљујући слободнијем приступу и храбрости свештенства, Срби, међу којима је и Антовић, успевају да прославе у миру, док у Србији то није био случај. Управо та разлика постаје за њега повод да схвати како више не може да ћути. Свестан значаја Васкрса, он доноси одлуку да се јавно огласи и изнесе „медицинску истину“ онако како је види. Потом ступа у додир са Биљаном Ђоровић и настаје интервју који је, иако првобитно намењен за штампу, завршио на Интернету. Из приватног искуства, породичне одговорности, болничког рада и личне електронске преписке овај српски лекар прелази у јавни простор, спреман да своје ставове изнесе пред ширу публику. 

Антовић наглашава медицинске налазе тог доба које тумачи као типичније за бактеријску суперинфекцију и сепсу него за класичну вирусну слику: неутрофилију, повишен ЦРП, повишен прокалцитонин и висок Д-димер. Из тога извлачи закључак да многи пацијенти не умиру „од“ вируса, већ „са“ вирусом, у комбинацији са бактеријским инфекцијама, сепсом и терминалним поремећајима коагулације. По Антовићевом мишљењу, део пацијената је био изложен прекомерним и опасним интервенцијама, посебно неселективној механичкој вентилацији, комбиновању више токсичних лекова, јаким антибиотицима и кортикостероидима, што је, уместо да помогне, могло додатно да нашкоди. 

Терапија коју у датом тренутку Антовић нуди укључује хлорокин, антибиотик попут азитромицина, нискомолекулски хепарин у случају високог Д-димера, избегавање респиратора осим у строго одређеним ситуацијама и, ако дође до пораста интерлеукина 6, као и примену одговарајућег инхибитора. По њему, исход је ипак у Божјим рукама. 

 

ПРИРОДА ПАНДЕМИЈЕ 

У интервјуу Биљани Ђоровић, Антовић излаже своје становиште о природи пандемије. Он каже да је у почетку био склон да верује да је реч о обичном, тек нешто измењеном вирусу грипа, али да су га неки аспекти онога што се дешавало навели да делимично промени став. По њему, вирус постоји и јесте нешто заразнији, али ни приближно толико колико се представља. Као илустрацију наводи тестирања на Исланду и податке из Каролинске болнице о трудницама без симптома, из чега извлачи закључак да је број инфицираних далеко мање драматичан него што се у јавности тврди. Потом проблематизује поузданост тестова, наглашавајући и лажно негативне и лажно позитивне резултате, и ту непоузданост користи као додатни аргумент против панике и медијског апсолутизовања бројки. 

Када говори о смртности, он је представља као сличну јачем сезонском грипу, а тешке и фаталне облике болести везује пре свега за старије мушкарце са тешким придруженим болестима. Уз то, уводи и мотив малог броја наизглед здравих људи који развијају хиперимуну реакцију и тешка оштећења плућа. За њега је, дакле, проблем стварнији тамо где постоји непропорционални имуни одговор него у самој масовној слици болести. Антовић не тврди само да систем преувеличава болест, већ да истовремено и сам вирус представља као нешто што у појединим случајевима има особености које захтевају пажљивије разумевање. 

 

СИСТЕМ ЗДРАВСТВЕНЕ ЗАШТИТЕ

У наставку интервјуа Антовић развија став да је хаос у великој мери последица преоптерећености и вишегодишњег слабљења западних здравствених система. То повезује са сопственим сећањем на време када су и у Србији лекари морали да доносе сурове одлуке о расподели терапије. Поново се враћа и на принцип да не треба „прелечити“ пацијента, позивајући се на учитеље и оца – лекара, и тиме своју садашњу позицију укорењује у широј, старијој медицинској етици. Када описује лабораторијске налазе (неутрофилију, лимфопенију, повишен ЦРП и активацију коагулације ), он још једном инсистира да ту види или бактеријску суперинфекцију или претеран имунски одговор, а не једноставну вирусну слику. Посебно истиче да му је драго што је са колегама из Каролинске учествовао у формулисању препорука за антитромботску терапију код ковид пацијената. 

 

ДРУШТВЕНО И ДУХОВНО

После тога, интервју прелази са уже медицинских питања на шири друштвени и духовни терен. У делу о устројству глобалног здравственог система Антовић наглашава да ту не говори из уске стручности, већ као неко ко логички укршта доступне информације. Он је неповерљив према наддржавним организацијама и приватним фондацијама, говори о непостојању филантропије у свету крупних капиталистичких интереса и изражава сумњу према фигури тобожњег „човекољупца“ Била Гејтса као симболу ширих процеса, који одмах нуди „вакцинално решење“ као панацеју. 

Одмах потом следи питање о онемогућавању верника Српске Цркве да учествују у васкршњој литургији. Ту се његов тон мења и постаје исповеднији. Он говори о сопственом приближавању вери, наглашава да није достојан да суди, али ипак каже да оставити верујући народ без васкршње литургије у православној земљи може да се објасни само безумљем. Свето причешће за њега не може бити предмет медицинског релативизовања, јер припада искључиво равни вере. Антовићев став је јасан – он каже да не постоји разлог да народ буде у маркетима, а да не буде на литургији. 

 

ШВЕДСКА И ЛИЧНЕ ОДЛУКЕ

Антовић Шведску представља као земљу која је, у том тренутку, на почецима пандемије, поступала зрелије јер је грађанима давала савете, а не наредбе, и ослањала се на поверење између народа и власти. У томе види објашњење њене дотадашње друштвене стабилности и развоја. Ипак, не остаје без резерве: страхује да би управо повећано народно поверење у власт у неком наредном кораку могло да олакша увођење нових тоталитарних мера надзора. 

Антовић се бави и питањем мандаторне вакцинације, чиповања и 5Г мреже. Пажљиво истиче да није „антивакцинаш“ у апсолутном смислу, већ прави разлику између старих, дуго испитиваних вакцина и нових, на брзину развијених препарата. Наводи примере сопствених одлука о вакцинама за своју децу, наглашавајући да није начелно против целе идеје вакцинације. Међутим, када је реч о вакцини за ковид, његов став је категоричан: не би је примио ни по цену губитка посла и права. Уз то, одбацује добровољно чиповање и јасно каже да на присилу човек можда не може увек да одговори, али да добровољни пристанак одбацује. Mедицина, вера и лични морални отпор код Антовића су нераздвојно повезани. 

 

ИСКУСТВЕНИ ПРИМЕРИ

Своју позицију Антовић поткрепљује породичним примерима. Подсећа на случај вакцине против хепатитиса Б, када је био спреман да иде и на суд да његов син ту вакцину не прими. Зашто би новорођено дете примало вакцину против болести која се преноси крвљу или сексуалним путем, уместо да му се касније говори о ризичним понашањима и начинима заштите? Исто тако, помиње и искуство из периода „свињског грипа“, када су он и супруга, обоје лекари, под притиском јавности ипак свесно донели одлуку да децу не вакцинишу, чак су једно другом потписали изјаву да заједнички преузимају одговорност уколико би се показало да греше. У књизи се та епизода наводи као потврда да су поступили исправно, јер овај српски лекар касније на њу гледа као на пример оправданог отпора притиску. Потом додаје и пример ХПВ вакцине, коју његова ћерка такође није примила, уз образложење да је боље учити децу о полно преносивим болестима и начинима заштите него ослањати се на парцијалну заштиту коју вакцина ( сумњива, са потенцијалним утицајем на плодност, нуди ). 

Антовић изричито каже да вакцину против ковида не би примио ни по цену губитка посла и грађанских права. Његов кључни аргумент гласи да је за развој сигурне и ефикасне вакцине потребно између пет и десет година, па стога не прихвата препарат развијен у много краћем року за болест коју, по сопственој процени, не сматра довољно опасном да би оправдала такав ризик. Антовић у интервју Биљани Ђоровић поставља питање пита како болестан човек може да зарази вакцинисаног, што за њега представља једну од кључних нелогичности целог званичног наратива. Кад нешто није логично, вероватно није ни истинито. 

 

ЧИПОВАЊЕ И 5 Г МРЕЖА 

А шта ћемо са обавезим чиповањем? Треба бити и против њега. С једне стране, Антовић настоји да покаже да није реч о технолошкој параноји у најједноставнијем смислу: плаћа картицом, не гаси мобилни телефон, нема посебан проблем са тим да га прате, прислушкују или бомбардују рекламама, јер сматра да нема шта да крије и да већину ствари ионако говори јавно. Антовић чак и признаје да је велики део надзора већ присутан у савременом животу. Међутим, граница је за њега у добровољном пристанку на нешто што доживљава као дубљи облик поробљавања. Зато каже да је његов одговор на тему чиповања јасан: добровољно – никада. Ако би се нешто наметнуло силом, признаје да човек не може увек да се одбрани, али одбија да унапред да сагласност. Он при томе наглашава да такав отпор вероватно носи последице, и појединачну патњу и патњу породице, али да то ипак није разлог за попуштање. Чиповање живих људи није техничко или политичко питање, већ питање воље, достојанства и моралне издржљивости. 

Тема 5Г мреже је код Антовића обрађена опрезно. Он каже да није довољно стручан, али додаје да, пошто је људско тело већински сачињено од воде, можемо бар претпоставити да високе фреквенције могу утицати на молекуле воде и самим тим и на тело. За њега је још важнија друга ствар: сама чињеница да је могуће јавно критиковати „хистерију око пандемије“, при чему је критика 5Г много мање допуштена, код њега буди сумњу. Он ту не нуди научни одговор, већ сумњу као облик отпора. Ако се нешто од јавности скрива или се не допушта слободна расправа, ствар је озбиљно сумњива. Антовић увек велику тежину придаје не само чињеницама него и атмосфери забране, цензуре и ономе што назива одсуством логичне, отворене дебате. 

 

ДВЕ ВРСТЕ СТРАХА

По Антовићу, постоје две врсте страха које је, у наше време, хришћанину тешко избећи. Први је физички страх, а то је страх од смрти. Он каже да се смрти не плаше само апсолутни атеисти и апсолутни верници, док себе не сврстава ни у једну од те две категорије. Ипак, наглашава да је све у Божјим рукама и да се смрти не треба плашити, јер православно време Васкрса учи човека да смрт посматра у светлу наде, а не ужасавања пред нестанком. Хришћански став према смрти један је од темеља отпора ономе што Антовић види као ковид-панику.  

Други страх, који стоји пред верујућим човеком, јесте страх од чиповања као жига звери, антихриста, последњег лажног месије у злу уједињеног човечанства. Сваком је, сматра, дата могућност да донесе одлуку, али та одлука има последице и после коначне одлуке поправног нема. Антовић медицинску и политичку тематику преводи на језик спасења, одговорности и есхатолошке озбиљности. Није реч више само о спору око тзв. „јавног здравља“, већ о искушењу које човека ставља пред избор коме се не може приступати као пукој практичној одлуци. Реч је о борби да се не издамо Бога и душу. Другима се може рећи, ближњи се могу упозорити, али се, у крајњој линији, може спасавати само сопствена душа.

 

ОПТИМИЗАМ И ПЕСИМИЗАМ  

Антовић каже да је „песимистични оптимиста“: није очекивао да ће се све овако брзо развијати, надао се да ће његову генерацију и генерације његове деце и унука ова искушења можда мимоићи, али више у то није сигуран. Бојазан због онога што долази у наредним годинама стоји код њега заједно са уверењем да одговорност не може бити пребачена ни на кога другог. Управо у том духу изговара и реченицу која делује као лични мото целе књиге: „Ја рекох и покушах да спасим душу своју.“ За Антовића, медицинска процена, грађански отпор и духовна самозаштита постају једна иста ствар. 

Што се тиче коронократског насртаја на првао православних да се причешћују из исте Чаше, православни човек, по Антовићу, не може да прихвати да питање Светог причешћа буде сведено на техничко или санитарно питање. Разлог није медицински, већ битијни и духовни. Ако је причешће заиста Тело и Крв Христова, онда оно не може бити предмет исте логике која важи за обичне друштвене контакте. 

 

КОРОНА И КРИЗА 

За Антовића, ковид-криза је већ у пролеће 2020. постала место судара неколико равни: науке, институција, глобалне политике, медијске манипулације, личне слободе и хришћанске одговорности. Његов аргументација непрестано прелази из медицинског у морално, из моралног у духовно, и из духовног назад у конкретне друштвене и личне изборе.

Антовић и при каснијим јавним наступима остаје при уверењу да је један од главних проблема од самог почетка било несразмерно тумачење броја заражених, болесних и преминулих. Ту је и непоузданост тестова, уз превелику медијску драматизацију, нејасно разграничење између умирања „од“ и умирања „са“ вирусом, као и склоност система да сложене клиничке слике сведе на једну, политички и медијски употребљиву етикету. По Антовићу, од самог почетка било је неопходно „укључити мозак“ и одбити да се прихвати нешто што, већ на први поглед, није било довољно логично и довољно убедљиво засновано на чињеницама. Антовићеви јавни судови, ма колико били оштри, нису били глас човека са стране, него некога ко је све време остао дубоко укључен у медицинску стварност. 

 

ТРЕЗВЕНОСТ ШВЕДСКЕ И ГЛОБАЛНА КОРОНОКРАТИЈА 

Кључ трезвене медицинске политике у Шведској није био само у томе што су „коронократске“ мере биле блаже, него што су људи добијали савете, а не голе наредбе. То је, по Антовићу, узрок шведске способности да се криза савладава без потпуног укидања нормалног живота. Па ипак, како је већ истицано, поверење Швеђана у државу у једном тренутку може бити употребљено као пут ка наметању неприхватљивих мера – рецимо, тамошње укидање готовине могло би да води свеопштем чиповању. Једнога дана…

Антовић инсистира да питању устројства светског здравственог система, финансирања СЗО, улоге приватних фондација и појединих јавних фигура. За њега, филантропија у свету крупног капитала практично не постоји; глобалне корпорације и наддржавне институције, чак и онда када делују под хуманитарним или стручним изговором, у крајњој линији раде у складу са сопственим интересом,  а он није интерес свих људи и народа. Коронократија је област у којој се срећу биополитика, глобално управљање и питање суверенитета. 

 

СВЕ ВЕЋИ ПРИТИСЦИ 

Каснији телевизијски наступи Јована Антовића, нарочито они на К1 телевизији, уводе нову димензију у његов ангажман: јавни отпор сада се одвија под осетнијим притиском коронократије и у атмосфери веће напетости. У једном од таквих наступа Антовић већ на почетку осећа потребу да нагласи да говори искључиво у своје лично име, као доктор, истраживач и академски грађанин са академским слободама, а не у име клинике или института на коме ради. Тај детаљ је важан јер показује да се простор дозвољеног јавног говора, по његовом утиску, сузио. Оно што је у априлу 2020. било исповедни излазак у јавност, у каснијим фазама постаје одбрана права да се уопште јавно говори. 

У први план долази тема ковид пропусница, путовања, уласка у земље и трећих доза вакцине. Антовић описује новонасталу ситуацију као знатно рестриктивнију него раније: слобода кретања више није нешто што се подразумева – она постаје условљена „вакциналним статусом“, пореклом путника и административним проценама. То је видљив знак да се здравствена политика претворила у шири механизам контроле. У то време, Србија, која је у једном тренутку била у повољнијем режиму унутар шенгенског система, поново је враћена у рестриктивнији оквир. Оно што је до тада било нормално, постаје зависно од административне процене, здравственог статуса и одлуке власти. Тако се прича шири у правцу отварања питања опште слободе и грађанског статуса сваког човека. 

 

ДОБА НОВЕ МЕДИЦИНЕ

Упркос цензури која је све већа,  Антовић не ублажава своје раније судове, већ их временом радикализује у складу са сопственим читањем догађаја. За њега је разлика између понуђених врста вакцина истовремено и разлика између старог, познатог модела медицине и нове, сумњиве фазе у којој се, по његовом мишљењу, становништво излаже нечему што је још увек у процесу испитивања. Ово није уобилајено „лекарско“ питање, него доба историјског прелаза из једне епохе медицине у другу, глобократску, према којој српски хематолог има дубоко неповерење. 

Основни ставови Антовића су јасни: он гаји неповерење према медијски произведеном страху, окреће се медицинској трезвености, одбрани вере, скепси према глобалним центрима моћи. Он је својим јавни наступима оличени отпор присили и уверења да је логика често бољи водич од званичних парола. Коронократски терор је постао озбиљан: право на јавно неслагање постало је спорно и, по Антовићу, треба га бранити свим доступним средствима.  Он више пута наглашава да не мења ставове у зависности од медијске или политичке климе, већ добија још више доказа који, како сматра, само потврђују оно што је раније већ говорио. 

 

ТРЕЋА ДОЗА 

На основу личног искуства, Антовић је анализирао и питање о трећој дози за оне који су примили две кинеске вакцине. Његов одговор је формулисан оштро и лично. Он истиче да у блиској породици има случај у коме је особа после две кинеске вакцине примила Фајзерову и, по његовом сведочењу, остала жива само захваљујући изузетној нези медицинског особља. Тај пример он користи као аргумент против препоручивања одређених комбинација вакцина, иако поштено признаје да за своје шире тврдње нема доказе у строгом смислу. Ипак, остаје при уверењу које, како каже, износи „од почетка“: ако је неко примио две кинеске вакцине, онда би и трећа требало да буде кинеска. Разлог за то види у чињеници да је, по његовом разумевању, једино кинеска вакцина од оних „које смо ми учили“, односно једина која се уклапа у класичну, уџбеничку представу о вакцини, док су све остале, платформе које се још увек испитују. Антовић, дакле, не одбацује све вакцине без разлике, већ прави хијерархију између онога што доживљава као традиционални медицински облик и онога што сматра новим, недовољно јасним и потенцијално опасним.  

 

ЖУСТРО И ОДЛУЧНО 

У том контексту појављује се и телевизијски наступ са К1 телевизије од 23. новембра 2021, који Антовић описује као жустру, па и непријатну дискусију са водитељком. Та емисија, како наводи, више није нигде доступна, па је транскрипт рађен на основу снимка који је сам интервјуисани начинио сопственим мобилним телефоном док је гостовао преко интернетске везе. Антовић жели да сачува траг о свом јавном говору чак и онда када тај говор не остаје доступан у јавном медијском простору. У ширем смислу, то се уклапа у његову сталну тему ограничене слободе јавног неслагања: није важно само шта је рекао, него и да то мора накнадно сам да архивира и реконструише. 

У том интервјуу као посебно значајан момент јавља се чињеница да и Шведска, коју је Антовић раније представљао као либералнији и зрелији модел „управљања кризом“ у доба короне, од 1. децембра 2021. уводи ковид пропуснице. Антовић своју скепсу више не усмерава само на земље са ригидним мерама, него и на оне које су у првим фазама кризе деловале као изузетак. Шведски пример, који је раније имао скоро позитивну функцију контраста у односу на Србију и друге земље, сада постаје и сам доказ да се ни либерални модели нису одупрли логици ковид пропусница и условљене слободе. Више се не ради о локалној грешци или краткотрајној паници, већ о ширем правцу у коме се крећу модерна друштва. 

 

КО ЈЕ ОВДЕ ИМУН?

Антовић каже да, као и код других болести, прележан ковид оставља трајан имунитет, док вакцина, по његовом мишљењу, у највећем броју случајева не оставља трајан имунитет. Да би то приближио, користи поређење са богињама: људи који нису вакцинисани, а природно су прележали болест, немају проблем да буду у контакту са вакцинисанима, док код вакцинисаних временом може доћи до пада имунитета. Опет се поставља питање: ако вакцина штити, зашто је онда невакцинисани толики проблем вакцинисаном? Јер, у време коронократије, невакцинисани су проглашавани опаснима по вакцинисане, иако у томе није било никакве логике. Осим оне иза које су стајале глобалистичке структуре моћи. 

Антовић поново истиче да сматра да вакцинација јесте једно од достигнућа модерне медицине, да је побољшала квалитет и дужину живота и допринела искорењивању неких болести. Међутим, одмах додаје да се често заборавља колико су и побољшани услови живота ( чиста вода, боље становање, боља исхрана и општи санитарни напредак ) имали улогу у смањењу дечјих и заразних болести. Антовић заузима позицију која ће истовремено признати историјски значај класичних вакцина и оспорити савремене облике присиле, као и право институција да невакцинисану децу или одрасле искључују из друштвеног живота. Отуд и његова формулација да сваки родитељ, после разговора са лекаром, мора имати право да сам донесе одлуку о свом детету и да ни по ком основу невакцинисана деца не смеју бити дискриминисана.  Као одговоран полемичар, он никада не наступа само одбрамбено, већ изазива противнике да аргументима оправдају оно што је за њега очигледно нелогично. 

 

ПОСЛЕДИЦЕ НЕИСПИТАНОГ

Антовић снажно наглашава да, према ономе што су он и његова генерација учили, вакцина подразумева ослабљени живи вирус или бактерију, односно мртви вирус или бактерију. Насупрот томе, за нове ковид препарате тврди да не спадају у класичну дефиницију, па их назива генском терапијом. По његовом уверењу, променом дефиниције покушава се да нешто ново и суштински различито буде представљено као старо, познато и већ проверено. У томе је један од основних механизама обмане.

Антовић каже да је Астра Зенека у Скандинавији стављена ван употребе због тромбоза већ након неколико месеци, да је Модерна искључена из употребе код млађих од тридесет година због упала срчаног мишића, и додаје да је и код Фајзера показан повећан ризик од миокардитиса, нарочито код млађих мушкараца и дечака. Уз то уноси и податке из америчког система за пријаву нежељених догађаја после вакцинације, користећи их као аргумент да је број смртних исхода након ковид вакцина драматично премашио дотадашње оквире. Ови подаци су потврда његове шире тезе да су људи изложени нечему што није довољно испитано, а притом се све дешава под снажним политичким и медијским притиском. Од слободе кретања, преко бустер доза и појма имунитета, до саме дефиниције вакцине и питања нуспојава, Антовић све ово представља као делове истог механизма у коме су медицинска логика, лична слобода и истина озбиљно нарушени.  

 

ПИТАЊЕ ДЕФИНИЦИЈА

Антовић наводи да су, према дефиницијама великих енглеских речника и америчког Центра за контролу болести до 2021. године, вакцине подразумевале примену живог, обично ослабљеног, или инактивисаног микроорганизма, односно његових делова, која се даје ради изазивања имунитета и спречавања заразне болести или њених последица. Насупрот томе, у новијој формулацији вакцина постаје сваки препарат који се користи да стимулише имуни одговор на болест. Тако улазимо у суштинску промену која омогућава да се нешто што по старој медицинској логици не би спадало у вакцине сада ипак тако назове. Није промењена само дефиниција, већ и граница онога што се може представити као дуго позната и проверена медицинска пракса. 

По Антовићу, ако вакцина више не мора да буде заснована на класичном моделу ослабљеног, мртвог или делимично представљеног микроорганизма, него само на стимулацији имуног одговора, онда је отворен пут да се и генетски засновани препарати представе као „вакцине“, иако то, по њему, у правом смислу те речи нису. Управо на тој тачки Антовић уноси своју најоштрију формулацију: мРНА није вакцина, него генска терапија. У његовој аргументацији, више није реч о томе да се организму даје нешто препознатљиво споља ради стварања имунитета, већ да се уноси део генетског материјала који организам потом користи да сам производи одређени вирусни протеин, на који онда треба да се развије имуни одговор. 

 

СПАЈК ПРОТЕИН ПРОТИВ ЧОВЕКА

Антовић посебну пажњу посвећује „спајк“ протеину. Он тврди да се код мРНА платформи организму задаје да производи управо онај део вируса који је најтоксичнији и најпроблематичнији. То је нарочито спорно јер је, како каже, управо тај шиљасти протеин повезан са компликацијама коагулације које је и сам пратио код ковида. Зато поставља питање зашто се вакцина не прави на неком другом делу вируса, ако већ организам може да развије имуни одговор и на друге антигене. Опет и опет: ако нешто делује нелогично, за Антовића је то знак да је барем сумњиво. Страшно је управо то што се најопаснији део вируса стимулише да буде произведен у самом организму.  

Поред мРНА вакцина, Антовић разматра и друге платформе. Руску вакцину и Астра Зенеку представља као препарате засноване на ДНК платформи, односно на начину рада који за њега припада домену генске терапије. Он ту повлачи паралелу са сопственим стручним искуством, помињући да се слични принципи користе у терапијама за хемофилију. На тај начин настоји да покаже да не говори као неко ко не познаје питање, већ из професионалног додира са идејом уношења генетског материјала у организам ради терапијског учинка. Кинеску вакцину, напротив, издваја као једину која, по његовом мишљењу, задовољава традиционални критеријум класичне вакцине. Тиме Антовић поново показује да код њега не постоји потпуно одбацивање свега што се назива вакцином, већ покушај да се оштро раздвоји традиционални и нови модел. 

 

ПОСЛЕДИЦЕ НАСРТАЈА НА ГЕНЕ

По Антовићу, постоје, по њему, јасни докази да мРНА остаје у организму и након више година, и да нико не може са потпуном сигурношћу да гарантује да се неће инкорпорирати у људски геном. Јавност није изложена само нечему новом, него нечему чије се дугорочне последице ни приближно не знају у довољној мери. Проблем је системски, језички и институционални, а не само фармаколошки. Потребно је да се народу врати поверење у здравствени систем. То поверење не може бити обновљено на основу присиле и промене значења речи, већ само на основу истине, јасноће и доследности. 

Антовић користи и податке из америчког система. Он пореди просечан годишњи број смртних исхода пријављених после свих вакцина пре 2020. године са бројевима које наводи за ковид вакцине у раној фази вакцинације, а затим и касније. По његовом тумачењу, тај раст је толико велики да се не може посматрати као споредан или случајан. 

 

РАЗОЧАРАНОСТ У МЕДИЦИНУ

Наравно, у данашње време постоји дубоки тон разочарања у савремену медицину. Антовић у шали каже да воли да понови како је медицина хирургија, а све остало су „враџбине“. Наравно да он не одбацује сву неоперативну медицину, већ да жели да покаже колико је, по његовом осећају, велики део савременог медицинског дискурса постао удаљен од чврстог, видљивог и проверљивог деловања. Ковид епоха је за њега тренутак у коме се тај проблем драматично оголио: појмови су постали „клизави“, институције недоследне, а терапије и превентивни поступци све више подложни политичком и медијском наметању. 

Темељ јавног медицинског језика, по његовом уверењу, измењен је да би се оправдало нешто што би под старим именима било много теже прихваћено. Од питања „да ли се треба вакцинисати“, Антовић прелази на питање „шта је уопште то што називате вакцином“, а одатле даље на питање поверења, истине и природе целог система који је такву промену омогућио. Ковид криза јесте била медицинска, али, у исти мах, и криза појмова, установа и савести. 

 

ВРЕДИ ЛИ БОРИТИ СЕ?

Ковид криза није само медицински или политички догађај, већ симптом много дубљег духовног стања савременог света. По Антовићу, дешавања у Европи последица су губљења вере у Бога и преласка у потпуни материјализам. Губитак духовног компаса стоји у основи панике, недостатка мере, слепог поверења у техничке системе,  склоности да се човек сведе на биолошки објекат управљања. Антовић је песимистичан у процени духа времена, али и упоран у одбрани могућности отпора. Он каже да будућност не изгледа много светла и да, ако се чита Откривење Јованово, човек не може избећи апокалиптичну „чашу“ која стиже и до његових усана. Историјски ток није утопија прогресивизма, нити је могућ брз и лак преокрет. Ипак, по Антовићу, они који раде против човечанства и човештва не могу бити јачи од већине нормалних. Уосталом, и људи који нису верници могу да рачунају на снагу здраве памети и поштења. 

Иако Антовић не темељи отпор искључиво на институцијама, не нада се неком савршеном политичком решењу, он сматра да се треба борити и верује да последња линија одбране лежи у унутрашњој снази човека, у способности да не пристане, да не поверује у лаж и да сачува лични интегритет. Њему није потребна гаранција да ће друштво у целини победити, нити верује да ће колектив обавезно доћи до истине. Уместо тога, он доследно понавља да сваки човек у крајњој линији може спасити само себе, а другима може тек донекле помоћи тако што ће послати поруку, сведочити, охрабрити их или позвати на отрежњење. 

 

ПОУКЕ И ПОРУКЕ

Антовић каже да, ако је људима помогао да схвате да прича о вирусу није била наивна, али ни онолико страшна како се представљала, и ако им је показао да је у Шведској био могућ и другачији начин живота и самосвојан приступ кризи, онда је испунио своју дужност. 

Он, у исти мах, говори о духовној будућности српског народа, о опасности пропадања, о немогућности да се судбина заједнице одвоји од питања истине и духовне оријентације. Антовић у исти мах признаје да људи у дијаспори, па и он сам, имају ограничено право да држе лекције онима који су остали у Србији, али то га не одвраћа од стрепње да народ може нестати или бити потиснут ако не пружи отпор. Уосталом, без истине нема препорода и без препорода нема стварања праве елите. Зато је коронократија за Антовића део шире кризе народа, државе и духовног усмерења.   Он верује да нас у наредним годинама чека много тога тешког и више није сигуран да ће садашње генерације бити поштеђене онога што долази. Ипак, све зависи од нас, јер се одговорност не може пребацити на другога, а човек, чак и у лошим временима, може радити на свом спасењу. 

Коронократија је  нарочито доба: реч је, по Антовићевом уверењу, о времену у коме су чињенице занемариване, здрав разум вређан, страх код грађана подјариван да би се њима лакше манипулисало, док је и сам медицински језик био измењен зарад манипулације. То је део много дубље духовне кризе модерног света, у којој су вера, истина и људско достојанство потиснути техничком и идеолошком контролом. Човек не може спасити свет, нити свој народ у целини, али може покушати да сачува себе, да каже истину и да тиме бар мало помогне другима.

 

УМЕСТО ЕПИЛОГА 

Свештеник Јован Пламенац у свом чланку, који смо већ поменули, наглашава да је наметање обавезне вакцинације деце као услова за било шта пут ка понору из кога неће бити излаза. Он каже:“Црногорски лијеви либерализам, који је надградња тоталитарног комунизма, показује се тоталитарнијим од лијево либералног који је донио „слободу“ да дјеца бирају јесу ли мушко, женско или пак пас или мачка и хоће ли да каке у тоалету или на пијеску у ћошку учионице.
Јасно је да ће ако овако репресиван закон прође у народу услиједити други закони који ће, на примјер, прописати да у свакој учионици у једном ћошку мора бити насут пијесак…, затим школски програми по којима ће, као у Америци, дјецу у 4. разреду основне школе, када им је 8 година, подучавати мастурбацији, па ће се педофили отимати о радно мјесто наставника, и друго што црногорски народ још увијек доживљава дјелом болесних умова. И све ово биће легализовано као дјечја права, као што је убијање нерођене дјеце легализовано као женско право. Педофилију ће корумпирана наука превести у облик емпатије, слично као што је осамдесетих година прошлог вијека хомосексуалност, коју је медицина означавала менталним поремећајем, односно психијатријском дијагнозом (у класификацији Америчког психијатријског удружења хомосексуалност је била наведена као поремећај све до 1973. године, када је уклоњена из дијагностичког приручника, а Свјетска здравствена организација задржала је ту ознаку до 1990. године), идеолошки преведена у природну варијацију људске сексуалности, штовише у слободу опредјељења.“

Почиње обавезном вакцинацијом, а завршиће легализованом педофилијом. Ако сте сумњали, читајте о Епстину и „њеовом“ луциферијанском подухвату. 

Зато се, овде и сада, морамо борити против сваког тоталитаризма, а нарочито оног маскираног у „здравствени систем“. Људи попут професора др Јована Антовића насушно су нам потребни. Зато га и даље очекујемо у нашим борбеним редовима. Док борба траје.