Слободан Рељић: Хенри Кисинџер – Супермен испод Кинеског зида

Ако се погледа уназад, онда се Кисинџеров успех да с Кином успостави стратешко пријатељство може разумевати као вешто одлагања опадања Запада. Нема више Pax Americana. То ће бити највећи губитак Вашингтона у сукобу с Русијом на украјинском бојном пољу. Кисинџеру је то јасно

Шта ће Америка без Кисинџера? Човек има 99 година, а према Џоу Бајдену (81) изгледа као ратни поручник на терену, који разазнаје одакле долази опасност и где се најбоље заклонити. Ових дана је за Си-Би-Есу објавио да би „преговори у руско-украјинском сукобу, уз посредовање Кине, могли да почну до краја године“.

Звучи разумно, што је на данашњем Западу права реткост, и делује као изјава човека који брине о реалности на терену и истинитости својих речи више него о лажностима које треба да прикрију губитке и охрабре „нашу страну“. Кад човек настоји да буде нормалан прво мора да одбаци пропагандну стварност.

Хенри Кисинџер није човек који би кад погледа иза себе могао очекивати да ће се сместити у Рај, али јесте изузетна појава у другој половини 20. века на светској политичкој сцени. Из света су он и Збигњев Брежински узимани као конкуренти у утицају на геостратешку политику Сједињених Држава у другој половини 20. века, али је Кисинџер надживео пољског имигранта, не само физички. Кисинџер се, ипак, показао као конструктивнији, иако је америчке геостратеге тешко тако описивати.

„Овај изузетно познат човек, изузетно значајан, изузетно сретан, кога су називали Супермен, Суперстар, Суперкраут и који је заснивао противречне савезе, постизао немогуће споразуме, држао је свет у неизвесности као да су сви људи његови студенти на Харварду“, писала је о њему чувена италијанска новинарка Оријана Фалачи кад га је интервјуисала у Белој кући 1972.

„Ово је чудна и необјашњива личност, у суштини апсурдна, која се састајала са Мао Це Тунгом кад год је хтела, улазила у Кремљ кад год је хтела, будила председника Сједињених Америчких Држава и улазила у његову собу кад је сматрала сходним. Овај педесетогодишњак с наочарима, пред ким је Џејмс Бонд бивао измишљотина лишена виспрености. Он није пуцао, није боксовао, није искакао из јурећих аутомобила као Џејмс Бонд, али је покретао ратове, прекидао је ратове, уображавао је да ће изменити нашу судбину, а можда ју је и мењао.“

Тих седамдесетих Кисинџер је уочио процеп у односима Кине и Совјетског Савеза и усмерио председника Никсона на успостављање пријатељскијих односа Америке са „комунистичкијим“, али мање опасним противником, Кином. То један од најважнијих планетарних (још се није користио појам глобални) политичких маневара у последњем кварталу 20. века.

Последице су далекосежне. Слабљење „црвених“ је убрзало подизање Америке и пад СССР, али је – почетком 21. века, кад је Запад тако неопрезно славио крај Хладног рата – отворио Кинезима пут у успон. Враћање на позицију најмоћније економске светске силе, што је Кина кроз историју све до 18. века увек и била.

Ако се погледа уназад, онда се Кисинџеров успех да с Кином успостави стратешко пријатељство може разумевати као вешто одлагања опадања Запада. Америчка политика се, иначе, више ослањала на силу него на дипломатску вештину.

Човекољубље из сивила

Хенри Кисинџер је имао те неамеричке способности, јер је он, у ствари, Кизингер, „несумњиво Јеврејин и непоправљиво Немац“. Рођен је 1923. у Фурту у Немачкој; четрнаесторо његових рођака умрло је у концентрационим логорима; он је са оцем, мајком и братом 1938, као петнаестогодишњак побегао прво у Лондон, а онда у Њујорк; и није тада знао ни речи енглеског. „Као Јеврејин и као Немац пресађен у земљу у којој се још с подозрењем гледа на Јевреје и на Немце, он носи у себи низ чворуга, противречја, пизме и можда скривеног човекољубља“, писала је Фалачи.

„Такав сој људи, понекад, га (човекољубље) поседује; с одређеним напором можеш у Кисинџеру открити личност која се заљубљује у Марлен Дитрих у филму Плави анђео. И упропашћава се због ње. За мене је он типичан јунак једног друштва у којем је све могуће; чак и то да повучени професор са Харварда, навикнут да пише нечитке историјске књиге и студије о контроли атомске енергије, постане нека врста звезде која влада заједно с председником, нека врста плејбоја који сређује односе између великих сила и окончава ратове, загонетка коју желимо докучити не примећујући да вероватно нема ништа, или готово ништа да се докучи. Као увек кад се срећа одене у сивило.“

Иако се и даље слуша, дуго времена Кисинџера нема ко да чује у палој Америци. Само свет који не улази у суштину ствари може да верује да су Клинтон, Буш Млађи, Обама или боже сачувај, Џо Бајден упоредиви са Џоном Кенедијем или Никсоном. Код оваквих моћника Кисинџерова мудрост, чак и презентована суперменовски, неприхватљива је.

Разумевање улоге Балкана  

Кисинџер је у време НАТО бомбардовања Срба објавио у Њузвику (31. мај 1999) штиво под насловом New World Disorder. Упозорио је да ће тај удар на православне Србе одбити Русе од Америке за сва времена, да ће бомбардовање кинеске амбасаде у Београду бити за Пекинг тачка у којој се дотадашња кооперативност ломи а да се не може укрпити и – да је сам удар на Србе неодговорно непознавање историје, јер овде су се, подсетио је, сломили Отомани, почео пад Аустро-Угарске, загрцнуо се Хитлер на врхунцу моћи.

После је објашњавао како је идеја о прављењу стабилне државе од Босне и Херцеговине историјски неутемељена и дугорочно гледано неостварива. Иза свега је било и његово знање а и спремност да се буде у контакту са реалношћу – што људи којима се укаже прилика да буду власт изгубе у трену.

Ова његова констатација о могућим преговорима о окончању украјинских ратних операција до краја године такође показује – осећај за реалност. И мудрост човека који зна а коме поглед са висине не мути разум. Кад се покаже оно што је сад већ свима на Западу јасно, да неће бити ништа од украјинске контраофанзиве, и кад се оно што се зове украјинска држава суочи са чињеницама – војни губици Руси-Украјинци 1:8 – њихов фронт ће почети да се распада до сада невиђеном брзином. Подршка Запада ће се истопити као сладолед који је пао на врући асфалт.

О томе лепо говори ТВ прилог у коме гледате разговор старијег господина, Швајцарца, говори немачки, седи у ауту и обраћа се непознатом Украјинцу на улици:

– Ви нама овде не требате. Враћајте се у Украјину… (врти главом). Путин!

– Путин, да?, чини се Украјинцу да ће се у тој чаробној речи од пет гласова наћи заједнички језик.

– Путин good man!, труди се стари Швајцарац да буде схваћен иако саговорник не зна немачки. Јер на Путину је, на данашњем Западу, најлакше правити антируске савезе.

– Путин good man?, чуди се Украјинац.

– Да, very good man! Украјина је полудела… Зеленски… – и стари господин ставља прст на чело и заврће прст, што значи фијук, луд баш…

Пред крај године, вероватно ће Руси контролисати све, или готово све што их стратешки занима и – преговори ће бити прихватљиви. Посебно ће бити прихватљиви пошто су под покровитељством Кине.

Ко прави мир, влада светом

Да, Кисинџер је један од ретких људи са Запада који се у јеку највеће кампање, пре него што су се обични људи усуђивали и да мисле супротно политички коректним знањима, усудио да пошаље поруку: „Да би се разумео Путин, мора се читати Достојевски, а не Mein Kampf.“

Тежак је Достојевски за оне који данас управљају Западом, тако да овакве опомене на њих немају неку утицај. Али то кошта. Нови споразум с Кином, а да би био употребљен против Русије, није изгледан.

С друге стране, чињеница да ће, све је извесније, Кина посредовати у мировним преговорима око украјинске кризе показаће једну потпуно нову реалност у међународним односима. Јер, откако је пао СССР једини миротворац су биле САД.

Ми бар знамо: одведу вас у своју војну базу Рајт Петерсону у Дејтону и, као, обезбеђују да се воде фер поратни преговори. Обећају Виктору Черномирдину да ће подржати његов избор за председника Русија и он дође у Београд да објасни Милошевићу како ће Србија, ако не попусти, бити сравњена као пита у тепсији. После тога следе мировни преговори у Куманову и Резолуција 1244 УН.

Тога се ми сећамо, а тако је бивало свуда и са сваким. Зато се тај период и зове Pax Americana. Кад Америка успоставља мир, гарантује спровођење договореног, пише документа која се онда усвајају углавном без много отпора а све у складу „с америчким националним интересом“.

Онај ко посредује, углавном седне и напише уговоре које слуђени и тврдо притиснути преговарачи после потписују. Неко слово успеју да изгурају, али дух уговора остаје.

Кад то једном предате неком другом, а ево за почетак Кини, и то у сукобу у коме се уређује однос са вашим најистакнутијим непријатељем, Русијом – онда ви, јавно и сваком јасно показујете – да Запад више не уређује свет у коме живимо. Нема те силе која се до јуче осећала на сваком меридијану. А они су се толико свикли на то. Ми, обичан свет, наравно, као и увек у историји надамо се да ће нове силе бити боље од оних које су историјски пале. И оне то обећавају.

Нема више Pax Americana. То ће бити највећи губитак Вашингтона у сукобу с Русијом на украјинском бојном пољу. Кисинџеру је то јасно. И својим ранијим изјавама он је настојао да учини нешто а да то буде боља а не гора варијанта за његову страну – Америку, Запад.

Али слабо ко то сме да разуме међу његовима. Односно, нико још на Западу није спреман да прихвати чињенице и очигледност. Иако се у западним друштвима тај погибељни наратив распада.

Јасно је да је то тренд на Западу. Јасан и убрзава се. Може да се води политика која нема везе с народним расположењима и чињеницама стварности. Али то се, у историји, плаћа. Далекосежним губицима.

„Сада када је Кина ушла у преговоре, то ће доћи до врхунца, мислим до краја године“, рекао је 99-годишњи дипломата за Си-Би-Ес. До тада, наставио је, „причаћемо о преговарачким процесима, па чак и о стварним преговорима“. Тешко је наћи нетачност у овој изјави Хенрија Кисинџера.