ХАЈДЕГЕР, АНТИЈЕВРЕЈСТВО И НАДА У НАЦИЗАМ: ЧИТАЊЕ „ЦРНИХ СВЕЗАКА“ НА ТРАГУ ДАНИЛА БАСТЕ

Данило Баста (Извор: Печат)

УМЕСТО УВОДА 

 

Србија има великог мислиоца, драгоценог правног философа, академика Данила Басту. Недавни излазак његових Сабраних дела, у издању београдског „Досијеа“, јесте празник наше културе. Академик Баста је добио награду „Доситеј Обрадовић“ управо за Сабрана дела, вишедеценијски предани рад на пољу наше философске културе, али и неуморну борбу за јавну реч и друштвене слободе. У времену коронократије и рата са новим нацизмом Запада, који води Русија, ми као да немамо времена да се бавимо својим истинским великанима – а то је штета. Јер, управо читањем Бастиних дела схватили бисмо многе појаве око себе, пошто оне кореном сежу у прошлост. Циљ овог рада је, између осталог, да упути читаоца не дела академика Данила Басте која су, у доба у коме живимо, насушна. Наравно, у доба кад нацизам оживљава, циљ нам је и да покажемо зашто је Запад тонуо у нацизам, и који би узроци фасцинације нацизмом могли постојати данас.                                           Овај рад, објављен у нашем угледном часопису „Херетикус“( 3-4/2020, уредник проф. др Јовица Тркуља ) бави се књигом Данила Басте „Црне свеске и Хајдегеров антисемитизам: Херменеутичко-критички преглед“. Истражују се везе Хајдегеровог мишљења са вером у националсоцијализам као „нови почетак“ Немачке и Европе, у Хитлера као својеврсног гласника аутентичности Бића, што је била последица отпадања Запада од хришћанских вредности и репаганизације. Хајдегерова нетрпељивост према Јеврејима потицала је од његовог уверења да су они рационалистички калкуланти и манипулатори, који спречавају повратак „пресократовском почетку“ Европе. За разлику од Немаца, „народа песника и мислилаца“, укорењених у тле, носилаца велике препородитељске мисли, Јевреји су неукорењени, слуге технике и, на известан начин, сами су криви за оно што их је снашло у Другом светском рату. Иако се бави Хајдегером и нацизмом, Бастина књига је подсетник и за Србе, народ који је у својој новијој историји имао Јасеновац и Јадовно, Крагујевац и Краљево, управо зато што је проглашен „нижом расом“ туђом Западу и његовој „уљудби“. 

 

ОБЗОРЈА СВЕТА У КОЈИ УРАЊАМО

 

Када се појави значајна књига попут студије академика Данила Басте, „Црне свеске и Хајдегеров антисемитизам: Херменеутичко-критички преглед“, читалац, пре свега, осећа дужност према прочитаном: на основу дела које је имао у рукама, треба кренути у потрагу за могућим обзорјима духовног света који нам се, читањем, открио. Мисао се, у таквом случају, грана у многим и разноликим правцима, а искушење је, увек, преписивати (Басту, мислиоца и писца који, поуздано саопштавајући чињенице и дајући им тумачења, никада „не мути воду да изгледа дубље“, него нас изводи на чистину одговорног мишљења), или дописивати (кренути датим трагом у нове, често можда превише личне, контекстуализације).

Наравно, самосвојан философ ће, антифонски, самосвојним логосним појем одговорити на Бастине тезе; а они који, попут потписника ових редова, иду скромнијим рецепцијским путем, настојаће да о делу изнесу утиске, и да, саопштавајући их без великих претензија, укажу поштовање аутору, који је, и овом студијом, као и осталим својим делима и преводима, дао трајан и драгоцен допринос српској култури. Унапред треба рећи: пред читаоцем је основа за барем три рецепцијска огледа поводом Бастине књиге (о самој књизи, о Хајдегеровом опредељењу за Хитлера као „секуларног месију“ и о антијеврејству које је, у доба мислиочеве наде у пресократску обнову, нека врста неопаганизма који, на ширем хоризонту Немачке у доба нацизма, има и своју антихришћанску осенченост). 

Трагајући за истином о Хајдегеровом мишљењу које га, у једном тренутку живота и стваралаштва, води ка признавању националсоцијализма и Хитлера као решења духовне кризе Запада, ми се налазимо на путу ка познању корена нихилизма савремене културе.

 

Јер, о нихилизму је реч. Само је у атмосфери постхришћанског нихилизма могуће видети Хитлера као светлост на обзорју и наду у повратак првотне, „пресократовске“ чедности Запада, онако како је то учинио чувени немачки мислилац.

О томе су белешке око и испод текста студије академика Данила Басте чији је аутор потписник ових редова.

Колико је низ ових искрених, мада несавршених, мисаоних реакција на Бастину књигу истински допринос у саборном трагању за Смислом, одлучиће читалац. 

Наравно. 

Вреди додати још нешто. Један од кључних задатака научника, који је и друштвено ангажовани интелектуалац, јесте да буде водич онима који долазе. Он треба да своја знања преда будућим истраживачима, да им открије нова полазишта и покаже како се читају већ постојећи трагови у науци којом се баве. Када се појаве дела – водичи некога ко је прошао старим стазама и пропутио нове, дешавају се мали празници у току којих славимо зрелост стваралаштва. 

Тако је и кад је питању књига академика Данила Басте. Обрађујући различите теме из философије немачког мислиоца, Баста је, у најновијој својој књизи, стигао и до Хајдегеровог антијевејства, које је, тридесетих година 20. века, било суштински повезано са његовим активним учешћем у националсоцијалистичком покрету и привиђањем Хитлера као вође који ће и Немачкој и Европи открити „нови почетак“. 

Тако смо угледали „тамну страну месеца“.

 

КОРЕЊЕ ЕВРОПСКОГ НИХИЛИЗМА

 

Пишући о студији грчког неохришћанског философа, Христа Јанараса, „Хајдегер и Дионисије Ареопагит“, Радисав Маројевић наглашава: „У проповиједи о „смрти Бога“ се, како каже Јанарас, завршава и сажима историјски развој, не само природне теологије него и апофатизма на Западу. „Смрт Бога“ се појављује као историјски завршетак који у потпуности исказује теолошки развој западног хришћанства. Пут од рационализма, преко индивидуалистичког емпиризма, води до нихилизма. У исто вријеме, анти-рационализам римокатолицизма припрема историјску појаву утилитаризма „вриједности“, који „доводи до релативизма, а коначно и до аморализма – до ‘превредновања свих вредности’“. Тврдња „Бог је умро“, према Јанарасовим ријечима, значи да хришћански Бог, тачније Бог западне метафизике, представља заправо мртву творевину ума, односно неку идеју која је само један апстрактан појам. А у стварности Бог нема никакве везе са формирањем живота европског човјека, „Он није тај који даје смисао постојању човека, света и Историје. Простор Божији је на Западу празан – Бог је одсуство“. Мисао о одсуству Бога одређује садржај европског нихилизма, и мада сажета коначно у Ничеовој пророчкој проповиједи, она код Ничеа не представља никакво теоријско гледиште него превасходно увјерење које даје назнаке одсуства и празнине. Ријеч је, наиме, о негирању које поништава „рационалне идоле“ Бога, а да се не открије на њиховом мјесту никаква истина. У том смислу, Јанарас говори о идолоборачкој апофатици која се у форми нихилизма открива као „унутарња криза“ западне метафизике, наглашавајући како Хајдегеру дугујемо признање кризе као полазишта за њено историјско тумачење“.(1) 

Маројевић нам указује да је Хајдегер, по свему судећи, пристао уз Ничеову тезу да је нихилизам могуће надићи само прихватањем истог: „Полазећи од дефиниције да је атеистичка мисао која негира Бога философије, Бога као самоузрок, можда још ближа „божанском Богу“, Хајдегер у Ничеовој проповиједи препознаје некакво, у односу на рационалне идоле теистичке метафизике, божанственије схватање о Богу, констатујући при томе одређену сачуваност „божанствености Бога“ у историјској чињеници европског нихилизма. Јер, убиство Бога представља одстрањење по-себи-бивствујућег натчулног свијета које је извршио човјек. То је заправо догађај у којем бивствујуће као такво постаје другачије у свом бивствовању мада се не уништава у потпуности. Другачији прије свега постаје и човјек, јер он постаје онај који одстрањује бивствујуће у смислу по-себи-бивствујућег. А да бисмо разумјели право значење Ничеове сентенце „Бог је мртав“, потребно је, како Хајдегер показује, изложити оно што Ниче подразумијева под нихилизмом. У том поступку се може поћи од тезе да нихилизам заправо представља историјско кретање, а не некакво схватање или пак неко учење које има свога заступника. Прецизније казано, нихилизам је, у својој суштини, темељно кретање у историји Запада, односно, историјски процес обезврјеђивања досадашњих највиших вриједности. Под тим вриједностима се подразумијевају истинито, добро и лијепо: истинито – стварно бивствујуће; добро – оно о чему се ради; и лијепо – поредак и јединство бивствујућег у цјелини. И Хајдегер и Ниче нихилизам доводе у везу са идејама декаденције и негирања духовности, али и са осјећајем о крају свијета. Јер, опасност која долази од нихилизма је увијек „апокалиптичног тона, будући да најављује крај политичког уређења, крај традиционалних вриједности, или пак крај саме човјечије духовности“. Ниче сматра да се на само један начин може водити борба са нихилизмом: да се прихвати. Нихилизам, који се изборио за свој статус и постао неизбјежан, не може да се превлада порицањем или одбацивањем, већ само потврђивањем. То за собом повлачи чињеницу да се управо једино „потврђујући нихилизам, пролазећи све његове фазе, може уздигнути изнад њега, и једино је пролазећи тај пут, тај нихилизам могућно и превладати“. Међутим, самим тим што се увиђа како се идеални свијет не може остварити у оквирима реалног свијета, највише вриједности се обезврјеђују, а њихова обавезност се доводи у питање“. (1).

   

О чему су „Црне свеске“?

 

„Црне свеске“ Мартина Хајдегера су бележнице из његове оставштине које су се, у Сабраним делима, појавиле у складу са Хајдегеровим завештањем. Донатела Ди Ћезаре истиче да је у питању својеврсни „бродски дневник“, и то дневник „бродоломника“ у „ноћи света“: „Води га далека светлост неког новог почетка. Мрачан и трагичан пејзаж бива осветљен дубоким философским увидима и снажним есхатолошким визијама“.(2)

По руском философу Александру Михајловском, још није довољно уочен захтев Петера Травнија, приређивача ових свезака, да се у обзир узме Хајдегерово одбијање свођења философског мишљења на академски дискурс, и његова изградња сопственог дела као својеврсне „езотеријске иницијативе“.(3)

Михајловски указује да Хајдегер, попут Платона, жели да људе ослободи живота међу пећинским сенкама: „Ослобађање од окова код Платона дешава се помоћу неке непознате силе. И Хајдегер такође размишља о тој сили, без чијег учешћа је немогуће доћи до самог себе, до слободе и истине“.(3)

Потребан је, по Хајдегеру, својеврсни „философски алпинизам“, да би се ствари сагледале „одозго“, а не из пукости приземног. „Црне свеске“ су, са таквог стајалишта, својеврсно писмо „будућим људима“, о којима је маштао и Ниче. 

Зато Хајдегер, по мишљењу Михајловског, у доба настанка својих бележница, остаје у немачкој провинцији, а не иде у Берлин. Његова, да тако кажемо, надпровинцијска провинцијалност је „езотерична“, испуњена осећањем прожетости, неодступности, оног сопственог, радости и слободе, ћутања као тиховања. Из самоће као стваралачке усамљености, која није исто што и пука изолованост индивидуе, настају дела трајне вредности. Чак и када је наступила тешка 1941. година, Хајдегер у усредсређености, у скромној, али постојаној, озарености због мисаоног бивања на извориштима битија налази свелек којим се вида од ужаса рата. 

Прва „Црна свеска“, каже Михајловски, почиње причом о повратку себи. Пут је могућ преко знања које је основа езотеријске иницијативе. То је, како већ рекосмо, пут Платоновог философа који се враћа у пећину да би помогао ближњем. 

Езотеријска природа Хајдегерове мисли јасно се може видети, тврди и колегиница Михајловског, позната Пиамуна Гајденко: „Он одбацује онај облик философирања који се руководи разумом што се поима као јасно и дефинисано мишљење, као ‘светлост’, и хоће да створи нову форму у складу са поимањем истине као ‘скривености откривенога’. Такав тип мишљења има езотеријски карактер, и, с једне стране, подсећа на мишљење пресократоваца, а с друге, приближава га мистицизму Екхарта и Бемеа“.(3) 

Михајловски настојава на томе да Хајдегерова философија у „Црним свескама“ претпоставља усамљеност као жив узајамни однос мишљења и постојања, који се изражава снагом и срчаношћу преживљавања, уз ћутање и сабраност. Покретом ка аутентичном, сопственом, као и због одлучности да се свој пут не напушта, расте поверење које човека окрилаћује и одушевљава за будуће делање. Езотеријска иницијатива је намењена малом броју истинских зналаца који стичу слободу тако што познају истину. Однос између знања и истине није безлична и беживотна могућност верификације или фалсификације, него припадност ономе језгреном, која човека враћа самом себи.(3)

 

Баста прелистава „Црне свеске“

 

У уводу своје књиге, Данило Баста истиче да га је тема Хајдегеровог антисемитизма занимала од 2014. године, кад су се „Црне свеске“ и појавиле у Сабраним делима. Хајдегерова приљубљеност уз националсоцијализам и Хитлера била је позната и раније. Још 1946, Карл Левит је објавио оглед о политичим последицама Хајдегерове философије, да би га његов француски апологета, Франсоа Федије, 1967. године бранио од напада. Ствари су се извесно време стишале, а онда је, крајем осамдесетих година 20. века, велику пажњу привукла књига Виктора Фаријаса о Хајдегеровом нацизму.

Коначно, после појаве „Црних свезака“, Хајдегерово философирање у сенци кукастог крста побудило је нову пажњу, па Данило Баста истиче да се његова сопствена књига бави полемиком коју су те свеске покренуле у Европи и свету. Аутор наглашава да је панорамски приказ полемике писао да би, између осталог, помогао будућим младим истраживачима. (Овај племенити задатак сасвим је остварен: књига је, како смо већ нагласили, прави vademecum за све који желе даље, и више). 

Приређивач „Црних свезака“ у Сабраним делима, Петар Травни, бавећи се мислиочевим антијеврејством, преко ноћи је постао медијска звезда, чак и у таблоидима. „Црне свеске“, својеврсни дневник мишљења, настале после „Бивства и времена“, када се философ из Мескирха од фундаменталне онтологије окренуо мишљењу „догађаја“, и за које је Хајдегер сматрао да су трајно значајне (јер, како је говорио Лајбниц – ко ме познаје само на основу објављеног, не познаје ме уопште), постале су предмет расправе чак и међу онима који се никад нису занимали за философску мисао. Рефлекторска светлост бачена је, показује Баста, на мислиоца који је својевремено веровао у могућност „духовног националсоцијализма“. 

После „Црних свезака“, фрајбуршки професор Гинтер Фигал повукао се са места председника Хајдегеровог друштва. Рекао је да то чини јер је „Хајдегерова уплетеност у националсоцијализам већа него што смо до сада могли знати“.(2,28) Додао је: „Упркос Хајдегеровој великој симпатији за националсоцијализам, нисам мислио да он намерно и са уверењем даје антисемитске изјаве, уз то још с толиком инфамијом. Био је то снажан повод да размислим о свом односу према Хајдегеровој личности“.(2,28)

Његова заменица, Донатела Ди Ћезаре, Фигалово повлачење је назвала гестом који није философски, а касније се и сама уклонила са дужности. Тражено је да се Хајдегеру одузме почасно грађанство, одличје што му га је доделио родни град, и да се име гимназије у Мескирху промени, да више не би подсећала на философа који се, многи тврде заувек, политички и историјски компромитовао.

Свега тога не би било да се немачки мислилац, било када, оградио од мисаоних лутања тридесетих година 20. века. Чак и да је оставио „Црне свеске“ са записима какви јесу, али да их је фуснотирао једним искреним „Погрешио сам“, све би било другачије. 

Он то, ипак, није учинио. Само је завештао да се бележнице објаве кад прођу деценије од његове смрти.

Послао је поруку будућима. Можда ће га они схватити, зар не?

Данило Баста указује да је Хајдегер очекивао да се „Црне свеске“ појме као својеврсне неупадљиве предстраже и заштитни положаји на путу ка новом почетку, али и као битан део његовог мишљења.

Па шта је то Хајдегер писао о Јеврејима?

Шта се црни у „Црним свескама“?

Основна Хајдегерова идеја, од које философ креће у анализу „онтологије“ јеврејског постојања јесте да су они који су срасли са тлом сасвим другачији од оних који нису срасли са њиме и који се налазе у статусу „номада“. Први су, било као појединци, било као народ, аутохтони, а други су обескорењени и лишени чврстог ослонца. Баста истиче: „Онај ко је срастао са тлом, који је за њ чврсто везан, бивствује на друкчији начин ко са тлом није срастао, ко од њега није неодвојив. Онај први, било да је реч о појединцу или народу, јесте аутохтон, са јасно уобличеним идентитетом. Онај други је номад, луталица, без корена и чврстог ослонца“.(2,34)

То јест, једни су Немци, други су Јевреји.

Док је нeмaчки народ дубински повезан са тлом из кога је поникао, због чега има пуну аутохтоност, Јевреји нису такви – они су луталачки неукорењени.

Баста наглашава да је Хајдегер сматрао како нeмачка „аутохтоност“ налаже овом народу да оствари своју историјску мисију, што он не може да учини осим помоћу државе коју треба да, из корена, обнови. Укљештени између Америке и Русије, које су, прва капитализмом, друга комунизмом (а обе техником) поробљене у неаутентичном начину постојања, Немачка је призвана да Европу врати њеној првотности.

Хаједегер о Јеврејима, каже Баста, пише као о номадима чија је егзистенција површна. За разлику од њих, Немци су укорењени. Управо због укорењености они имају своју повесну величину, и дужни су да остваре мисију сведочења „новог почетка“ европске мисли и делања. Хајдегер сматра да је главна особина јеврејства присвајање културе као средства моћи, и да је свака интелигенција која није „срасла са тлом“ нека врста јеврејске интелигенције.

Томе треба додати и јеврејско „манипулаторство“. Док у ратовима најбољи Немци проливају крв, светско јеврејство управља догађајима из сенке. Како каже Донатела Ди Ћезаре: „Манипулација је фигура јеврејства“.(2,34)

То јест, опет по њеном тумачењу Хајдегерове мисли: „Ратничким империјализмом и хуманитарним пацифизмом, а оба су изливи метафизике и различити само са једног онто-историјског аспекта, управља јеврејска манипулација“.(2,99)

Јевреји су, свакако, калкуланти, сматрао је немачки философ: „Један од најскривенијих облика онога што је џиновско, а можда и најстарији, јесте жилава спретност рачунања и вирманисања и мешања, чиме се заснива несраслост са тлом својствена јеврејству“.(2,35)

Према Данилу Басти, из оваквих Хајдегерових ставова назире се нешто „злослутно и опасно“.(2,36)

Ипак, објективан је Баста, Хајдегер није био „расни“ антисемита. Он је, позивајући се на промишљање чињенице да су велики пророци били Јевреји, једној од својој бележака додао и „напомену за магарце“ – тврдњу да његов позив на размишљање о јеврејству пророка нема никакве везе са антисемитизмом. О његовом „не-расном“ антијеврејском ставу писао је и Карл Јасперс: „У Хајдегеровим јавним, штампаним изјавама не налази се ниједна антисемитска напомена. Он није имао, као што знам из дванаестогодишњег дружења, антисемитских инстинката. Одбио је да као ректор окачи донети плакат: ‘Јеврејин који говори немачки, лаже’. Међутим, у поступањима као ректор спроводио је антисемитски образложене мере. У писму једној партијској инстанци знао је да пише о ‘Јеврејину Френкелу’. У последњим разговорима које сам с њим имао 1933, знао је да говори о опасности од међународног јеврејства.“(2,63)

Наводећи, у својој књизи, писмо Хајдегеровог сина Хермана, који, на основу чињеница о пријатељству његовог оца са Јеврејима (од Хусерла до породице Силаши), па чак и имена његових јеврејских љубавница (Елизабете Блохман, Хане Арент), Данило Баста указује да такви лични односи не значе да Хајдегер као мислилац или јавни делатник није могао да има антијеврејске предрасуде или поступке. Напротив! За њега јеврејство није било „појединство“, него шира појава у свету који се, на овај или онај начин, нашао на удару јеврејске манипулације светским процесима у сенци тријумфа технике као остварене европске метафизике. 

Херман Хајдегер је истицао: „Мој отац имао је критички став према јеврејству а да није био антисемита. Данас се то разликовање, после Аушвица, једва може извести“.(2,106)

Али, шта ћемо са озбиљном и аргументима снабдевеном тезом да је Хајдегер у јеврејству видео својеврсну препреку за „нови почетак“ Запада? Као што, према Данилу Басти, каже Петер Травни: „‘Светско јеврејство’ је поставило себи за циљ да осујети посебну немачку улогу у филозофској судбини Запада, коју је Хајдегер устврдио“.(2,109)

Хајдегер је, понавља Баста, јеврејство повезивао са рационалистичком метафизиком и калкулантством, који су европску мисао довели у ћорсокак, па сада та иста мисао не може „слободно да дише“. Јеврејин Маркс је, по Хајдегеру, дух свео на биолошко, надградњу на базу, а то је довело до комунистичког нихилизма. 

Иако није био расиста, Хајдегер је успео да Јевреје изједначи са светом технике, а ово га је водило у опасне закључке, о којима Баста пише као о последици става да су сами Јевреји себе изложили страдању јер су, као „агенти технике“ и „калкуланти“, похрлили ка пропасти: „Нихилизам технике, који је њој иманентан, довео је Јевреје до нестанка у ономе Ништа, до претварања самих себе у Ништа. Због метафизичког самоуништавања Јевреја у њима, логори се показују, такорећи, као метафизички заводи! /…/ Јевреји су жртва самих себе као савезника метафизике и поборника технике. То није ништа друго него самоуништење у техничкој пустињи чији су настанак и ширење проузроковали сами Јевреји.“(2,54)

После рата, Хајдегер се не каје, дубоко уверен да мисао коју излаже не може да буде лажна мисао. Он пише Маркузеу, који је запањен његовом моралном неосетљивошћу према геноциду над јеврејским народом: „Тешким оправданим приговорима које Ви изричете ‘о једном режиму који је убио милионе Јевреја, који је терор претворио у нормално стање, а све што је стварно било повезано с појмом духа и слободе и истине преокренуо у његову супротност’, могу само да додам да уместо ‘Јевреји’ може да стоји ‘Источни Немци’ и тада би то тачно тако важило за једног од савезника, с том разликом што је светској јавности познато све што се догађа од 1945, док је крвави терор нациста стварно био држан у тајности од немачког народа.“(2,56)

Дакле, Источни Немци, који страдају под Совјетима су праве жртве, за које зна цео (на немачке патње крајње неосетљиви) западни свет, а Немци о страдањима Јевреја под нацистима нису знали ништа. Мада су и Немци знали; наравно да су знали. Не у оној мери у којој су то знали непосредни извршиоци геноцида из њиховог народа, слепи обожаваоци фирерове воље – али, нацизам је, међу Немцима, од почетка прогонио Јевреје зато што су Јевреји. Знао је и Хајдегер, који свом брату Фрицу 13. априла 1933. године пише: „На основу закона о чиновницима, у мојој струци ће овде нестати (подвукао В. Д.) три Јеврејина, тако да ћу морати да радим сасвим сам, без асистената“.(2,85) Употреба речи „нестајање“ – иза које се крије отпуштање са посла на расној основи – говори сама за себе.

Тумач Хајдегеровог антијеврејског става, Јоханес Фриче, каже да немачки философ није само ћутао. Он је, тврди Баста, и Аушвиц хтео да доведе до ћутања: „Може се сматрати Фричеовом интерпретаторском заслугом што је упро прстом на Хајдегерово предавање ‘Питање о техници’, као и на његова чувена бременска предавања с почетка педесетих година, у којима је слушаоце/читаоце лагано водио ка ‘по-ставу’ (Ge-Stell) и алузивно, без именовања, ка Аушвицу, показујући да за Аушвиц нису одговорни Немци, него управо ‘Ge-Stell’! У том контексту је казана најупечатљивија, најтежа и најснажнија Фричеова реч о Хајдегеру – да је овај, наиме, покушао да, ‘ћутећи, Аушвиц доведе до ћутања’. Није мање снажна ни његова теза, чију истину поменута предавања потврђују и посведочују, ‘да је Хајдегеру било стало до тога да уништавање Јевреја доведе до заборава’. Разуме се, уништавање Јевреја у националсоцијалистичкој Немачкој, а заборав тога уништавања у поратној Немачкој.“(2,227-228)

После читања Бастине књиге, постаје (опет и опет) јасно да Хајдегер није само „мислено залутао“ у националсоцијализам. Он га, у датом тренутку, сматрао избављењем Немачке. Свом брату Фрицу писао је, још 18. децембра 1931. године: „Није више реч о ситној партијској политици – него о спасавању Европе и западњачке културе. Ко то још ни сада не схвата, тај је вредан да буде смрвљен у хаосу.“(2,83-84)

Поуке брату Фрицу указују на доживљај Хитлера као својеврсне месијанске фигуре епохе: „Читав покрет (националсоцијалистички – Д. Б.) не смеш посматрати одоздо, него полазећи од Фирера и његових великих циљева. Ја сам јуче ступио у партију, не само из унутрашњег уверења него из свести да су само на том путу могући прочишћавање и разбистравање читавог покрета… Преузимањем ректорства стављен сам изненада пред нове задатке… Али се сада више не сме мислити на себе сама, већ само на целину и на судбину немачког народа који је угрожен“.(2,86-87)

Овај, по Басти, ненадмашни „мајстор самоинсценације и самостилизације“(2,91), касније, кад је рат прошао, нашао је низ изговора за своје држање у тренуцима Хитлеровог доласка на чело Немачке. Но, озбиљном истраживачу је јасно да је, у недоба, Хајдегерова реторика била прожета патетичним тоном човека који се определио и изабрао, ставши на пут свенародног јединства, чиме је „искрено и дубоко прихватио месијанског фирера, покрет и његове узвишене циљеве“.(2,89)

У дубинама те, на први поглед несхватљиве, фасцинације нацистичким „нискочелцима“ (израз Милана Брдара), налазило се нешто тамно и тешко, што је Жан Лик – Нанси назвао самомржњом Запада, насталом, по свему судећи, још у доба када је Христос био замењем „викаром Сина Божјег“, римским папом, и када се хришћанство, као религија љубави, претворило у оно „људско, сувише људско“, што је водило „смрти Бога“ описаној у Ничеовој „Веселој науци“. Осењен том самомржњом, напуштајући римокатоличку мисао о свету и човеку, али и целокупно хришћанство као могући одговор, Хајдегер је покушао да побегне у пресократовску Европу, да се склони од последица „европске метафизике“. 

Ко не воли себе, не воли ни друге. И то је опасно. Јер, када други постане предмет мржње, решење може бити само „коначно“: обрачун. Припадајући народу који је преживео Јасеновац и Јадовно, Крагујевац и Краљево, Данило Баста је читао Хајдегера са србоцидом на уму: „У лику Јеврејина, тај други је био на дохват руке. (На другом месту и/или у друкчијим околностима, тај други је мога бити, рецимо, Србин, или Рус, или…)“(2,118)

И био је – не само Јеврејин, него и Србин и Рус. Још пре 22. јуна 1941. године то је био и Рус.

Нач чувени новинар, Предраг Милојевић, у својим сећањима, пише како је то изгледало у случају Хитлеровом, када се фирер срео са Тамакијем, дописником јапанског листа „Ничи-ничи“: „Док је малопре на збору говорио о бољшевизму као зарази коју шири белосветски заразни јеврејски дух лишен националног корена, зарази која представља опасност за све нације – он сада овде пред јапанским новинаром (игноришући мене) објашњава бољшевизам као један нови вид руске, односно совјетске опасности. Исто онако, каже, као што су се раније руски експанзионисти служили панславизмом као оруђем за постизање својих националистичких циљева, тако се они сада служе марксизмом у спровођењу својих империјалистичких смерова. Опасност је иста, с тим што је сада још већа јер је камуфлирана варљивим социјалистичким теоријама. Стога Јапан у Азији и Немачка у Европи имају улогу и дужност да свету отварају очи за нову империјалистичку опасност која се јавља у виду бољшевизма и да предњаче у одбрани светске цивилизације од словенске некултурне најезде“. (4,68-69) 

 

Зато је књига Данила Басте драгоцено сведочење могућности ангажованог знања које никад не бива дводимензионално и идеологизовано, али које нас опомиње на неопходност будности у свету у коме и мисао може постати не само гносеолошко оруђе, него и убиствено оружје. Бастина књига је значајан допринос нашој философији, али и историјској свести, које, како каже Жарко Видовић, нема без свести о злу. 

Хајдегер и вођење у понор

Одакле фасцинација Хитлером и нацизмом код једног таквог мислиоца какав је Хајдегер?

Да ли је случајна или произилази из његовог начина мишљења? 

Видели смо да се то питање постављало одавно, и да одговора никад није доста. Видели смо шта „Црне свеске“ имају да нам саопште. И то је важно. Јер, Хајдегер се у историји новије европске философије не може ни прескочити, ни заобићи.

Никако не смемо занемарити чињеницу да се дотични мислилац појавио после Првог светског рата, када је наступила смрт Европе каква је до тада била позната Европљанима.

Појавила се „изгубљена генерација“ – људи који су, како би рекао песник Душан Васиљев, газили у крви до колена и остали без снова. 

Они су очајни: Бог је „умро“, и мора се почети из почетка. Да би уопште било смислено живети. 

По Милану Брдару, Мартин Хајдегер, као непризнати припадник „изгубљене генерације“, гради „егзистенцијалну онтологију из искуства урушености и бесмисла, не само Немачке, него и Европе“.(5, 234)

Када се појавио Хитлер, који је, и својим изгледом, био комбинација очајања и одлучности, типичан плод духа послератне Европе, Хајдегеру се учинило да је у питању харизматски вођа, поуздани обновитељ домовине и новорођена нада: „Хитлер је и за њега био у дослуху са Судбином, као што је Декарт из свог бездана жудео дослух са Богом. Како су Хитлера почели масовно да имитирају, тако је и велики филозоф обукао браон кошуљу, затегао опасач и сузио бркове, према новој моди, пре него што је ушао у слушаоницу. Нешто источније, у исто време, сви су имитирали Стаљина, све с фризуром чешљаном преко темена и широким баћушка – брковима“.(5,234)

Наравно да је Хајдегеров хитлеризам срамна заблуда, али, подсећа нас Брдар: „Зар није Хитлер био на насловној страни ‘Тајмса’ као европски човек године 1938? Да, да, а слање Јевреја у концлогоре текло је увелико. То није спречавало премијера Лојда Џорџа да на церемонији проглашења Хитлеру, са сузама радости у очима, поклони његов, дакле Хитлеров, портрет у уљу. Био је ту и врли Винстон Черчил с генијалним речима да је такав човек данас потребан Европи! Нису сањали да га је Европа већ добила, и да ће то платити крвљу, знојем и сузама. Како би, кад им је био диван док су маштали како да га гурну на СССР, ради уништења комунизма и пљачке руских ресурса! Једно је Хитлер био до 1939. – човек Европе, а друго, после те године – бандит, убица и, на крају, монструм. У сваком случају, непријатна и непризната истина Европе и Запада“.(5,235)

До данас. Предраг Милојевић подсећа читаоца: „У Енглеској су се конзервативци око председника Владе Чемберлена и министра иностраних послова лорда Халифакса држали девизе: ‘Боље Хитлер него Стаљин’. У ‘фиреру’ су гледали браниоца Европе и и западне цивилизације од црвене ‘источњачке опасности’“. (4,74)

Има, међутим, у самом развоју Хајдегеровог мишљења нечег што га води ка нацизму и фиреропоклонству. Чињеница је, каже Брдар, да је етичка позиција „Бића и времена“ празна, пошто је смештена на ниво „нулте“ егзистенцијалне ситуације; не мирећи се са пуким постојањем које стреми ка смрти, човек тек треба да нађе смисао и постави темељ свог етичког опредељења. Иако је Хајдегер Карлу Левиту после 1945. рекао да се за нацизам определио на основу појма „историчности“, у питању је нешто сасвим друго. Брдар каже: „Разлог није у смислу појма историчности него у његовој одлуци на основу процене да ће нацизам Немачку спасти од комунистичке опасности, вајмарске либералне демократије и усуда технике“.(5,237)

Као што је, код Хегела, философ сасуд у који се улива Апсолутни дух, тако се у Da-sein улива истина бића, при чему расветљавање долази од бића самога, а не од човека. С обзиром на то, каже Брдар, оваквом самораскривању Da-seinа одговара појава харизматске личности, својеврсног посредника између људи и богова, човечанства и судбине бића. Посредник није и не може бити пуки смртник. Јер, како истиче Брдар, и „човек сутствује у својој суштини само тако што га биће ословљава, само ако стоји у расветљености, на чистини бића“.(5,242)

На тој чистини, по позиву оног најсуштаственијег, изненада – јавља се Хитлер. 

Тако се привиђа философу из Мескирха.

Брдар сматра да историјско искуство 20. века (и када је у питању нацизам, али и када је у питању комунизам), указује на својеврсни савез „политичких неандерталаца“ са „наивним трансценденталцима“. Ту Хајдегер није изузетак – он је од себе правио лакрдију „када је појмове тубића, егзистенције и суштине раубовао у пропагирању варварске идеологије, јер му се привиђала као сламка спаса цивилизације“.(5,243)

Такође, по Брдаровом уверењу, Хајдегер је пао под утицај Ернста Јингера који је сматрао да се свет мора подвластити налозима универзалне моћи, за коју су се, између два светска рата, надметали комунизам, нацизам и либерализам. Јингеров „Радник“ улази у бој уместо, историјски већ одавно потрошених, краљева, племића и грађана, што захтева „тоталну мобилизацију“ државе у ратне сврхе, па ниједна област живота не може остати аутономна. Пруска витешка „застарелост“ довела је, сматра Јингер, до пораза Немачке у Првом светском рату, док је обескорењена Америка, која се „тотално мобилисала“, изашла као победник. Совјетски Савез је, са петогодишњим плановима, такође јасно показао своју мобилизаторску моћ. Прошло је време буржоаске сигурности, упозорава Јингер; сада Радник креће у велики, можда потоњи, рат који се већ наслућује на обзорју времена. Радник је слика садашњости и будућности не само у Совјетском Савезу, него и у Немачкој. Зато је Хајдегер у ректорском говору 27. маја 1933. године и беседио о неопходности да се у подухвату свеобухватног препорода удруже радници руком и радници челом. Хајдегер се, у свом предавању у Тибингену 30. новембра 1933, пита: „Зар студент одувек није био радник?“ (6, 143)

Брдар запажа: „Пошто је Вајмар видео као пећину, није могао на време да схвати да су Немачку из ње извели неандерталци, који ће земљу тек претворити у праисторијску пећину. /…/ Нацистичка револуција за њега је био Догађај (Ereignis) заокрета (Kehre), почетак присвајања бића и човека у коначно уоченој аутентичности“.(5,246)

Хитлер је Хајдегеру био човек који ће теорију (његову!) претворити у свенемачку праксу, у пут ка аутентичности. Трагикомично је веровао да философ може бити учитељ политичког вође. Као што је Хегел видео Наполеона као инкарнацију Светског духа, а себе као потенцијалног секретара Наполеоновог и тумача његових славних дела, тако се и Хајдегеру чинило да је баш он „Хитлеров Хермес“: „Адолф је испуњавао основни критеријум: као Da-sein између богова и људи, што не може да буде свако, али може Нико и ништа, као никоговић – јер се кроз таквог биће најбоље изражава. И док је за све који су имали око да виде био егзистенцијална несрећа у униформи, Мартину није сметао његов лик између локалног брице и Чаплиновог Шарла. Уосталом, лик је површина, важна је суштина! И пошто је у његовој харизми видео персонификацију немачког тубића и светске судбине, могао је да се одушевљава и његовим рукама, уз наглашавање како „образовање није важно“/…/“(5,249)

Ако се, каже Брдар, божанско и светост одвоје од Бога, који, по Ничеу, неизбежно умире, онда се и божанско и светост могу прилепити за било шта, па чак и за очитог очајника – Хитлера. Хајдегер зато и није био случајно уз фирера. Ово политичко – метафизичко опредељење, како видимо, потиче из друге фазе његовог мишљења, у којој је дотични молера из Браунауа на Ину сазирао не само као немачку и европску, него и као светскоисторијску фигуру, којој он треба да постане путовођа. 

Од нациста се, сматра Брдар, Хајдегер дистанцирао лично, али не и политички. Напустио је место ректора, јер се Хитлер обрачунао са његовим пријатељем и заштитником, Ернстом Ремом, вођом јуришних одреда, који је, на свој начин, веровао у револуцију и неизбежни сукоб са крупном буржоазијом, са којом је фирер склопио савез. Чак и 1936. године, Хајдегер је носио кукасти крст на реверу, и у земљи и у иностранству, и денунцирао „политички непоуздане“ колеге. 

Предраг Милојевић, пишући о „ноћи дугих ножева“, када је Хитлер раскрстио са Ремом и револуционарним духом „јуришних одреда“, наглашавао да је фирер још пре те ноћи кренуо у компромисе не само са буржоазијом, него и са немачком војском, која му је била неопходна за будуће ратове. Радикалног Рема је својеремено волео, а генерале је, исто тако, пре доласка на власт, мрзео, али су му генерали били потребнији него „разбарушени“ Рем. Иначе, каже Милојевић, једино је Рем био са Хитлером на „ти“. Поред крупне буржоазије, вођа наци – јуришника сматрао је да је неопходан обрачун и са старим генералима, јер револуција мора донети све ново: „Рем је имао незгодну ману: био је хомосексуалац. /…/ Међутим, Хитлер га је увек покривао својим ауторитетом. /…/ Додуше, у говору који је одржао после чистке СА, Хитлер је Ремово ликвидирање образложио високим неморалом који се ширио у врховима јуришних одреда. Прави разлог је, наравно, био други. /…/ Рем и његови најближи доглавници побијени су у ноћи 30. јуна 1934. на спавању у луксузном хотелу летовалишта Ванзе у близини Минхена. Хитлер је лично предводио казнену експедицију која је извршила масакр. Високог команданта јуришних одреда Хајнеса, кога је затекао у кревету са једним пријатељем, лично је убио из пиштоља. Једино је Рему остављен револвер да се сам убије. Он то није хтео. Викао је: „Нека Хитлер дође да ме убије!“ Убијен је с леђа док је још дозивао Хитлера. /…/ Поред све своје настраности, Рем и његови доглавници су веровали да националсоцијалистичка револуција носи неку социјалну подлогу, да је она револт малог запостављеног човека против олигархије и кастинства. У ноћи „дугог ножа“ затрвен је последњи траг тој идеји“. (4, 90,91,94)

 

Да Хајдегер није волео Јевреје, видело се и пре „Црних свезака“ – нетактичан у крајњој мери, распојасано арогантан, Хајдегер је, истиче Брдар, чак и Јасперсу, мужу једне Јеврејке, причао о „јеврејској завери“ на међународном нивоу. Углавном је одбацивао докторске дисертације јеврејских кандидата; пошто се и раније борио против „јеврејизације“ немачког духа, нацизам му је био оруђе да се „прочисти Универзитет“. Додуше, сматра Брдар, све поменуто не искључује могућност да је понеком Јеврејину лично помогао. Нарочито је био сраман његов однос према Хусерлу, коме је својевремено, као одани ученик, посветио „Биће и време“, али коме је, чим је постао ректор у Фрајбургу, трајно окренуо леђа. 

Плебејац, спреман на све, није, као ни Хегел, хтео да буде обичан професор, него се надао и власти, тој, по Брдару, вечној фатаморгани философског срца: „А ако је мислио да преваспитава нацистичке нискочелце, био је не само наиван, него и невиђено глуп. Пошто није имао дара за процене карактера, није вредело да им осмотри лица, одакле се, иначе, лако очитавао капацитет за просвећивање. Ништа од тога ‘није запажао’ јер је остао забленут у ‘Адолфове руке’“.(5,255)

Зато је и беседио својим слушаоцима да, кад вођа говори о образовању на основу националсоцијалистичке слике света, он то не чини употребом пуких идеолошких парола, него на темељу једног пројекта свеукупног преображаја – како Немачке, тако и Европе. Јер, по Хајдегеру, „националсоцијализам није нека доктрина, него је преображај немачког света од дна до врха, а, како верујемо, такође и европског“(5,257). Бавећи се, 1934. године, „националном фундаменталном онтологијом“, тврдио је да се решење јасно види у личности Хитлеровој. То је, каже Брдар, била „парафилозофска бајка“ о Ја које је постало Ми. Као ректор, склон брзом и лаком одушевљењу, често је себе чинио и комичним: појављивао се на озбиљним скуповима одевен као кловн, у „народној ношњи“ – „црним кратким панталоницама са хозентрегерима, белој кошуљи, доколеницама, са црвеним прслуком и шеширићем“(5,260), што га је, уз редовне покличе „Хајл Хитлер“, чинило нацистичким човеком од поверења на Универзитету. (Али, наравно, и предметом подсмеха међу колегама). 

Усхићен изливима студентског примитивизма и насилности као нове снаге немачког народа, показивао је да га је обузела фантазија воље за моћ на трагу Јингера и Ничеа. Хајдегер каже: „Али, бити примитиван, то значи бити, по својим унутрашњим полетима и нагонима, тамо где ствари почињу, бити примитиван значи бити гоњен унутрашњим силама. Баш зато што је примитиван, нови је студент позван да ново оконча знањем. /…/ Ми познајемо те младе људе, чврстину њихоових црта, суровост /…/ њиховог говора, њихов челични карактер. Тај тип студента више не студира у традиционалном смислу. Он је увек у покрету. Тај студент постаје радник“ (6,143)

Облепљен илузијама, заслепљен појмовном паучином коју је сам стварао, па је „биће у надоласку“ препознао „у лику егзистенцијалне несреће са брчићима и раздељком, који је земљи могао да донесе само оно што му се читало с лица: очај и лудило!“(5,262)

Хајдегер није био расиста попут Хитлера и Розенберга. Он је немачку надмоћ сазирао у „онтологији“, а не у биологији. По Карлу Левиту, писац „Бића и времена“ је 1936. године немачку мисију у Европи промишљао на трагу Хелдерлина и на путу ка пресократовској Грчкој. Али ипак се и даље умом заносио, падао у немачко квазимесијанско одушевљење утварама моћи и величине. Уосталом, све је то било повезано са општим стањем народа који, како каже Брдар, тих година „пролази кроз екстатично-халуциногено искуство које га је увело у лудило светске мисије“.(5,263)

То лудило је, сматра Брдар, осенило и аутора „Бића и времена“.

Хајдегер је, у наступајућем „рату светова“, мислио да није довољна само техника да би се победило, него је неопходан и натчовек кадар да је употреби. Рат против уморне, метафизичке Европе, који треба да јој донесе свежи дах „пресократовске“ невиности, водиће натчовек што је укротио технику. Тај је, упркос свему, непобедив, јер носи истину надолазеће будућности, правду и снагу свеобновитељског духа. Тако је Хајдегер тумачио немачке победе над Французима 1940. године. Када су САД ушле у рат, назвао је ту одлуку последњим чином америчког самоуништења. Док су Немци трпели поразе под Стаљинградом, философ је у предавањима о Пармениду, о губитницима на бојном пољу говорио као о „народу песника и мислилаца: „У нацизму је видео снагу обнове Запада и покретачку снагу највеће културне револуције од Платона до XX века!!!“(5,264) Катастрофу на Источном фронту 1943. је опет тумачио квазифилософски, поистовећујући, као и Хитлер, Немачку са Европом. Губе Немци – губи сва Европа! Док се око њега свет руши, философу се привиђа да Немачка, у страдању и смрти, спасава стари континент од малодушности, а само биће од заборављања суштине истог: „Пропаст и усамљеност Немачке у рату приказивао је метафизички, као усамљеност бића, које пребива без бивствујућих“.(5,264)

Зато Брдар каже да „нема ничег горег него кад се у разматрање актуелне политичке проблематике упадне с тешким философским категоријама којима ту није место“.(5,264) Претрпевши, према Брдару, „удар тешких категорија у главу“, Хајдегер је служио нацистима само као корисни идиот. 

Хајдегер и репаганизација Запада

Амерички хришћански философ Серафим Роуз, у својој студији о развоју нихилистичке дијалектике, сматра да је један од ступњева у репаганизацији Запада била философија коју он назива витализмом. Настала је, сматра Роуз, као реакција на либерализам (у коме апсолутна истина хришћанства бива замењена антропоцентричним, сумагличастим „идеализмом“) и реализам (материјалистичку философију радикалног сцијентизма 19. века).

И либерализам и реализам ишли су путем технике као оруђа воље за моћ, рационалистичког решавања свих људских проблема и крајњег планирања друштва. Човек је само шраф једног великог социјалног механизма, и нема било чега вишњег чему би се могло стремити. Реализам је значио преупрошћавање света на путу ка тоталитарној утопији. Зато се појавио витализам: хоћемо живи живот, а не пукост технике!

Ипак, витализам није значио повратак апсолутној истини, поготово не хришћанском откровењу; био је то пут ка проналажењу нових, антропоцентричних, натуралистичких или мутних „мистичких“ откровења. Роуз каже: „На интелектуалном нивоу, витализам представља одбацивање хришћанске истине заједно са извесном псеудодуховном претензијом. /…/ До средине XIX века најосетљивији мислиоци наслутили су перспективу ‘пробуђених’ маса, којима ће се окористити ‘ужасни упроститељи’, а у времену Ничеа, најсилнијег ‘пророка’ витализма, то предосећање прерасло је у увереност. Ниче је могао да види како ‘смрт Бога баца своје прве сенке на Европу’ и – мада је ‘догађај сам по себи био сувише велики, сувише удаљен, сувише превазилазио могућности поимања за већину људи, да би се претпостављало да ће саопштење о њему доћи до њихове свести’ – ипак је његово наступање било извесно, а људи попут Ничеа били су ‘прворођена и превремено рођена деца наступајућег века’ – века, подсетимо се, нихилистичког тријумфа.“(7)

Роуз тврди да је напуштање хришћанске вере као темеља погледа на свет донело масовну катастрофу која ће се нарочито показати у 20. веку: „Хришћанска истина, коју је подривао либерализам, а реализам отворено нападао, није само философска истина, него Истина живота и спасења; и када међу масама, васпитаним на тој Истини, почиње да узима маха убеђење да она није више достојна поверења, као резултат се не добија просто урбани скептицизам којим се теше малобројни либерали, него духовна катастрофа гигантских размера, чије ће се последице осећати у свим сферама људског живота и мисли. Мислиоци попут Ничеа видели су прве сенке те катастрофе и били су у стању да више или мање подробно опишу и предвиде неке од њених последица; ипак, те се последице манифестују у великим размерама тек када ове сенке почну да се прикрадају у срца милиона људи.“(7)

По Роузу, брзина и бекство од стварности су главне особине ове епохе, која живи у стању сталног немира. Ратови и све неукротивији развој технике мењају лице планете. У политици су, по Серафиму Роузу, најуспешнији облици витализма били Мусолинијев култ активизма и насиља и Хитлеров култ „крви и тла“. Роуз на упутан начин тумачи привлачност фашизма и нацизма не само за узнемирене масе, него и за низ интелектуалаца: „Осим маса, отсечених од својих корена, које су главни објекат њихове експлоатације, нихилистички демагози су нашли ватрену подршку, мада не задуго, у довољно значајном броју људи који су припадали интелектуалној и културној авангарди. Мало ко од њих је прихватио нацизам или фашизам као „нову религију“, али су их зато многи поздравили као противтежу демократији, ‘науци’ и ‘прогресу’ (то јест, либерализму и реализму) који су, како се чинило, обећавали будућност коју ниједан осетљив човек није могао да замисли без стрепње; њихов динамизам, ‘животност’ и псеудотрадиционализам изгледали су заводљиво ‘освежавајуће’ многима, који су удисали загушљиву интелектуалну атмосферу тог времена“.(7)

Животност: пут ка првотности… Ка „пресократовцима“, што да не? 

У књизи „Постмодерни фашизам: покушај уништења јудеохришћанског погледа на свет“, Џин Едвард Веит настојава на чињеници да се Хитлер није само обрачунавао са Јеврејима, него је на уму имао и озбиљан обрачун са хришћанима, кад за то дође час.(8)

Нацистички однос према хришћанству јасно је формулисао Мартин Борман, који је тврдио, по Џину Евдарду Веиту, да су националсоцијалистички и хришћански поглед на свет неспојиви. Док хришћанске конфесије народ држе у незнању, писао је Борман, нацизам је „научно утемељен“. Хитлер је, после решавања „јеврејског питања“, намеравао да реши „црквено питање“, верујући да хришћанство мора да сатрули као „гангренозни уд“.(9) Он сам је био нека врста пантеисте наукопоклоника, који је природу поистовећивао са Богом.

Хитлерово антихришћанство настављало се на просветитељски обрачун са истим: Волтер, који је водио одлучну борбу против хришћанског наслеђа у Европи, био је сигуран да је узрок целокупне европске поробљености „лажној религији“ новозаветно прихватање старозаветног јудаизма са свих његовим „заблудама“.(10)

И римокатолицизам и протестантизам имали су своје антијудаистичке ставове, и своје инквизиторске прогоне Јевреја; али, ако Јеврејин постане римокатолик или протестант, на њега сумња више није падала. Није се могло говорити о мржњи на основу паганског расизма својственог нацизму, који је одбијао могућност било какве конверзије за Јевреје. Јеврејин је, расно, Јеврејин, ма шта урадио, и не може му се, никада, веровати, сматрали су нацисти. А расизам је, не заборавимо, постао могућ само на основу развојне линије европске мисли, чији је један од просветитељских рукаваца био и еволуционизам са својим расним (у ствари, расистичким) детерминизмом, што му религија више није била потребна да би се истакла „супериорност“ белокожаца, надљуди, аријевских полубогова.(11)

Хитлер се, каже Веит, хвалио да има шест дивизија есесоваца равнодушних према религији, али који иду у смрт са херојском озбиљношћу која је својствена старинској религиозности. Нацисти су настојали да замене хришћанске обреде и символе својим: принудна окупљања омладине била су недељом ујутру, кад се иде у храм; ко је хтео, могао је да се венча и сахрани уз употребу нацистичких ритуала. Једна од песама „Хитлерове омладине“ (Hitler Jugend-a) гласила је:

„Ми смо срећна Хитлерова омладина; 

Не треба нам хришћанска врлина;

Јер Адолф Хитлер је наш посредник

И наш искупитељ.

Нема ни попа ни ђавола

Који може да нас спречи

Да се осећамо као Хитлерова деца.

Не следимо Христа, него Хорста Везела!

Даље са тамјаном и светом водицом, 

Уз песму идемо за заставом Хитлеровом; 

Само тако смо достојни својих предака.

Нисам ни хришћанин, ни католик.

Са СА одредима идем кроз ватру и воду.

Цркву ми могу украсти што се мене тиче. 

Кукасти крст ме усрећује овде на земљи,

За њим ја идем марширајући 

Узми и мене, Балдуре фон Ширах“(12)

Балдур фон Ширах је, да не заборавимо, био вођа те „Хитлерове омладине“.

Одбацујући Јевреје, Хитлер одбацује и хришћанство, кога су, како он мисли, „упропастили“ баш Јевреји, преко свог „агента утицаја“, апостола Павла. Хитлеров учитељ, окултиста Дитрих Екарт, објавио је 1924. године књижицу „Бољшевизам од Мојсија до Лењина – Разговор између Адолфа Хитлера и мене“.(13) (Екарт је ускоро умро, и није дочекао да свог ученика види на власти.) У њој је дат подробан преглед Хитлеровог антијеврејског мишљења, а Ернст Нолте сматра да је то најаутентичнији разговор са Хитлером пре његовог доласка на власт, а можда и касније.(13,3)

За Хитлера, Стари Завет је књига која води Лењину, и у којој се описују Јевреји као поробљивачи човечанства. Хитлер Екарту каже: „Ево, ево рецепта по коме Јевреји увек припремају своју паклену чорбу.“(13,8) По будућем фиреру Трећег рајха, није Бог тај који је побио прворођене у Египту, него су то учинили сами Јевреји, удружени са локалним олошем. „Главна хуља“ у Египту је био „чедни Јосиф“ који је у туђу земљу довео свог оца и браћу; говорећи о томе како наивни немачки учитељи плачу читајући деци причу о Јосифу, Хитлер је, по Екарту, „мрачно гледао Књигу мржње“(13,11): тако је он, наиме, звао Стари Завет.

Будући фирер говори о Мојсијевом наследнику, Исусу Навину као убици невиних народа, а пророка Исаију назива „опседнутим“, јер Исаија каже да се „Господ разгневио на све народе (нејевреје); затрће их, предаће их на покољ“ (Ис. 34, 2, 9, 12), и додаје: „Између Исаије и Исуса Навина прошле су стотине година, но за све то време паклена мржња Јевреја према нејеврејским владарима није се за трунку променила.“(13,12)

За будућег немачког фирера, „аутентични“ Исус из Назарета није имао никакве везе са Старим Заветом, а за све је крив апостол Павле, који је Римском царству донео нове идеје: „Сви су људи једнаки! Братство! Пацифизам! Нема више части!“(13,26 ) По Хитлеру, тако је Јеврејин тријумфовао, и додаје: „Требаће још пуно времена да се хришћанство опорави од Павла! О какве смо ми наивне душе! Јеврејин побије стотине хришћана; изненада примети да је остатак постао само још ватренији. Тада му се упали добро позната лампица: претвара се да се преобратио. Заузима значајну позу и мотри. И мада се готово свим својим доктринама разликује од осталих апостола, ми предано слушамо његове проповеди.“(13,26)

Хитлер и Екарт су замерали Мартину Лутеру што је на немачки превео „сатанску библију“ Старог Завета, јер су и њега насанкали Јевреји.

Какве ово везе има са Хајдегером?

Хајдегеру се, како смо видели, не може приписивати расни антисемитизам, али је и његова мисао израсла из радикалног одбацивања новозаветне хришћанске традиције које нема без старозаветних темеља. Јевреји су, са те стајне тачке, непријатно подсећање на неуспелу историју западног хришћанства, које се претворило у умртвљујућу рационалну метафизику, и зато је сада потребна објава „нових богова“. Сасвим у складу са виталистичким тенденцијама међу европским интелектуалцима између два светска рата.

У књизи Двострукост сенке философије / Хајдегер, нацизам и јеврејски Други, Елиот Р. Волфсон се, како сам каже, усредсређује на Хајдегерову блискост са нацистичким покретом, при чему је сматра, као и многи, неслучајном.(14,XI) Волфсон указује на став Роберта Еспосита, по коме је Хајдегеров нацизам био покушај да се непосредно обрати ономе што је исправно, да га одвоји од неисправног, и да то неисправно проговори како ваља – једним изворним гласом. Требало је, путем генеалогије првотности, доћи до телеологије.(14,25)

Волфсон указује на чињеницу да је Хајдегеров ректорски говор био не само пристајање на нацизам, него и својеврсно настојање да се сопствена философија популаризује, због чега, по Карлу Левиту, није Хајдегер тај који је, кренувши за Хитлером, упао у неспоразум са сопственом мишљу, него су у неспоразуму са истином управо они тумачи који не схватају зашто је немачки философ пошао таквим путем.(14,26)

И Милан Брдар, како смо видели, упућује на Хајдегерово опредељење за нацизам као на унутрашње, а на спољашње, због чега се аутор „Бића и времена“ касније није ни кајао, нити је могао да се каје (осим за појединачне поступке, какав је прекид везе са Јасперсом, због чега је осећао и истински стид): „Како се у историји све догађа у режији бића, како метафизика није урадила ништа случајно, па ни један мислилац није мислио мимо налога бића, тако је и он све радио по истом историјском налогу. Као што у Хегеловој конструкцији слобода на крају излази на сазнату нужност, као што је у тврдом марксизму све потчињено законима историје, тако је и код Хајдегера све потчињено закону бића. Позиција „Бића и времена“ била је етички празна, у филозофији Хајдегера II због историјско-онтолошке предетерминације етика није ни могућа, тако да нема ни личне одговорности. /…/ А ако заиста верује у своју филозофско-историјску конструкцију, онда он мора, у духу правог калвинисте, да каже: да одступим не могу, јер је Бог тако хтео. А у његовој варијанти: рат, Аушвиц, Гулаг, све је уписано у послање бића. Према томе, нико није крив јер се све збило по онтолошкој предестинацији, тако да је прича о личној кривици чак неозбиљна“.(5,226-227) 

И Ђани Ватимо је учио, сматра Волфсон, да је Хајдегер заиста веровао „како се неметафизичка цивилизација пресократовске Грчке може препородити путем антимодернизма и антикапитализма нациста“.(14,27) На тај начин, Хајдегер припада једној линији не-хришћанског, неопаганског противпросветитељства. Волфсон истиче да је Хајдегер, у том смислу, био жртва својеврсне „културалне психозе“ свог доба.(14,30)

Хајдегер је одбијао, каже он, Розенбергово „доктринарно просташтво“(14,33), али је, сматрајући да су Јевреји калкуланти и манипулатори, у сукобу нациста са њима видео нешто нужно, што потиче из саме сржи јеврејског погледа на свет, који је науку претворио у пуку квантификацију и беживотни рационализам.(14,36) Прилазак Хајдегера нацизму био је својеврсна потрага за аутентичном религиозношћу после „смрти Бога“ (хришћанског Бога), коју је објавио Ниче.

Хајдегеров пут је, на суптилан начин, био гностичарски: о томе се већ озбиљно писало.(15) Спасење је остварује езотерним познањем скривеног бога – после – Бога, за кога се спремамо напрегнутим чекањем, ослушкивањем зова оног најдубљег у битију. За немачког мислиоца нацизам је био сусрет планетарности технике и модерног света, који се може разрешити само посвећеничком гнозом (а себе је рачунао у оне који су се те гнозе домогли јер су смело посегнули ка ономе то је најдубље).

Хајдегер је, да поновимо, свесно кренуо путем репаганизације: његово окретање мислиоцима пре Сократа имало је за циљ да Европу ослободи хришћанско – метафизичког наслеђа, нудећи јој нови почетак. У том смислу, немачки философ је, ослобађајући се старог бремена и надајући се Новом, ипак остао у оквирима хришћанске слике света, користећи, привидно препорођени, појмовни апарат без удубљивања у порекло истог. Милан Брдар истиче: „Према Јеванђељу по Матеју и Луки, Јован Крститељ је позвао израиљски народ да се покаје. На тај начин припремао је долазак Сина човечјег, а себе видео као претходника тог доласка. У потпуној аналогији, Хајдегер себе види као онога ко најављује надолазак Бића (Ankunft des Seines) са задатком да нас припреми за тај догађај. И он тражи покајање у виду туговања за бићем. /…/ Изабраник Бића и довршилац његове светске мисије, такорећи у пракси, биће Хитлер, док ће Хајдегер бити у стању да га, у улози аналогној оној Јована Крститеља, „крсти“, када каже да је Адолф „по свом бићу полубог /…/ и судбина“.(5,342-343)

Сваки паганизам је идолатрија – клањање ономе што није Бог као богу. Зато је Хајдегер кренуо за Хитлером. Опет по Брдару: „У Хитлеру је видео изабраника бића, као харизму са којом започиње нови свет, управо зато што је био ‘нико и ништа’ (јер ‘што има мање човека, има више бића’), па биће кроз њега непатворено проговара: а у себи његовог Гласника и посредника између Бића и смртника.“(5,266)

Рушење које је нацизам спровео му се привиђало као надилажење ропства технике и припреме за нешто ново. 

Путевима романтицизма

У својој студији о романтизму као својеврсној „немачкој афери“, Ридигер Зафрански, на трагу Томаса Мана у „Доктору Фаустусу“, указује на немачку склоност ка романтицизму (израз Исаије Берлина и Ерика Фегелина), то јест ка „вишој интерпретацији грубог дешавања“.(16,268)

Када је Хајдегер рекао Јасперсу да човек, у таква времена, „мора да се укључи“, он је био обузет својом философском маштом којој се причињавало да се „историја померила с места“. Његова имагинација је политичку ситуацију преобразила у позорницу на којој се игра представа из историје битија.(16,268) 

Зафрански истиче: „Грчка филозофија је, каже Хајдегер, ослободила човека из пећине митске ошамућености. Али, историја света је у међувремену поново утонула у мутно светло неаутентичности, вратила се у Платонову пећину. И он револуцију 1933. године тумачи као шансу за поновни пробој из пећине, нов историјски тренутак аутентичности. /…/ Због тога постаје ректор, организује логор науке на Тотнаубергу, тамо о прослави солстиција пушта ватрене точкове да се котрљају у долину, говори о незапосленима које доводи на универзитет, саставља безброј прогласа, држи говоре који сви циљају на то, да дневнополитичке догађаје продубе, тако да стану на имагинарну метафизичку позорницу. При томе се позива на Хегела и Хелдерлина. Нису ли и они стварну историју продубили и од ње направили нешто узвишено? Није ли Хегел у Наполеону видео светски дух, а Хелдерлин принца славља, на које су позвани богови и Христ?“(16,268-269)

Зафрански указује да је, у тренутку доласка Хитлера на власт, Немачка била уморна од вајмарске демократије, у коју је веровала само мањина. Чезнуло се за политиком која неће бити „политична“, то јест која се неће састојати у партијским обрачунима и егоизму. Јединствени народ под вођом који води јер види: ето оствареног сна за многе Немце. Једноставност и дубина се назиру – кренимо ка њима. Тако су кренули многи, не само Хајдегер. 

У „Црним свескама“, мислилац из Мескирха верује да Јеврејство није способно да се врати завичајности новог почетка; и зато устаје против њега као против рационалистичко – метафизичке чињенице, препреке свакој спонтаности. 

Да поновимо: Хајдегер се одрекао хришћанске традиције Запада сасвим у складу са виталистичким тенденцијама епохе. Али му „примитивни виталисти“ међу нацистима нису веровали, сматрајући га непоправљивим нихилистом. Рецимо, званични националсоцијалистички филозоф, Ернст Крик, препознаје га као нихилисту коме нема места међу „животопоклоницима“ што следе Хитлера: „Основни идеолошки тон Хајдегеровог учења одређен је појмовима бриге и стрепње, усмереним ка Ништа. Смисао те филозофије јесу нескривени атеизам и метафизички нихилизам, које код нас заступају пре свега јеврејске литерате, то јест фермент разлагања и распадања за немачки народ.“ (17,282)

А шта је било са Јеврејима?

Хајдегерова критика јеврејске квантификаторске манипулативности је била, на суштински начин, повезана са његовим раскидом са хришћанским погледом на свет: ако су Јевреји манипулатори (што је, како је мислио Хитлер, особина презрених „подљуди“, слабића који се камелеонски претварају да се не би суочили са правим изазовима човештва), хришћани су слабићи јер их вера учи да метафизички „дремају“ и покоравају се, уместо да крену путем битијног преврата који води ка новом почетку. Сафрански пише о Хајдегеровом односу према хришћанској проповеди у римокатоличким храмовима његовог доба: „Тамо влада, говорио је, права безбожност, јер су Бога прилагођавали потребама лењиваца и кукавица, претварали га у неку врсту животног осигурања. Хајдегерова метафизичка револуција била је, међутим, нешто за јаке, смеле и одлучне“. Сафрански пише о Хајдегеровом односу према хришћанској проповеди у римокатоличким храмовима његовог доба: „Тамо влада, говорио је, права безбожност, јер су Бога прилагођавали потребама лењиваца и кукавица, претварали га у неку врсту животног осигурања. Хајдегерова метафизичка револуција била је, међутим, нешто за јаке, смеле и одлучне“.(17) 

А шта се дешавало док је Хајдегер овако мислио, изводећи практичне националсоцијалистичке закључке из онога што је записано у „Црним свескама“?

Када је Себастијан Хафнер, аутор драгоцене „Историје једног Немца“, писао своје успомене, указао је на чињеницу да је борба против Јевреја у Немачкој кренула од 1. априла 1933. Тада је почео бојкот јеврејских радњи, и тада су припадници јуришних одреда спречавали људе да у те радње улазе: „Бојкот Јевреја требало је, наиме, да буде организован као мера одбране и одмазде за потпуно неосноване грозоморне приче о новој Немачкој, које су немачки Јевреји на домишљат начин наводно лансирали у иностранство. /…/ Немци су лецима, плакатима и на масовним скуповима поучавани да су подлегли заблуди ако су до сада Јевреје сматрали људима. Јевреји су пре ‘подљуди’, нека врста животиња, али истовремено са ђаволским особинама.“(18,115)

У почетку, у народу је постојало негодовање против оваквих мера, па су се нацисти, бар привремено, повукли. Међутим, пропаганда је деловала: ускоро су Немци почели да се баве питањем ко су „пристојни“, а ко „недостојни“ Јевреји, и зашто их толико има међу лекарима, адвокатима, новинарима, на привилегованим положајима са којих просто угрожавају обичног немачког човека. Тврђено је да их је „премало“ погинуло у Првом светском рату, а да их има „превише“ у Комунистичкој партији. Нацисти су вешто ширили свој „бацил мржње“; између осталог, да би одвратили пажњу јавности са себе и своје политике. Хафнер каже да су „тиме што су некоме – некој земљи, неком народу, некој људској групи – јавно претили смрћу, постизали су да се одједном јавно дискутује о праву на живот не нациста, него тих земаља, народа, група – тј. да се оно доводи у питање“.(18,116)

Систематско буђење зла у Немцима један је од највећих Хитлерових злочина јер, како је запазио Хафнер, када се једном побуди начелна непрестана спремност за убијање људи и буде учињена обавезном, онда је ситница замењивати објекте. Биће Јевреји, па ће бити Руси, и Срби.

Да, Срби. И онда и данас.

Жарко Видовић нас подсећа да су српски непријатељи, увек спремни на србоцид, Србе (као и „неукорењене“, „несрасле са тлом“ Јевреје које је таквима дефинисао Хајдегер) изједначавали са „подљудима“ без дома и завичаја, називајући их, сасвим расистички, Циганима: „Србофобија, уосталом није ново кризно осећање. Оно се ‘тренира’ и гаји још у време Другог светског рата; ‘тренирали’ су га немачки савезници и после Другог светског рата; ‘Цигани, Цигани’ је на стадионима био крик масовне жеље Хрвата да Србе учине бескућницима, народом без завичаја. Као у рату: ‘Жидови, Цигани, Срби и пси’. То кризно осећање србофобије било је једина реална садржина тито-комунистичког ‘самоуправљања’, републичке државности, ‘равноправности’ народа и народности, чак ‘братства и јединства’. На томе осећању је грађена читава историографија Другог светског рата, читава митологија тито-комунизма. У исто време је Запад, помажући тито-комунизам, био пуне четири деценије неосетно, али сиситематски припреман да и сам прихвати ту тито-комунистичку србофобију као ‘истину’ о Југославији. Србофобијом је тито-комунизам крио геноцидну кривицу европских немачких савезница које су ратовале само против Срба у југославији: Аустрија, Мађарска, Бугарска, Албанија, Кроато-муслимани и Хрватска.“ (19,97)

Али ипак…

Ипак, замисао истребљења „расно инфериорних“ се, због унутрашње логике саме стварности, није могла остварити.

Људи који нису изгубили здрав разум и основну моралност су то знали.

И у Немачкој, и свуда.

Када је Хафнер једном приликом помогао свом пријатељу Јеврејину, срео се са његовим старим сународником, који је, каже, изгледао као са Рембрантових слика. Овај му је рекао да је морално исправно то што остаје привржен јеврејском пријатељу, али и да му је то паметно као опредељење за будућност: „Чинило се да ужива у мојој пометњи, заметно је повлачио из своје луле и казао старим и храпавим, али снажним гласом: „Јевреји ће ово преживети. Не верујете? О, не брините, сигурно хоће. Појављивали су се и хтели да истребе Јевреје. Они су све надживели. Надживеће и ово. А онда ће памтити“.(18,142)

Тада га је подсетио на вавилонског цара Навуходoносора, који је такође покушао да уништи Јевреје: „Он је хтео да истреби Јевреје, а био је већи човек од вашег Хитлера, а држава му је била већа од Немачког рајха. А Јевреји су тада били млађи, млађи и слабији, и имали су мање искуства. /…/ Није (их побио, нап. В. Д.) ни са свом својом величином, ни са свом својом памећу, ни са свом својом свирепошћу. Тако је заборављен да се ви осмехујете када га поменем. Само га Јевреји памте. Али они још постоје и живе; сасвим су још живи. А онда дође господин Хитлер и хоће опет да их истреби. Е па ни он, господин Хитлер, неће успети. /…/ Био је (Навуходoносор, нап. В. Д.) велики човек свога доба, краљ над краљевима, велики, велики човек. Али је под старост полудео па је као крава четвороношке ходао ливадама и пасао траву: зубима, као крава. /…/ Можда /…/ можда ће једног дана и господин Хитлер још четвороношке ходати ливадама и пасти траву као крава. Ви сте млађи, можда ћете то још доживети. Ја нећу, и одједном је искрено и неодољиво почео да се смеје својој замисли, цео целцат се тресао од неког финог, безгласног смеха тако да се загрцнуо димом из своје луле и морао да кашље“.(18,143-144)

Као да, после свега што се десило, још увек чујемо тај смех. Он одјекује и изнад Мескирха, у коме живљаше философ о чијим „Црним свескама“ је Данило Баста написао своју упутну књигу.

Због свега реченог, Бастин савет да се, упознати са чињеницама о Хајдегеровим трагањима, сазирањима и заблудама, определимо како ћемо се односити према писцу Бића и времена остаје као позив на слободу, насушну сваком човеку коме је стало до истине.

 

Владимир Димитријевић

 

УПУТНИЦЕ: 

 

  • Виктор Фаријас, Хајдегер и нацизам, прев. Јелена Стакић, Зоран Стојановић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 1994.

 

 

  • Gene Edvard Veith: „Modern Fascism“, Concordia Publishing House, St. Louis 1993.

 

  • О нацистичком антихришћанству видети и: Christopher Tatara, Hitler, Himmler, and Christianity in the Early Third Reich, https://core.ac.uk/download/pdf/59227099.pdf, приступљно 2.2.2021.

 

 

  • О развоју еволуционе етике у Немачкој, без које не би било нацистичког расизма, у књизи Рихарда Вајкарта: „Од Дарвина до Хитлера: Еволуциона етика, еугеника и расизам у Немачкој“ (превод Светлана Стаменов Рашета), https://qdoc.tips/queue/rihard-vajkart-od-darvina-do-hitlera-pdf-free.html, приступљено 2.2.2021.

 

 

  • Дитрих Екарт, Бољшевизам од Мојсија до Лењина: Разговор између Адолфа Хитлера и мене, прев: П. Вишњевац, Београд, 1998.

 

  • Elliot R. Wolfson: The Duplicity of Philosophy’s Shadow / Heidegger, Nazism, and the Jewish Other, Columbia University Press, 2018.

 

 

  • Ридигер Зафрански: Романтизам: једна немачка афера, превод Мирјана Аврамовић, Адреса, Нови Сад, 2011.
  • Ридигер Сафрански „Хајдегер: Мајстор из Немачке“, превео Петар Зец, ЦИД, Подгорица, 2017.
  • Себастијан Хафнер: Историја једнога Немца: Сећања 1914–1933, превео Живота Филиповић, Стилос, Нови Сад, 2004.
  • Жарко Видовић: Криза и православље, Човек и црква у вртлогу кризе: шта нам нуди православље данас? Градина, Ниш, 1993.