Гвоздени Патријарх

Био је први патријарх након укидања Руског Синода, храбри противник црвеног терора и пастир кротке нарави, који је задобио љубав обичног народа. Свети Тихон је испољио мушку чврстину духа за време бољшевичких прогона и борио се све до краја за очување реда у Цркви, изложеној унутрашњем расколу и спољним ударцима.

Добар почетак

Василиј Белавин рођен је у свештеничкој породици и по традицији оног времена је са 9 година уписао духовну школу, а затим и Псковску Богословију. Савременици су описивали младог богослова као „добродушног, кротког и богобојажљивог, без лукавости и фарисејства“.

Василија су у Богословији његови пријатељи из шале звали „архијереј“, а у Петербуршкој духовној академији „патријарх“. Међутим, Белавиново примање монаштва након студија је за многе његове другове било неочекивано.

Успеси у богословским наукама одвели су будућег светитеља у професорске воде. Јеромонах Тихон је 1892. године, годину дана након рукоположења, постављен за ректора најпре Казањске, а затим и Холмске Богословије. Светитељ је хиротонисан у чин епископа 19. октобра 1897. године. Годину дана касније постављен је за предводника Руске мисије у Америци и послат је на Аљаску.

Народ није желео да се одваја од вољеног пастира, станицу је испунио огроман број људи, а док је воз полазио, поједини становници Холмског краја лежали су на шинама. Тек је обраћање владике Тихона смирило страсти код верне пастве.

Сличан испраћај уприличен је и поводом светитељевог одласка из Америке. И дан-данас на том простору владика Тихон важи за апостола Православља.

Управо је светитељ ударио темељ развоју Руске Православне Заграничне Цркве на тој територији, отварајући парохије, успостављајући црквени живот, проповедајући реч Божју, и то тако да је број верног народа достигао 400 хиљада људи.

Поред Руса, Срба и Грка, православних самих по себи, у Христово име крштавани су и Алеути, Словаци, Русини и Арапи. У Њујорку је отворена Саборна црква Светог Николе.

Свети Тихон, Патријарх Московски и све Русије

У домовини је владика Тихон постављен за епархијског архијереја на Јарославској катедри. Епископ је и тамо предано радио, путовао би у најудаљеније манастире и парохије у својој губернији, било коњима, чамцима или пешке, бодрећи људе и наглашавајући да је Цркви важан сваки човек.

У Јарослављу је Свети Тихон проглашен за почасног члана „Савеза руског народа“, што говори о њему као о верном сину отаџбине. Владика ће се кроз своје будуће апеле више пута обратити руском народу својим ватреним говорима.

За време Првог светског рата Тихон, сада већ као архиепископ, управља Виљнуском и Литовском епархијом, које су се нашле у ратном подручју. Спасавајући мошти виљнуских мученика, владика одлази у Москву, али се одмах враћа и узима на себе пастирско бреме, тако што поучава војнике на бојном пољу, обилази војне болнице и редовно служи литургију.

Помесни сабор и патријархов подвиг

На дан Успења Пресвете Богородице 28. августа 1917. године, у Москви је отворен Помесни сабор. Више од половине делегата чинили су мирјани, и поред тога што нису имали право гласа, па ипак – њихово појављивање је дефинитивно учинило догађај живљим и покренуло је страствену дискусију о потреби за обнављањем функције патријарха.

Духовник Зосимине пустиње Алексије је новембра 1917. приредио апостолски жреб испред Владимирске иконе Мајке Божје, а њиме је за патријарха одабран митрополит Тихон.

Какав је значај имао Помесни сабор за Руску Цркву? На њему су донете судбоносне одлуке. Ово су неке од њих:

• обновљена је Патријаршија и проглашена је независност Цркве од државе, а за највишу црквену власт признат је Помесни сабор;
• стечене су основе за молитвено помињање и прослављање „новомученика“;
• усвојена је уредба о парохијском типику;
• једноверци (православни староверци) су добили тростепену хијерархију;
• утврђено је да световна власт нема право раскидања брака који је освештала Црква;
• усвојене су уредбе о манастирима и припадницима монаштва

Отварање Помесног сабора, 1917. год.

Сабор се одвијао у условима уличних сукоба у Москви између присталица Привремене владе и бољшевика. Митрополит Владимир убијен је у зиму 1918. у Кијеву. Патријарх Тихон је бацио анатему на све прогонитеље православља. Иако светитељеве речи нису биле директно упућене бољшевицима, поглавар Цркве није устукнуо пред онима који су „дигли хајку на истину Христову“, уједно избегавајући клишее у својој осуди.

Годину дана након Октобарске револуције, видевши како комунисти убијају потпуно невине хришћане по целој земљи, патријарх упућује апел Совнаркому гласом пуним бола и негодовања:

„Годину дана држите у својим рукама државну власт и већ намеравате да славите годишњицу октобарске револуције, али проливене реке крви наше браће,  немилосрдно убијене по вашем налогу, вапе до неба и приморавају Нас да вам кажемо горку реч истине. Када сте узурпирали власт и позивали народ да вам верује, каква сте му обећања давали и како сте испунили та обећања? Заиста вам кажем, дали сте му камен уместо хлеба и змију уместо рибе (Мт. 7:9-10)“.

21. јула 1918. године светитељ је осудио стрељање Николаја II.

Свети Тихон, Патријарх Московски и све Русије

1922. године, у вези са све већим гладовањем у земљи, совјетска власт је озаконила конфисковање црквене имовине. Патријарх Тихон се обраћа верницима и позива на предају свега осим светиња и освећених предмета који су неопходни за вршење богослужења.

Поглавар Руске Цркве постаје неподобан за Совјете, најпре га хапсе и изолују од пастве на територији Донског манастира, а затим против њега покрећу новинску хајку. Очигледно је да се светитељу спремала брза ликвидација.

За то време су обновљеници, које је активно подржавала совјетска власт, на свом „сабору“ одузели Тихону титулу патријарха, а затим и монашки чин. Међутим, након свог ослобађања, патријарх Тихон је поручио верницима да се Црква враћа пређашњој служби у пуној мери, притом не страхујући за свој живот и здравље. Обновљеници су били постиђени, а бољшевицима није било јасно како то да у њиховој „џепној цркви“ готово да нема парохијана, док у ону коју су ставили ван закона долазе милиони људи.

Свети Тихон је умро 7. априла 1925. године од срчане мане, иако се сумњало и на тровање. „Сада идем на санак… тврд и трајан“, рекао је патријарх недуго пре свог трагичног краја.

„Побеђујте зло добром!“

Духовни живот не трпи бирократизам, управо је то оно што се погубно одражава на Цркву. Трагичну 1917-у низ филозофа, историчара и мислилаца повезује с расколом из 16. века.

Руска култура, органски преплетена с хришћанством, временом је пропадала, рушили су се темељи слободе и саборности Цркве. Терет накупљених противречности у народном животу морао је једном да се свали на плећа, што се и догодило почетком 20. века.

Симболично је то што је за време кратког, али величанственог успона вере у Русији на престолу патријарха седео човек заиста еванђеоског карактера. Човек који није дизао народ на буну против бољшевика, али се притом храбро противио богоборцима. Без икакве присиле или принуде, Свети Тихон се старао за добро народа, одрекао се личних амбиција и заузео место поглавара Руске Цркве по вољи Божјој.

Управо тај дух „благословене одмерености“, којим је Дмитриј Сергејевич Лихачов описао хришћанску Стару Русију, својствен је и владици Тихону, што може закључити свако ко се бар мало упозна с његовом биографијом, животом, догађајима, успоменама савременика и његовим личним изјавама.

Често покушавамо да захтевамо од духовне власти да игра улогу у световном животу по његовим правилима, да духовне пастире претвара у харизматичне вође, да даје нагле и коначне оцене о овим или оним догађајима, да заузме једну страну у непрекидном општем васељенском рату. Међутим, понекад у унутрашњим страсним поривима потпуно заборављамо на Христа, на његов Еванђеоски лик, који попут путника мирно корача према новом животу, без обзира на буре, урагане, олује, нападе разбојника, глад и хладноћу, сплетке непријатеља и издајника.

Свети Тихон се кретао управо таквим уским путем, пре свега размишљајући о Цркви као о броду спасења, а о људима као о људима, а не као о политички обојеним фигурама на шаховској табли грађанског рата. Иза благе, добре, несебичне и кротке нарави стајао је лик нехвалисавог Човека, који је умео да говори онда када се свака реч могла платити властитим животом, и то без обзира на своју привидну „безазленост“.

Владика је предузимао кораке, обраћао се народу, трпео нечувени притисак од стране агресивне и без претеривања сатанистичке совјетске власти; ажурно је руководио питањима организације црквене управе. У историји наше земље увек је било и биће људи спремних на подвиг. Један од њих, од оних који не раде за новац, већ у име Бога и људи, био је и патријарх Тихон.

Његово име је златним словима уписано у историју наше Отаџбине. Наравно, он је као такав достојно ушао у нерушиви спокој Вечности.

 

Аутор: Владимир Басенков

Превод: Марко Јевтић