ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ: СРПСКА ВЕРА У БОСНИ И НА ЗМИЈАЊУ

УМЕСТО УВОДА

Многе утиске које сам стекао приликом посете Бањалуци и Крајини, са Змијањем као украсом, као да бих могао преписати из два путописа великог нашег писца и националног радника, Григорија Божовића, својевремено професора богословије у Призрену ( невин убијен од стране комуниста 1944. године ). Нико као Божовић није умео да осети веру Срба ма где живели, онај њихов, како би рекао Иван Иљин, „религиозни акт“, којим се сваки српски крај на свој начин одликовао. Проф. др Драгиша Бојовић, земљак Божовићев из Ибарског Колашина, велико је добро учинио кад нас је обдарио књигом његових прича и путописа о вери српској, која се, под називом „На хаџилуку“, појавила у два издања у београдском „Службеном гласнику“.

Што је Божовић рекао онда, важи и данас – вера нашег човека у Крајини жива је и јака ( наравно, не код свих и свакога, али код кога јесте – јесте ). И њихов свештеник је као код Божовића: такве сам срео – достојанствене, озбиљне, усредсређене на народ и његове духовне потребе. Тешка су времена прегурана само због такве вере. Зато је прави час да се подсетимо путних записа Григорија Божовића: да се зна и памти. ( ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ )

 

БОСАНСКИ СЕЉАК И БОСАНСКИ ПОП

 

Босна је побожна.

Муслиманин клања по пет пута дневно где му стигне вакат, и не прашта једновернику ако то не чини, па био сељак или господин. Таквога он социјално излучује и избегава као поганог неверника. И католик је вазда под руком свога жупника, те је своју вољу васпитао да буде одан цркви и њеној дисциплини. Али је побожан и православан. Само без фанатизма и искључивости. Широко, спонтано, људски, човечно. Реч је о сељаку како сам га у овоме погледу посматрао у источној Босни.

Можда је Маћедонац побожнији од Босанца. Можда. Али само утолико уколико је био ближи православном извору, уколико је јаче и срећније сачувао непрекидност црквенога живота и оне верске културе, потребне за верско испољавање и пристојну побожност. У маћедонском селу непристојно је не бити побожан, као што је сасвим саблажњиво да је за време службе каквога домаћина празно место у цркви, ако би се дознало да је то из нехата а не из стварнога узрока. Али у побожности босанскога сељака има више присности, више спонтанога и истинскога расположења; више простодушности и срдачности, више отворенога испољавања без и трунке хипокризије и потребе да његову побожност види и цени други. Јест, његова је религија српска вера, тако је он схвата и зове и не свиђа му се за њу ниједно друго име, нити то друго име може да му прозвучи кроз уши тако слатко, иако је пред другима хришћанин и с поносом. И тврдо држи ту своју веру. Тврдо без колебања, али и без мржње на друге. Страдао је он у њој и за њу, безбели не би је издао, али у нагону носи осећај да и другому у том погледу не ваља учинити преваре и зулума, јер је то најнечовечнији и најтежи зулум. Због тога је он у односу према другима љубазан, поздравља свакога и не може да разуме да му неко не прихвати Бога или не назове, а још мање да фратар, дакле опет хришћански поп, избегава на улици српскога свештеника и да му не завири у кућу. Јер он лако носи ту веру, служба њој није му тешка, нити га чини искључивим и фарисејски надувеним и издвојеним. Иако пости све посте, среду и петак, иако је у свести да не гради компромисе, иако је босанска вера нешто тврђа и опорија – опет је босански сељак у верском испољавању, у цркви, на молитви и пред самим собом мекан хришћанин, прави православац и, као прост и неук, необично потврдан за европски ришћанлук.

Његова српска вера огледа се у организацији његове цркве и у његову учешћу у животу те цркве. Док његова једнога брата, муслиманина, вера не стаје скупо, јер богати преци оставили вакуфе и за социјалну бригу верске заједнице и за издржавање клира; док за његова другога брата, католика, главно све подноси једна најбогатија светска установа, дотле он издржава и попа, подиже цркву и купује за њу што је од потребе, од требника до владичинога златотканога одјевања, које му нико није поклањао, као на пример другим крајевима царска Русија. И сам он плаћа по десет од сто непосредних пореза за епархијске трошкове и толико исто за Српску патријаршију. А осим тога готов је да пружи младом попи руно вуне и повесмо лана или конопље. Ко је боље уредио своје црквене општине од Босанаца, онако општом снагом и општом паром? Који је наш крај за последње (кратко) време, од окупације, подигао више парохијских цркава од Босне, а нарочито у њеном источном делу?

Рећи ће се да је то „влашки инат“. Не спорим да и тога има у нагону за самоодржање, да у тој ревности има нешто динарскога поноса. Али је највише приснога, побожнога, највише из потребе да се нешто верује. На ову ме тврдњу нагони још и држање тога сељака у цркви, на општим богомољама, на оним његовим пољским молитвама, које су најлепше манифестације те босанске српске вере. И држање према попу. Посматрао сам сељаке на службама божјима у неколиким црквама, неколиким манастирима и на више сабора, па и на оном чувеном на Игриштима више Хан Пијеска. Такав ред у цркви, такво побожно мољење и с разумевањем праћење службе и свештеникових молитава и покрета немогућно је у нас другде, осим војвођанских паланака.

Сељак прво стане и очита у себи молитву, коју на велику жалост не могох да ухватим. Али сам осетио да је то његова сељачка формулација. После се дубоко напред нагне, прекрсти руке о појасу и у тренуцима важним и наглашеним клекне на оба колена. Редовно сви у цркви клекну за време јеванђеља, великога изласка и кад се кад причешћем чита она позната молитва. А потресно је видети на пољским молитвама кад све падне у траву ничице онда над њима босански поп тврдим гласом, осорним и умилним у једно исто време, замоли за мир света, за народ, срећу и благостање. Значи да тај сељак прати и разуме службу, схвата молитву и узима учешћа у њој.

После јутрењe уђох у цркву манастира Тавне да је још једном на поласку разгледам. Кад пред олтаром сама, млада сељанка. Она је клечала на солеји и дубоко метенисала, простирући се по плочи и дотичући је челом. Ја такве и толике спољне побожности нисам видео у нас на селу и код сељака. Данас жалим што у мени тога часа савлада човек новинара, те на прстима изиђох да не сметам…

Не мање ми се свидео и босански свештеник. Осим далматинскога ја сам у животу имао прилике да видим наше свештенство по свима покрајинама и да градим поређење. Да то поређење чиним поново кроз Босну, где сам срео велики број попова и посматрао их у кући, у цркви, у народу, на путу, по брдима. Мој је суд о босанском попу висок.

На првом месту, уопште узевши, он је народни поп и најближи вернима од свих наших православних попова. На средини је између опеванога, у причи сачуванога, нашега старога попа и онога идеалнога, каквога би савременост хтела и желела. Што је још важније, он је у континуитету са старим добрим предањима загазио у ново доба, те није ни простак ни парвени новајлија, но установљено поповско обличје, са једном праксом и добрим узусима, работник који се снашао на служби и који је врши ведро, предано и по утрвеном путу. Дубоко је националац пре свега, а затим тежи да школом и образовањем да прави смисао и лепши оној српској вери, коју и он прво прима као и његов сељак, као и његова опорита Босна. Рељевска и Призренска богословија, које су углавном дале Босни школовано свештенство могу бити задовољне: калем народнога схватања своје вере није нигде дао боље изданке него у босанском попу, и нигде један сеоски поп у нашој земљи није могао срећније прилагодити богословију приликама и потребама службе и позива.

У Босни ћете често срести попа у цивилу. Али тај његов цивил је отмен и пристојан, као што му је пристојна брада и коса. Нити су запуштене, нити фићфирићки дотеране, но су на озбиљну човеку и господину и на селу и у вароши. У брдима ћете наићи на попа у сељачким кошуљама на жустром бујину, али под камилавком, да се зна да је поп. Па такво- га попа треба да видите кад служи и како беседи, да му видите кућу и библиотеку у њој. Попови су према средини необично културни људи и господа у кући, али су им те куће отворене сељаку као какве крчме. Имао сам прилике да се дивим јунаштву и попа и попадије и њихове породице како се не збуне кад све навали преко њихова прага!… Служе у цркви побожно, али сјајно. И том службом заносе богомољце. Молитве изговарају једро, убеђено, гласно и опоро. Свака њихова јектенија као да је крик онога мојега Бошњака за снежне буре Господу на Овчјем Пољу, кад се преко њега караванисало: „Ја нареди да сване, ја, бели, послије неће имати кому!“… Осим тога они увек беседе. И вазда добро и паметно. Гласно, језгровито, босански, као што им приличи језику и његовој бошњачкој снази. Без магловитих богословских теза, но само оно што је од потребе, само оно што кроз највиша начела своја проповеда српска вера, за љубав међу људима, за земљу, за народ, за добри однос према Богу, за подизање човека и крепљење, у тешкој данашњици. А, допустићете, ту ни јеванђеље не би имало разлога за корекције… Јер сам чуо проту Јовановића, проту Бобара и многе на селу.

У нашој земљи нигде радосније и честитије не поздрављају српскога попа. Нигде ни овај боље и с више права не прима то, нити лепше и спонтаније одговара благосиљајући….

 

ДВА ОХРАБРЕЊА НА ЗМИЈАЊУ

 

Заранци су дана по Змијању опет били врло милостиви према нама, толико искидане душе од тешких утисака.

Баш кад хтедосмо да се на Кадиној Води опростимо са госпођом Милевом Петровићком и да пођемо даље, к нама у њену гостинску собу прибрано и слободно униђе пристојан и ведро озбиљан сељак. Др Вујичић, као да ми је био у души и читао мој очај, весело скочи и представи ми га ванредно поносно и готово као победнички: „Кнез села Лусића са змијањске врховине, наш одличан домаћин и узоран тежак, Милутин Лазичић, који…“ Бејаше то доста при његовој скромној а отменој сељачкој појави. Пошао на пазар који ће сутра бити у Бањој Луци. Крај куће на друму привезао јахалицу. Избријан, у шубари, у чистом рубљу, новом гуњу, новим сукненим чакширама које ја први пут за месец дана видим у Крајини на Крајишнику, спушта се са сељачким домаћинским господством на пазар у шехер, баш као какав мој неуклети домаћин са Рогозне у Нови Пазар. Кажу ми, „добар домаћин, не баш тако велико имање, али вредан и паметан, отео се, створио кућу, неку децу школовао, и даље, живи добро, у кући му је само пшеничан хлебац, већ је јавни радник, зна га Бања Лука и тако даље“…, али ја не слушам све то, но само га гледам и потајно у души гатам, гатам валахи, да га не урекнем, њега и Крајину с њега. Јер видим, јер ми је јасно да човек може да се отме, и треба да се отме па да само са сваке врховине овако на јахалици силази у сваки шехер и покаже му грмен и извор. Па сам се занео од задовољства. Хвала Богу што не бејасмо у крчми, иначе бих се напио од усхићења. Замислите, целога дана пропуштамо фукару и голотињу брђанску, а сад овај Лазичић наилази као баштиник последњега бањалучкога господара бана Радуловића. Помози, Господе, и нама кадгод!…

Но, беше суђено да тога дана доживим још једно изненађење.

При спуштању ка Омер-пашином пољу испод Кола, напомену ми друштво да је три километра од пута у селу Шљивну поп Јован Марчетић, редак крајишки поп, национални радник и народни миљеник, јер је сав скројен по крајишком аршину за попа и вођа народнога. Прича се развезе. Како се довијао, како је водио народ, како је подигао прво капелу, па цркву, како је робовао у Араду, како је унаточ свега тога извео децу, створио газдинство, како и данас зрачи примером код сељака, како му је за свакога отворена кућа и како је још, као прави Крајишник из песме, исправљен и пун животне радости за службовање, без лажнога става и побожњачке хипокризије. Трезвен и снажан сељачки поп, који попује и приорује а народ води по најтврђим јеванђељским заповестима као стадо из којега се и она стота овца тражи било да то и душу стаје. „Пекеј“, велим, поп Јован Марчетић… Јован Марчетић!… И потржем своје памћење и присећам се: некад у Призренској богословији био је мој ђак неки Босанац Јован Марчетић, сух, висок, црномањаст, марљив и скроман, али ђак којега сам нарочито остављао да пази на ред кад су биле велике забаве у школи, кад су долазили Турци и страни конзули. Сетих се ја да је тај сувоњави Бошњанин за тај посао бивао најсигурнији поред Ђура Шарца, доцнијега четника код Вука…

– Возите ме томе вашем омиљеном попу! – узвикнух друштву, пун жеље да то буде тај мој призренски ђак.

Иђасмо кроз равно карсно поље слично Коштан Пољу у Пештери испод Суводола где је Карађорђе однео своју велику старосрбијанску битку над Нуман-пашом Махмудбеговићем. Кроз њиве и ливаде где беше и жетвара и косача. Женски свет опранији, у лицу бољи, по странама беле се куће, многе које су и под клисом. Слика нешто радоснија. Осећа се нечији савет и утицај. Само поље са побрђима чини леп утисак, јер је релативно ипак плодно и травно, иако је карсно. У полукругу га опкаља венац планина, преко којега је недалеко манастир Гомјеница. Испод једнога обрешкастога кршњака понире доста јака речица. То је Шљиванска река, пуна пастрмке и срећа за села, њихове жене да се оперу и за стоку. На самом том увору, нешто налик на бољи салаш војвођански, на малоруску „усађбу“. У првом ограђеном дворишту скромна двоспратница са османлуком. Замислите лозу на Змијању, а прошле му године родила као у Хочи код Призрена! У другом, одвојеном тарабом, дворишту друге зграде неопходне газдинству, штале, плевне, качаре, амбар, кош за кукуруз и друго за живеж. У трећем врт за поврће, цвеће и пчеланик. Све сређено, све по концу као да је Шваба уређивао. Око свега тога њиве потиске и наше пшенице, кукуруза ванредно напредних, ливаде и детелине. Наслагано много пластова, а опружили се откоси чекајући да се попласте и здену. Једно сјајно неговано невелико имање у Босни, на дивном месту, али и незгодном, јер је на џади и поповско, и то десетерачки поповско…

Поп Јован Марчетић беше у пчеланику, те изиђе у двориште да нас сачека.

У црном цивилном оделу, висок и сед већ. Познадох га, па и он мене. И срдачно ме поздрави, пропраћајући успоменама, које сам ја већ заборавио био. Сећао се Призрена као да га је јуче оставио, иако смо се нас двојица растали још 1908. године. Стекао је ово иметка, радећи и дан и ноћ и утичући на своје село, на своју парохију за бољи рад, боље живљење и заједнички културни и социјални замах. Једва је својим примером свео сељака у поље да заоре, јер је све то тај конзервативац радо држао под ливадом, будући уверен да жито може бити само на побрђу. Показао им шта значи семе, шта значи озим кад се добро среди. Дао им је пример и за поврће, да саде патлиџан, више махуне, а не само купус и лук. А највише – да је боље држати и мање стоке, али да је грло пробрано и неговано. Његови коњи, краве, живина и свиње – бејаху најбоља настава.

Упитах га за принос. Просечних година налази преко 40 товара жита, преко 50 товара кукуруза и доста граха и поврћа. Музе најмање по шест добрих крава, за посек спрема најмање по осам свиња. Има сушницу, казаницу, све што му је од потребе. Питам га даље колико чега одваја за продају:

• Ништа. Ни оке жита, ни масла, ни сира, ни сена, ни масти. Видиш ли на каквој сам џади у сиромашном крају, а поп сам: народ је давао, народ нека једе…

Пријатно изненађен целим утиском ја загледах у његовој сведоџби предмете које сам му предавао. Била су два и две четворке. И отимљући се чисто пођосмо ка колима. Па погледајући на његову кућу, село у страни и цркву на прибрешку, окренух му се:

Сјајно си положио испит, оче Јово. Своје четворке претварам ти у петице пред овом тврђом комисијом но што је била она у Призрену… Збогом!…