ГОВОРИО ЈЕ У ИМЕ МУЧЕНИКА: АКАДЕМИК СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ ( 1933 – 2023 )

И МРТВЕ УЧЕ САД ДА МИРУЈУ

 

Од када су поклани у НДХ, Срби мученици некоме стално служе за поткусур. Ревизионисти покушавају да им докажу како их није било толико, и да их спрече да се петљају у наше животе, тако обећавајуће на основу футуролошких прогноза Светског економског форума и шачице глобократске олигархије. „Ћутите, ваше је прошло“, довикују им и хрватски домољупци и НАТО усрећитељи Балкана, али и домаћи „услужници“, неки са мантијом, а неки са лептир машном, али увек са „бефелом“ друга Новог поретка „суживота и толеранције“.

Још је Јован Дучић, у америчком изгнанству, сведочио о судбини свог народа:

На згаришту ти држе говоре,

На губилишту подло пирују,

На буњиштима саде ловоре…

И мртве уче сад да мирују.

Мирујте, мртви! Не знају се ваши бројеви.

Треба нам нова „бројидба“.

Иако су усташки вођи, уз помоћ Ватикана, углавном избегли руку правде, кољачи који су похватани и којима се судило, јасно су говорили о бројевима. Тако је фра Сотона, Мирослав Филиповић Мајсторовић, на саслушању рекао:“По причању Макса Лубурића, који је вјеројатно водио евиденцију о убијеним Србима, убијено је у НДХ кроз ове четири године око пола милијуна Срба“.

 

ОНАЈ КОЈИ ЈЕ ДОДИРНУО ИСТИНУ

 

Данас покушавају да нас убеде у цифре сличне онима што их наводи Фрањо Туђман у „Беспућима повијесне збиљности“. Или нам кажу, као немачки ревизиониста Александар Корб, да Србоцид у НДХ није ни био намеран. Било је то, вели Корб, „насиље“, не масовни покољ, Срба, Јевреја и Рома.

Зато је сведочење човека коју је истину, крваву, заклану, маљем и штанглама и секирама убијану, додиривао својим рукама, у гуменим чизмама газећи од гробнице до гробнице по Доњој Градини, настојећи да запише и запамти, доказ да је немогуће порећи непорециво, мада је, кад је ужас у питању, тешко до краја изрећи неизрециво.

Сведок наше крваве истине, која има једини смисао само ако га откријемо у крви Распетога на Голготи, звао се Србољуб Живановић. Упокојио се недавно, у деведесетој години живота.

О његовом значају српски геноцидолог, др Владимир Умељић, рекао је:“Не може се довољно поштовати његова огромна, а неупитна историјска заслуга, да се тема Јасеновца успешно реафирмисала и деценијама одржала у фокусу јавности. Један медицинар-форензичар је успео да есенцијално допринесе ономе, на чему су школовани историчари и други социјално-научни профили дуго времена неславно падали на испиту (стручности и савести), заказали.“

 

КО ЈЕ БИО СРБОЉУБ ЖИВАНОВИЋ?

 

Рођен 1933. у породици железничког чиновника, Србољуб Живановић је као дете морао да бежи од усташког терора, па се, са својом породицом, нашао у Београду, где је завршио гимназијско школовање и медицински факултет – од најбољих студената – да би 1964. постао један од најмлађих доктора наука у Југославији. Анатом, палеопатолог и биоантрополог, имао је открића која су ушла у уџбенике. Изабран је за редовног члана Краљевског Антрополошког друштва Велике Британије (Royal Anthropological Society of Great Britain), као и за члана Краљевског медицинског друштва (Royal Society of Medicine). Био је члан Међународне словенске академије наука, културе, образовања и уметности, као и Академије наука и уметности Републике Српске. Професор чувеног медицинског факултета Свети Бартоломеј на Универзитету у Лондону, гостујући професор на неколико универзитета у свету, учио је студенте на Оксфоду, у Србији, Босни и Херцеговини, Уганди, Зимбабвеу и Папуи Новој Гвинеји.

Његова књига Болести древних људи постала је приручник из области палеоантропологије. За откриће моштију Светог Стефана Високог у манастиру Копорину добио је од патријарха Германа орден Светог Саве.

Био је саоснивач Фондације за сећање на Јасеновац и Холокауст са седиштем у Лондону, као и председник Комисије за истраживање истине о Јасеновцу, чију је Декларацију о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ усвојила Народна скупштина Републике Српске 2015.године.

 

НИЈЕ СЕ СТИДЕО СВОГ ИМЕНА

 

Није се стидео свог србољубивог имена и порекла, и то баш у србофобној Великој Британији, и то баш у доба ратова за југословенско наслеђе, кад су његови сународници били прокажени као „геноцидлије“ са Балкана.

Говорио је својим англосаксонсим познаницима:“Ја сам избеглица из БиХ. Протеран сам 1941. године само због тога што сам се звао Србољуб; као седмогодишњи дечак више од недељу дана био сам сакривен у подруму. Али и пре 1941. Хрвати и муслимани гађали су ме камењем када сам ишао у школу, или се враћао из ње. Подсећам вас, то је још увек било време Краљевине Југославије. Тако је било тамо у Босни. Мрзели су Србе! Успео сам да побегнем од хрватског и муслиманског ножа и зато сам сада овде, међу вама.(…) Мој уважени  колега из Лондона, није прво могао да поверује да је толико људи бацано у јаме, па се са једном групом студената спелеолога спустио у једну јаму у Херцеговини. Када је видео шта се све у јами налази, колико лобања, костију, дошао је згрожен у Лондон. А ко се од наших људи спуштао у јаме?! Али је зато Тито брзо наредио да се јаме цементирају, бетонирају, да нико живи не зна шта се у њима налази!“

Знао је ко је од почетка до краја. Зато је проф др Владимир Лукић, почасни председник Удружења Јасеновац – Доња Градина, рекао да је био „велики човјек великих дјела“, а Живановићева сарадница, Драгана Томашевић, директор Фондације за сјећање на Јасеновац и Холокауст, нас је подсетила да су наука и етика у покојнику били једно:“У свијету ће остати упамћен као вансеријски калибар медицинског научника, али и као изузетно скроман човјек који се до последњег даха, као патриота, борио за истину о геноциду и Холокаусту у НДХ.“

 

 

ИСТРАЖИВАЊА У ДОЊОЈ ГРАДИНИ

 

Године 1965, требало је открити споменик у Јасеновцу. СУБНОР Југославије је наручио претходна истраживања на територији логора Јасеновац, с обе стране Саве, што је подразумевало и стратиште у Доњој Градини. Савези удружења бораца Хрватске и Босне и Херцеговине добили су овлашћења да одлуку изврше. Истраживања је, пре других, предузео др Алојз Шерцељ, који је начинио бушотине на сто обележених гробница, записавши да  је стечен „довољан увид у садржај, дубину и тип гробница“.

Екипи антрополога, коју су чинили Вида Бродар и Антон Погачник из Љубљане и др Србољуб Живановић, асистент Завода за анатомију новосадског Медицинског факултета, дато је само пет дана да обаве истраживања, што је урађено од 22. до 27. јуна 1964. године.

У извештају антрополога се каже: „Екипа је имала задатак да руководи откопавањем извесног броја сонди које би могле да пруже приближно карактеристичну слику и увид о садржају масовних гробница на овом подручју. Затим нам је био задатак да на терену извршимо инспекцију остеолошких налаза и да прикупимо основне податке о броју жртава на одређену кубатуру, њиховом полу и старости и да евентуално утврдимо знакове који би говорили о природи повреда које би могле бити узрок смрти.(…) Одабрали смо оне гробнице на којима је приликом бушења установљено да садрже највише остеолошког материјала погодног за антрополошку обраду…“

 

ЗАШТО СЕ НИЈЕ НАСТАВИЛО?

 

Србољуб Живановић затражио је од Председништва СУБНОР-а БиХ да се ископавања наставе и следеће године. Али, одговор је био да „радови у идућој години не долазе никако у обзир, јер се читаво подручје уређује и то све мора бити готово до 1965. године“.

На извештај је стављена ознака „забрањено“. Живановић је морао да се склони из Титове Југославије. Према исказу њене сестре, које је објавио Никола Милованчев у „Печату“, ни Вида Бродар се није усуђивала да сведочи о истраживању, мада се грозила ревизионизма који се тицао броја жртава.

На другој међународној конференцији посвећеној Јасеновцу, у Бањалуци 2000. године, Живановић је испричао: „Све време је комисија антрополога била под притиском власти да се смањи број жртава и да буде што је могуће мањи. Било каквим прорачунавањима број жртава није могао да се смањи испод 700.000 – па је комисија предложила да се изврше систематска истраживања на целој површини са масовним гробницама у дужини отприлике 12,5 километара са ширином од око 4,5 километара.“

Наравно, то није дозвољено. Зато су Туђман и дружина могли да се појаве са својом „бројидбом“.

Покојни Предраг Р. Драгић Кијук, пријатељ Србољуба Живановића, уверио га је да је време да се дуго скривани извештај објави у „Катени Мунди“, српској енциклопедији коју је Драгић објавио 1992. године. Тек тада се сазнало оно што је откривено двадесет осам година раније.

И од тада се знало, ко је хтео да зна. Због тога је др Душан Басташић, челник Удружења „Јадовно“, после Живановићевог упокојења поручио:“Својим истраживачким радом ставио је неизбрисив печат на истину о страдању наших предака и сународњака а својом посвећеношћу и истрајношћу до последњег дана је бранио ту истину од нарастајућег ревизионизма.“

 

 

КАКВА ЈЕ ТАЈНА ОТКРИВЕНА?

 

Открила се страшна истина, о којој је је Живановић сведочио у једном од многобројних интервјуаа:“Још онда смо дошли до закључка да је близу двадесет одсто жртава живо отишло у гроб, што су страшна сазнања. Од ударца у главу могло се умрети на лицу места, али ако је маљ скренуо и није пробио лобању, створио велико унутрашње крвављење, то је могло одмах да однесе живот, а могло је да траје и више недеља па да жртва лагано умире. Они који су на тај начин страдали нису умирали неколико недеља, већ највише неколико дана, јер су то били тешки ударци, а жртве су биле бацане у јаме тако да је и то убрзавало умирање.

Јасеновачке жртве су клане или спреда, тако што им је пресецан гркљан, при чему се не повређују велики крвни судови па човек лагано умире крварећи некада и данима. Али ако се са стране засече један од великих крвних судова, великих артерија, жртва је моментално мртва. Било је и једног и другог начина клања у Јасеновцу. Било је случајева где смо видели посекотине од ножа на пршљеновима, веома ефикасно направљене, па је нож пресекао цео врат и оштетио и пршљенове.

За оне који су бацани живи у пећ или у Саву не знамо како су убијани. Знамо да се известан број кољача трудио да распори особу пре него што је баци у реку, јер тако вода лакше продире у тело и тај леш не може да исплива на површину. Неки су, тако распорени, остајали живи давећи се у Сави. Знамо и то да су они који су били закуцавани ексерима за дрвеће остављани да умиру полако више дана. Прислонили би их уз чувене Тополе смрти па су им кроз грудни кош и кроз ноге забијали клинове. Ти клинови су били врло груби, вероватно су их радили ковачи. Не знам шта су хтели постићи тим начином убијања.“

Распињали су Христа поново, зар не?

Живановић није дао да се то заборави.

 

ЗАХВАЛНОСТ ВЕЛИКОМ СВЕДОКУ

 

Своју захвалност покојнику исказали су још увек живи јасеновачки мученици. Тако је Добрила Кукољ, председница удружења бивших логораша Другог светског рата из Бања Луке, која је као дете била у Јасеновцу:“Наше удружење дугује велику захвалност професору Живановићу који је потенцирао питање жртава НДХ у јавности, и који није одустајао да се истина сазна. Захваљујући њему успјели смо овјековјечити и нашу борбу у виду Декларације, коју је донијела Међународна комисија за откривање истине о Јасеновцу, а коју је наша Скупштина усвојила 2015.године. Тиме смо ми, преживјели, добили утјеху да се стравични злочини над нашим народом у НДХ неће заборавити.“

Гојко Рончевић Мраовић, који је такође као дете прошао кроз Јасеновац, а сада на челу Института Диане Будисављевић, имао је такође речи искрене благодарности:“Веома је добро познато да је жртвовао своју сопствену егзистенцију да би српском народу и свету обзнанио усташке злочине. Из овог разлога, ми, преживела деца усташких логора смо дубоко захвални, јер је мало било оних коју су били храбри као проф. Живановић.“

Захвалност је исказао и проф. др Драгољуб Ацковић, генерални секретар Европске ромске уније и народни посланик Скупштине Србије:„ Академик Живановић је био велики борац за истину о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. Та борба, трајала је од његове ране младости до последњих дана његовог живота. Начин, стил и резултати борбе увршћују га у плејаду великих ратника за истину о геноциду у НДХ. Ми Роми, али и сви други који су страдали у другој Светској катаклизми, дугујемо му много и памтићемо га заувек.“

Грофица Џин Тоши Маразани Висконти, члан Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, нагласила је његов огроман значај за нашу и светску културу сећања:“Човјек за сва времена не би требао никада да оде. Проф. Србољуб Живановић је био управо таква врста личности.“

 

ГРАЈФ И КРЕСТИЋ О ЖИВАНОВИЋУ

 

Његов значај оценили су и угледни геноцидолози, историчари Гидеон Грајф и Василије Крестић. Грајф је поручио да морамо да га памтимо:“Проф. Живановић је био продуховљен и савестан великан наше данашњице. Његов јасан и гласан став о страдању српског народа, је без икаквог страха и устезања, био на далеко познат. Пратио је сопствену савест и моралне принципе по питању геноцида почињеног у Независној Држави Хрватској над Србима, Јеврејима и Ромима, те није ни одустајао од истине чак ни у моментима када је примао претње смрћу и проживљавао разне тешке околности. Његов глас је опомена ревизионистима и громобран колективног сећања човечанства, који је изгубио једног од великих интелектуалаца, а српски и јеврејски народ једног од највећих честитих бораца. Наслеђе професора Живановића ће остати увек са нама.“

Академик Василије Крестић је напоменуо:„Проф Живановић је један од ретких и изузетно часних људи који је имао храбрости да и у веома кризним временима, када се о геноциду морало ћутати, говорио своја сазнања која је стекао испитивањем на терену о броју српских жртава најсвирепије убијених од хрватских усташа у геноциду у НДХ. То је личност која заслужује свако поштовање и његовим нестанком осетиће се велика празнина баш у време када ревизионисти злонамерно и тенденциозно, безочно и бескрупулозно, смишљено раде на умањивању стравичног злочина који се десио над Србима у НДХ.“

Захваљујући људима какав је био академик Живановић ревизионизам неће проћи. Нико неће ућуткати наше мученике.

 

ЗАДАТАК ПРЕД НАМА: КИЈУК

 

Предраг Р. Драгић Кијук, сарадник Србе Живојиновића, у свом одговору Стипи Месићу истакао је праве циљеве равизионизма:“Манипулације цифрама синоними су власти која има разлога да нешто крије и политичка потреба да се лочин препокрије велом тајне. Томе доприносе и дежурни хроничари зла који у име истинитог информисања служе, у ствари, господаре дезинформисања.  Туђман је у правдању усташократије (Хаг, 6. новембар 1991) „открио“ да у Јасеновцу није страдало више од 20.000 (што Срба, Јевреја, Цигана и Хрвата) а савремени саветници управе Меморијалног музеја објективизирају број побијених научним становиштем које је утврдило да је било око 80.000 страдалника.  Па ипак, у литратури која претендује на научни ниво исказан је број од 1.110.928 уморених у Јасеновцу.

Ако се у времену „католичке акције“ 1941-1945. није догодио холокауст над Србима на шта се, онда, односе извештаји антрополога (Вида Бродар, Антон Погачник, Србољуб Живановић) који су 1964, иако делимично, радили у Јасеновцу и Градини („Catena mundi“, Краљево-Београ, 1992, I-II).  Даљле, поставља се логично питање: откуда да бројку од преко 700.000 жртава Британска влада сматра прихватљивом већ у мају 1943. године. Ово је цифра којом BBC информише своју јавност, али се она налази и у нацистичким изворима. Ернст Фик, генерал SS трупа, у писму Химлеру 1944, пише како су „усташе одвели у концентрационе логоре 6-700.000 лица и тамо их поклали“ („… Die kroatische Parteitruppe Ustascha ist katholisch, undiszipliniert, schlecht Ausgebildet, kamp Fmässig teilweise unzuverlässig, und dafür bekannt, ca. 6-700.000…“).

Хрватски државни и инструирани ватикански терор био је таквих размера и тако екстремичан да је генерал фон Хасел процењивао да се у такозваној Независној Држави Хрватској спроводи на најбестијалнији начин погром над „1,8 Millionen Serben“ (Ulrich von Hassel, „Vom anderen Deutschland….“, Zürich, 1964). Према подацима Српске православне цркве у НДХ је, 1941-1945, порушено 269 цркава, 6 манастира, оштећено 159 церкава а сва црквена имовина опљачкана. Хрвати су 1991-1995, уз помоћ Европске заједнице и америчку подршку, поновили овај полом.“

То не сме проћи. Живановић нам је дао пример.

 

ЗАДАТАК ПРЕД НАМА: ЈАЗБЕЦ

 

Својевремено је хрватски Јеврејин, Саламон Јазбец, храбри борац против ревизионизма, у интервјуу датом „Печату“ јасно и гласно рекао:“Геноцид јест највећи злочин пер се, но негирање геноцида је ефективно највећи злочин. Понајвећи злочин тако постаје негирање великог злочина. Темељна негација геноцида (у правилу Холокауста, али и других геноцида, па тако и ендехазијског геноцида над српским народом) осовљује се као стожерна идеја повијесног ревизионизма, те стога тај феномен представља највећи замисливи кримен, јер се ради о репетицији геноцида другим средствима, рјечју умјесто камом, патвореном знаношћу мјесто стварног логора. Под обландом повијести дешава се свакодневно убијање истине о једном превеликом злочину. Ревизионизам Хрватском хара. Он је у неких специфичних социјалних група постао модус вивенди.

Често говорим да бисмо требали установити институт чувара повијесне истине, неку врсту свјетовног реда – Ред чувара повијесне истине – у који би се примало иницијацијом. Честити људи, најизврснији и најисправнији појединци које посједују матични национални корпуси имају чувати повијесну истину о страдањима наших народа у ИИ свјетском рату, требају гинути за истину, ако треба, како се изнимно трагична прошлост не би поновила. Повијесна истина је на Балкану угрожена, а на опакој вјетрометини се нашла управо истина о јасеновачким страдањима.

Ништа није прече од спашавања истине о Јасеновцу! То би требала бити посвећена дужност и српског народа и српске државе и српског ентитета, јер се занемаривањем такве једне преважне задаће угрожавају индиректно и витални српски интереси данас. Српски и жидовски народ не смију никада заметнути и запоставити огромне усташке злочине; као живи свјетионик ти поносни народи имају преносити и проносити повијесну меморију о јасеновачкој жртви кроз хисторијски ход. Не смију се кукавно заборавити жртве и мученици за слободу, борци за бољи свијет, невино мноштво које је уморено за реализацију туђих поганих идеја. Треба само мало имагинације, па и лирске занесености да се то увиди.

У том смислу и овим путем управљам стога свим Србима на поуку стихове великога српског пјесника Јована Дучића: „Јер је отаџбина само оно куда наш зној падне гдје је крв очева пала/ И плод благословен рађа само груда, где су мач зарђан деца ископала/ Само буктињама збори се кроз тмине/ У зрцалу мача будућност се слика/ Преко палих иду пути величине/ Слава, то је страшно сунце мученика.““

Због тога смо дужни да наставимо путем Србољуба Живановића и свих који су ишли ка истини о Србоциду.

ШИРА ВЕРЗИЈА ТЕКСТА ОБЈАВЉЕНОГ У „ПЕЧАТУ“