ГОРДАНА ПАВЛОВИЋ: Јецај душа у селу Велика

Испод планине Чакор, на надморској висини од 900 до 1700 метара, налази се село Велика. Још за време Стефана III Дечанског, помиње се у повељама манастира Високи Дечани у  14- том веку.  Становништво Велике је претрпело демографске промене  сеобама 1690. године коју је предводио Арсеније III Чернојевић и 1738.године са Арсенијем IV Јовановићем на челу. Албанци и Турци су често нападали ове крајеве, али Велика је највише разорена  1859.године.  Срби су убијани  и уништавана им је сва имовина.  Али народ Велике је истрајавао кроз векове. Борећи се са суровом климом и природом, али је успевао да очува своје породице и  православну веру. Величани су учествовали и бранили своју отаџбину и у Првом и у Другом светском рату. Не зна се који је од ова два рата оставио више злочина иза себе, више покоља и страдања Срба.

28. јули 1944. године завио је у црно село Велика и његове житеље, а црни дим тајне и скривања почињеног злодела задржао се на планини Чакор неколико деценија…

Желећи да остваре своје планове о „Великој Албанији“  на Косову и Метохији сепаратисти, Албанци и Шиптари, формирали су СС дивизију „Скендербег“.  Спроводили су директна наређења Хајнриха Химлера, али су по суровости  и нељудскости поступања према Србима остали добро упамћени.

Немачке јединице су иза себе имале период тешких борби и великих губитака, али су ипак успели да се извуку и дођу у непосредну близину села Велика, где су се улогорили. 27.јула су послали  свог  шпијуна Сахита Хоџу да каже Величанима да им Немци неће учинити ништа нажао ако им изнесу храну, а онима које не затекну спалиће куће.   Добри људи нису имали ни трунке сумње, а и како би? Ако не гајиш зло у себи, не можеш га видети ни у другоме. Ипак због свега што су чули у тим ратним годинама, из предострожности,  мушкарци  који се ту затекоше, старији од 15 година, сакрише се у шуму. У кућама остадоше стари, жене и деца…

Двадесет и осмог освану прелепо јулско јутро, чију тишину наруши бука мотора СС дивизије „Принц Еуген“ и дивизије „Скендербег“.  У опкољеном селу зачуше се пуцњи, бомбе и појави се дим. Није било куће испред које нису били војници. Они који су изашли из кућа убијани су на месту. А онда је завладао хорор…

Савета Мијовић, лепотица, одгојена у часној породици с разлогом је премирала од страха. Изведоше је из куће, а она се отргну и ухвати за млади храст.  Немилосрдно су је ударали, поломили руке, а она је мученица док је глас није издао викала:

–“„Убијте, али ми не дирајте дјевојачку част! То што мислите, можете учинити само на мени мртвој“!

Душа јој остаде у том храсту, али не даде на себе.

Многе живе запалише, а међу њима и Новку, Милеву и Миливоја Стешевића.

Под кровом куће Томице Гојковића стрпело је пет жена, један старац и петнаесторо деце. Молили су се да преживе. Али џелат за милост не зна. Све их изведоше  и осуше паљбу по њима. Е, мајка ко мајка- својим телом једно покри и спаси, бака друго дете, а оно треће сами Бог заштити.

Живаљевићима убише седам жена и девојака и једанаесторо деце.

Злочинци и хорде су настављали свој пир, а број убијених је растао. Пуниши Вучетићу убише двадесет чланова породице! Миличку Књажевићу седам, Алекси Гојковићу осам, Ђолу Раденовићу четири, Сави Томовићу четири, Мирку Пауновићу запалише шеснаестеро чељади. И пламен је одзвањао од њихових крика. Звери  нису имали намеру да стану. Сваки камен, свака травка натопи се српском крвљу.

Душан Симовић дочека три војника са својом Јелом, која му дођоше пред кућу, нудећи им хлеб и со, а зна се да је то знак топле добродошлице, поштовања и указивања части. По несрећи појави се лепа млада снајка Милица, која је требало да се ускоро породи, носећи у наручју двогодишњег сина Милорада. Туго моја до неба, мајчинска сузо моја…

Зграбише је хорде, церекајући се и наслађивајући. Отеше дете из наручја, а њој живој распорише стомак и извадише мушко дете, које први и задњи пут заплака и угушише га у мајчиној и сопственој крви.

Миличина свекрва занеме пред таквим чином и  гледа како малом Мати ноге одсекоше, расекоше тетиве   и окачише о шљиву. Све је јадно дете гледао како му убијају најмилије и кад кренуше, крвави  и задовољни и њему пресудише.

„Скендербеговци“ дођоше у кућу Радована Живаљевића и све их истераше напоље. Наредише им да се скидају. Јадне жене, строгих моралних начела, хтеле су у црну земљу да пропадну. Тукли су их кундацима. Окомише се на девојку Пољку. Један од њих јој рече да је златан ланчић око њеног врата његов. Она га пркосно покида, баци у траву и пљуну му у лице. Тројица је одведоше у кућу. Одакле јој снага да  им се отргне  и скочи кроз прозор?

Не успе да се спаси. Расуше се косе девојачке на оближњој њиви…

На Вукадиновом потоку се играо Томислав Вучетић. Видевши војнике, овај осмогодишњи дечачић потрча им у сусрет, а они га ухватише и обесише о стабло шљиве. Мило дете је дозивало мајку, која му потрча у помоћ. Убише је и пре него му приђе, а један од војника (ако се може назвати војником) ножем одра детету кожу са лица. Да би прекинуо његове јауке од несносног бола, други војник извади пиштољ и сасу му метак у главу.

Занемео је Чакор од зла које се деси у селу Велика. Занемеле су птице, шумске животиње. И потоци су се утишали. Све је утихнуло над почињеним зверством. Црни дим покрио је и највише врхове. За само два сата и петнаест минута убијено је скоро 500 Срба у селу Велика. Од тога 118 су била деца. 14 малих, невиних бића није доживило ни први рођендан, деветоро тек рођено, а четворо камом из мајки извађено.

Безбожници су запалили све што су могли. На згариштима су остали лешеви убијених невиних Срба.

Сам злочин геноцидног карактера, да се сатре све што је српско у селу Велика, је деценијама скриван. То што се о њему није причало, нити писало, је већи злочин од почињеног 1944. године. Пет стотина српских душа је убијено на монструозан и зверски начин! Они који су знали су ћутали, јер се „братство и јединство“ није смело подривати. Посебно у том крају, где живе и Шиптари и Албанци, није се спомињала „Скендербег“ дивизија, која је окуражена и потпомогнута Немцима, најодговорнија за зверства над Величанима.

Ми њима хлеб и со, они нама, Србима, нож и метак! Тек када су открили своје праве намере и када је постало јасно да са њима нема заједничког живота, због мржње коју носе у себи,  1984. године  подигнут је споменик жртвама села Велика. На њему су записане речи Михаила Лалића:

„„Нек се зна како зликовци из хитлеровских дивизија Скендербег и Принц Еуген 28. јула 1944. године свирепом злобом усмртише жене, дјецу и старце Велике и околине. Нека овај мрамор стоји жртвама на часни спомен, убицама на срамоту“.

Црква Св. Кирила и Јулите је изграђена у овом селу. Од 2014. када је одржан Округли сто под називом „Геноцид у Велици 28. јула 1944. године“, сваке године се обележава годишњица страдања.

Небо изнад Чакора често потамни, као и пре 72 године. Опомиње планина да се не заборави. Јулске ноћи знају бити јако тихе, скоро нечујне. Ту муклу тишину чине  душе мучки убијене деце 28. јула 1944.године. Малене, невине душе којима је прекинуто детињство, које никада нису одрасле, осетиле чари прве љубави, удале се, пожениле. Заувек су остале испод Чакора, у крошњама дрвећа, да плачу без суза и  безгласно јецају…