ГОРАН ШАРИЋ: „Да ли Срби треба да љетују у Хрватској?

Понекад, док читам хрватске медије, сјетим се чувеног руског знанственика Ивана Петровича Павлова. Павлов је најпознатији по феномену из бихевиористичке психологије, тзв. Павловљевом рефлексу или Павловљевим псима. Тај професор фармакологије на Војномедицинској академији у Санкт Петербургу осмислио је експеримент у којем је псима најављивао храну звоном. Након неког времена, псима би цурила слина на сам звук звона и без да им донесу храну.

Хрватски медији, као и хрватска клерофашистичка десница, нимало се не разликују од паса из Павловљевог покуса, осим што њима слина не цури на звук звона, него на спомен Србије, Срба, Вучића… Одузми Бујанцу „Србочетникеˮ, одузми Зекановићу „великосрпску агресијуˮ, и обојица су мртви људи. Оно што та двојица као манекени јада и биједе хрватске деснице раде, а нажалост на њиховом нивоу је већина хрватских мејнстрим медија (то је ниво испод сваког нивоа), само је бјесомучно и хистерично ударање у звуке исте србофобичне пјесме коју слушамо већ тридесет година.

Наравно да се добар дио хрватског друштва гнуша те „пјесмеˮ, као и дотичних ликова, али и даље постоји много оних на које та пропаганда има утјецај. Тако смо недавно били свједоци да је обичан сукоб у промету замало завршио трагично. Некаква балавица од тринаест година искочила је из аута кад је видјела да је у другом ауту, са којим су сестра и она имале неспоразум, српски брачни пар, те је почела псовати „мајке четничкеˮ, вероватно према ономе што је уче на вјеронауци и у Гласу Концила.

Српкиња, темперамента какве Српкиње већ јесу, умирила је балавицу једним педагошким шамаром, кад је родитељи нису одгајали. На то су отац те дјевојке, активни полицајац, и његов син, активни војник, упали на посјед српског брачног пара и мајку тог Србина, стару баку, почели ударати. На сву срећу, све је завршило тако што је Србин добро натамбурао оца и сина и отјерао их са свог посједа (у Америци би добили метак за упад на нечији посјед и пребијање нечије старе мајке).

И како се нетко, у свјетлу тог догађаја, напада на српске ватерполисте, пребијања српских богослова, разбијања аута са српским таблицама, може чудити изјави градоначелника Новог Сада, Милоша Вучевића? Вучевић је рекао да, што се њега тиче, „летују где год хоћеˮ, и додао: „баш ме брига, али мора да је гадно и прилично непријатно да сутра будете Србин у Далмацији или негде на одмору на Јадранском мору у Хрватској, јер ће они сутра да славе и причају да су победили протеравши Србеˮ.

Та изјава, колико год болна била, и колико год ни мени, а ни многим другим људима у Хрватској није драга, заправо је прилично отрежњујућа и кируршки прецизно детектира стање у које долазе Срби који љетују у Хрватској.
Хрвати као највећи празник славе протјеривање (или одлазак, ако хоћете) крајишких Срба из Хрватске. Океј. Славите то, иако ја не бих никад. Али, како онда можете бити такви лицемјери и живјети од српских динара? Сметају вам Срби, али вам не смета да стотине хрватских фирми своје производе пласирају у Србији, а не на тржиште Европске уније, гдје не могу примирисати од њихових монополиста. Како вам не ваља Србија, а ваљају вам милијуни српских динара које те хрватске фирме из Србије износе?

Цијела Хрватска живи од туризма. Највећи хрватски производ јесте бројање колико је страних аутомобила током љета ушло у Хрватску преко Брегане и Пасјака. Хрвати без туризма не могу. Били би већа биједа него Албанија. А хрватски туризам не може без тисуће конобара, кухара, собарица, продавача из Србије и Босне и Херцеговине. Од Истре до Дубровника, сваки трећи конобар је Србин. Србију не волите, али волите да вам српски радници спашавају туризам?

Кад на то додамо десетине тисућа гостију из Србије, који су познати као добри, растрошни гости, они што остављају солидан бакшиш, онда постављам логично питање: зашто славите протјеривање Срба, а онда зовете те Србе назад да од њих живите?

Логично питање је и оно градоначелника Новог Сада. Замишљам Задар, ноћ са 4. на 5. VIII, славље „Олујеˮ је већ почело. Група веселих младића сједи у ресторану поред једне класичне другосрбијанске породице, отац, мајка и двоје дјеце из „круга двојкеˮ, који уживају у Оливеру иако је исти упорно одбијао пјевати у Србији. Група младића почиње своју омиљену пјесму: „Ми Хрвати не пијемо вина, само крви четника из Книна.ˮ Како се у том тренутку осјећа снобовска породица са Врачара? Да ли се и она прикључи клапи и ухвати трећи глас? Или дискретно напусти ресторан?

Није страшно оно што је рекао градоначелник Новог Сада, страшно је што је то чињенично стање. Како један народ може као највећи празник славити истјеривање припадника другог народа, а онда нападати оне који кажу да није нормално ићи на љетовање у земљу која слави што те протјерала?

Тај исти градоначелник Новог Сада направио је за хрватску заједницу у Војводини више него сви новинари хушкачи који су на онако примитиван начин нападали обитељ градоначелника. Непристојно је рећи да је новинар који је писао те примитивне памфлете Албанац, је л’ тако? А пристојно је да он пише неистине о члановима нечије обитељи који више нису живи?
Градоначелник Вучевић Хрватима је дао просторије у граду, обновио кућу Бана Јелачића, а и у Културном центру Новог Сада, у којем и сам предајем, има запослених људи хрватске и других националности. Представници Хрвата из Новог Сада који су дошли на моје предавање имали су само ријечи хвале за градоначелника. Управо однос Милоша Вучевића према хрватској мањини може бити модус изградње односа Срба и Хрвата. Ниједан Хрват у Новом Саду не осјећа се као странац, било да је рођен ту, да се доселио или је само туристички у посјети.

И на крају, да ли Срби треба да љетују у Хрватској? Тко би више од мене волио да Срби ту љетују као онда кад сам био мали? У Истри су добродошли, али у Далмацији? Србину у Хрватској прије ће се догодити нека лијепа ствар, него ружна. Многи Хрвати урадиће све да се Срби не осјећају непожељно, али, опет, има и оних којима је мозак испран „великосрпском агресијомˮ.

Хрватска се треба одлучити: ако хоће српске госте, српске раднике, српске динаре, српско тржиште, онда не може славити оно што Србима смета и копати по њиховим ранама. А ако Хрвати желе славити „Олујуˮ, онда нека на граници са Србијом дигну зид (фигуративно). Докле год се хрватски идентитет гради на србофобији или на „побједамаˮ у ратовима са Србима, до тада ће опаске градоначелника Новог Сада бити на мјесту.
Да ли Срби треба да љетују у Хрватској? На то питање могу одговорити само Хрвати.

Аутор: Горан Шарић