Да ли рецесија 2008-09, те снажна економска криза изазвана пандемијом ковида, доводи до урушавања тзв. либералне демократије? Многи аналитичари наводну ерозију по многима од њих доскора иначе скоро перфектне „либералне демократије“ (што је наравно идеализација карактеристична за западне аналитичаре и део је ширег геополитичког наратива западних елита) виде као последицу ирационалности људи, тј. могућности да лако буду заведени од стране демагога, а као добар пример наводе лажни „конзервативизам радничке класе“ у САД.

Други пак сматрају да је тзв. „елита“ кривац, те да је ова привилегована група подстакла облик глобализације који користи само богатима, стварајући од себе олигархију, коју они посматрају искључиво у негативном контексту, различито од нпр. Sluyter-Beltrãoa. Наиме овај референтни аутор види (организациону) олигархију као императив савремене организације, односно потребе да се дође до компетентног руководства, централизоване власти и поделе задатака унутар професионалне бирократије (што води ка стварању касте лидера чије ће им врхунско знање, вештине и статус, у комбинацији са хијерархијском контролом кључних организационих ресурса, омогућити да доминирају ширим чланством и „менаџовању“ некохерентне групе).

Као неизбежно, намеће се питање како ограничити ауторитарне амбиције изабраних политичара, односно како избећи „субверзију“ демократије од стране изабраних актуелних лидера, посебно имајући у виду да су у поларизованим изборним јединицама или друштвима бирачи спремни да замене демократске принципе за партијске интересе.

Не изостају ни анализе институција „либералне демократије“, односно како су њихове промене последњих деценија, кроз нпр. слабљење синдиката или јачање неолибералног концепта економског управљања, олакшавале успон ауторитарних покрета и лидера. Често се као примери лошег стања наводе могућност повратка Трампа у САД, пре свега услед радикализације Републиканске странке, као и то да Бразилом и Индијом, двема највећим светским демократијама, управљају крајње десничарски популисти. Генерално, као главне разлоге слабљења тзв. либералне демократије у САД већина референтних аутора види негативну реакција средње и радничке класе на глобализацију, чији реални дохоци нису порасли у последњих 40 година, док је и политички систем САД, који се у основи може описати као „ветократија“, дао свој негативан допринос (нпр. Конгрес не може да усвоји буџет, интересне групе, односно кохорте са много богатства и моћи имају непропорционално много утицаја на функционисање система).

И поред скоро перманентне критике политичког миљеа, већина угледних аутора као највећу вредност изборног процеса види његову способност да саображава и каналише све сукобе који могу настати у друштву, и то на начин који одржава релативну слободу и мир (сама по себи ова његова карактеристика је довољна да се он као институција сачува). Дакле, иако су распадом традиционалних партија избори изгубили пожељну традицоналну идеолошку матрицу, они остају најмање лош начин одређивања одговорних за приоритете одређене друштвено-политичке заједнице. Повезано с тим, главни допринос партија је регулисање ривалства, каналисање политичке енергије и стварање линија поделе које чине плуралистичку политику смисленом. Дакле, најважније улоге организованих странака су структуирање политичких сукоба; обједињавање групних интереса, те пружање појединцима знакова о томе како да се политички поставе у одсуству детаљног разматрања сваког политичког питања које се појави.

Криза либералних демократија

У овом тексту „(либералну) демократију“ ћемо посматрати као систем владавине који надилази коректно спровођење избора и сходно томе укључује, поред квалитета изборне демократије, законодавна и судска ограничења извршне власти те једнакост пред законом и слободу појединаца. Додатно, потребно је напоменути фактички два елемента „либералне демократије“. Либерални део, који је владавина права, значи општеприхваћена правила која постављају јасна ограничења у начину на који држава може да врши власт. Други је демократија, који је пре свега манифестован у изборном процесу који гарантује да држава представља интерес што већег броја становништва, а не само елита које је воде. Турска је добар пример демократског дела либералне демократије који се окренуо против либералног дела (демократија без либерализма), будући да је председник Ердоган своју високу популарност искористио као основу за кретивно тумачење закона како би могао да дисквалификује опозиционе кандидате.

Демократије су показале извесну отпорност на кризу, иако нису избегле политичке последице економске рецесије 2009. Бес је у великој мери каналисан преко гласачких кутија, а и када се излазило на уличне протесте све је остало у границама нормалности, чак и у Грчкој почетком претходне деценије. Наиме, упркос бројним несавршеностима, демократски системи пружају грађанима бар неку могућност да мирно изразе фрустрацију кроз отворену дебату и изборе, што повећава вероватноћу да ће грађани наставити да прихватају политички систем као легитиман чак и када су економски резултати које дата привреда остварује веома неповољни.

Интересантно је да су и аутократски системи показали политичку стабилност, што је у супротности са високим степеном друштвених преокрета који су се догодили након Велике депресије 1930-их. Ово се делимично може објаснити брзим и одлучним економским мерама влада (огроман нагли раст фискалне потрошње и подржавајућа експанзивна монетарна политика, која је појачала доток кредита ка привреди), док алтернативе капитализму нису стекле велику популарност. Повећано незадовољство људи демократијом у источној Европи пример је дугорочних проблема које рецесија може изазвати, што је повезано са чињеницом да економска неједнакост и степен корупције расту током рецесије.

На исте закључке указује и студија Криесија (2020), који усвајајући перспективу грађана пита исте да ли се придржавају принципа демократије и како оцењују демократију у Европи. Анлиза указује да грађани генерално подржавају демократске принципе, али су веома критични према начину на који се тренутно примењују у својој земљи. Пораст популизма је неупитан, али треба напоменути да је он последица дугорочних структурних промена у друштвима, независно од тренутне економске кризе, као и с тим повезаног политичког незадовољства. Чак и када популисти дођу на власт, постоји пет ограничења која ублажавају претњу по демократију коју они представљају – институционална, страначка, међународна, тржишна ограничења и ограничења која намећу грађани.

Да демократија није без ризика указује једна од многих емпиријских анализа утицаја економске кризе 2008-2014. на европске демократије. Показало се да је последично смањење доступности приватних и јавних ресурса услед економске кризе изазвало више негативних последица, доводећи до генералног погоршања владавине права те до делимичног пада поверења у институционалне канале репезентативности (у локалним и националним скупштинама) у корист уличних протеста. Додатно, грађани су постали сензитивнији и више захтевни погледу онога што владе пружају, што није нужно лоша консеквенца, ако изузмемо њен често популистички аспект.

До сличних налаза дошли су аутори студије „The crisis of democracy“, који су конструисали Индекс либералне демократије, који укључује различите принципе демократије (изборни, либерални, партиципативни и егалитарни). Овај коефицијент је у земљама оснивачима ЕУ од 1990, упркос мањим успонима и падовима, остао мање-више стабилан, док се у јужној Европи економска криза одразила на демократију кроз масовне демонстрације, честе промене власти и јачању утицаја тзв. антисистемских странака (Сириза, Подемос), са Пољском и Мађарском на истоку Старог континента, које се крећу у правцу „нелибералне демократије“. У западној и северној Европи изборни успех десничарских популистичких партија достигао је висок ниво, на коме се одржава.

Генерално, широм Европе успон популистичких и екстремистичких снага повлачи за собом растућу поларизацију друштва, где поверење у демократске институције опада, док се заједничке европске вредности, као и пројекат европске интеграције као такав, све више доводе у питање. Анкете становништва попут Еуробарометра (субјективна димензија кризе) откривају да значајан део становништва није задовољан начином на који демократија функционише у њиховој земљи, посебно у државама источне и југоисточне Европе, с мање од трећине становништва задовољних демократијом (нпр. Хрватска, Грчка).

Утицај криза на слабљење демократије

Од када се почетком 2020. године проширио светом, COVID-19 је негативно утицао на ниво демократије, будући да је пандемија открила слабости свих стубова „либералне демократије“, од избора и владавине права до изразито непропорционалних ограничења слободе окупљања и кретања. Промене изазване пандемијом довеле су многа друштва у отежано политичко стање; са израженијим расним, етничким и родним неједнакостима (нпр. на Филипинима, где су власти појачале хапшења корисника друштвених медија, укључујући и оне који су критиковали владин одговор на пандемију). Владе широм света такође су примениле разне инструменте за надзор. Додатно, званични одговори на COVID-19 поставили су основу за понашање органа власти који би могли утицати на демократију у годинама које долазе. Као и у одговору на терористичке нападе 11. септембра 2001, када су САД драматично прошириле своје надзорне активности у име националне безбедности, пандемија вируса COVID-19 покренула је промену норми и усвајање проблематичног законодавства које ће бити тешко поништити након обуздавања вируса.

Јавна здравствена криза изазива велику економску кризу, пошто земље широм света падају у рецесију, а милиони људи остају незапослени. Маргинализовано становништво носи терет пандемије и њеног економског утицаја, што је, између осталог, погоршало неједнакост у приходима, што указује на то да би економски пад узрокован пандемијом могао и следећих година наставити да урушава демократију. Индикативно је искуство глобалне финансијске кризе 2008-2009. коју су пратили политичка нестабилност и пад нивоа демократије. Учинци климатских промена могли би имати сличан дугорочан утицај као ковид, с масовним расељавањем које подстиче сукобе и више националистичке, ксенофобне и расистичке политике.

Са пандемијом ковида и с њом изазваном економском кризом, ниво демократије у свету бележио је нови пад у 2020, према подацима Фридом хауса, и то петнаесту годину заредом. Наиме, земље које су имале погоршање индикатора демократије по Фридом хаусу 2021. надмашиле су државе са побољшањима истога са највећом маргином од почетка оваквог тренда 2006. Како каже један од највећих ауторитета у овој тематици, Лери Дајмонд (сковао термин „демократска рецесија“): нема ничег неизбежног у ширењу демократије. Док је 1900. било је само 11 демократија (рачунате су само земље са популацијом већом од милион), 1920. било их је 20, те 29 1974. До 1993. број демократија је нарастао на 77 – представљајући, по први пут у историји, већину земаља. До 2005. број демократија је порастао на 89, од када креће константан пад, на 82 у 2020. Током друге деценије 21. века чак једна од шест демократија је доживела неуспех!

Слабљење тзв. либералне демократије повезано је и са све чешће изношеним тезама о инхерентној инфериорности демократије, коју посебно пропагирају алтернативни масовни покрети у демократским државама, као и кинески и руски званичници са наративом да је демократија у опадању јер није у стању да одговори на потребе људи. Индикативно је да су се током 2020. наставили дугогодишњи сукоби у Либији и Јемену, те да су лидери Етиопије и Азербејџана покренули ратове у регионима Тиграј и Нагорно-Карабах, ослањајући се на подршку ауторитарних суседа Еритреје и Турске.

Предлози за поправку

У покушају да дође до предлога за унапређење система, ауторка Хелен Ландемор промовише нови модел онога што она назива „отвореном демократијом“, шему која раскида са две либерално-демократске институције које се обично узимају здраво за готово (избори и политичке странке), који фактички тражи од грађана да пристану на одлуке елита. Бољи приступ, тврди она, заменио би изабрана представничка законодавства „отвореном мини јавношћу“. Ове насумично одабране скупштине, познате и као „лотократије“ (биле би изабране жребом), могле би бројати од 150 до 1000 грађана и омогућиле би људима да директно врше власт и наравно доношење закона. Полази се од тога да обични грађани могу доносити добре одлуке ако су довољно отвореног ума и на одговарајући начин саветовани од стране стручњака. Људи изабрани за скупштину путем жреба били би истински репрезентативни, али би такође чинили неку врсту привремене елите, јер ће они на крају одлучити о стварима. Ова врста система је супериорнија у односу на ону у којој доминирају моћни политичари, који скоро увек потичу из виших друштвено-економских слојева и највише спроводе њихове интересе.

Ландемор тврди да је кључно отклонити грешку у дизајну сваког система изборне демократије који је заснован на партијској конкуренцији, јер су такви аранжмани намерно елитистички. Недавне студије случаја, који укључују скупштине грађана које доносе одлуке о истополним браковима и абортусу у Ирској, прописима моторних санки у Финској, и Француској грађанској конвенцији о клими, све су позитивни примери (иако су нпр. образовани мушкарци играли посебно истакнуту улогу). Остаје приговор да би таква саветодавна тела такође могла фаворизовати привилеговане, било зато што ће се они који се осећају неквалификованим уздржати или зато што ће у расправи доминирати образованији и елоквентнији учесници.

Иако избор путем жреба (лутрија) не обезбеђује једнакост утицаја (будући да ће реторички вешти увек имати природну предност), ипак он даје свим грађанима једнаке шансе да буду изабрани за учешће, те би последично „лотократија“ била ипак напредак од данашњих „ротирајућих“ система, где политичари и лобисти стално мењају места. Ако би нпр. применили нешто попут оваквог система, замислите запошљавање у школству путем лутрије једанпут или два пута годишње, која би била преношена преко националне телевизије и где би сви унапред пријављени кандидати морали да испуне законом прописане услове (победници, тј. изабрани, могли би бити они чији последњи бројеви ЈМБГ-а одговарају онима који су извучени на јавном жребу).

Грешку у дизајну система заснованог на изборима такође виде и Шафер и Цурн, који се у монографији Демократска регресија, жале на „недостатак отворености“ у данашњим демократским политичким институцијама. Они тврде да су разлози за поновно појављивање „ауторитарног популизма“ данас изразито политички, а не првенствено „економски“ или „културни“, са парламентима који су постали много мање осетљиви на политичке преференције мање добростојећих грађана (посланици су веома различите врсте људи од огромне већине бирача, и с тим је повезан пад поверења у парламенте).

Додатно, многе одлуке потпуно су одузете парламентима (улога такозваних независних меритократских институција изузетно се повећала последњих деценија: нпр. између 1990. и 2008, централне банке су стекле већу аутономију у 84 земље). Изолација елитних доносилаца одлука искривљује политичке исходе у одређеном правцу, а тзв. независне институције показују „космополитску пристрасност“, промовишући међународна правила, отворена тржишта и индивидуална права, на штету „комунитаризма“. Са овим је директно повезан и све мањи простор за политичко одлучивање на нивоу националне државе. Они се залажу за преиспитивање „технократије“ (односно експерата), више поверења у грађанство и с тим повезано побољшање грађанског образовања и враћање извесне контроле над независним институцијама.

Насупрот овим предлозима, француска економисткиња Жулија Кејџ држи се политичких странака, предлажући темељну реформу финансирања изборних кампања, као и њихове кадровске структуре (припадници радничке класе чине само пет одсто британске и три одсто француске националне скупштине). Политичке странке по природи нису удаљене од људи већ су конципиране да превише зависе од богатих донатора који се суочавају са премало ограничења. Ова ауторка жели систем у којем сви грађани добијају јавно финансирани „ваучер за демократску једнакост“, који ће потом потрошити на свог омиљеног кандидата или странку на изборима.

Добро је да коначно постаје јасно да демократија пати од бројних мањкавости од којих многе нису адресиране управо због тога што заинтересоване елите не желе да се било шта мења у систему у коме им тако добро иде. Управо је задатак слободних интелектуалаца, попут цитираних троје, да понуде разне опције, многе наизглед и бизарне, од којих неке могу добити подршку јавности и које ће тешко бити игнорисати. На крају, зар је неко пре 2008. могао очекивати тако издашну фискалну потрошњу, добрим делом усмерену управо ка средњој и радничкој класи, у време док је „важећа“ монетаристичка теорија (квантитативна теорија новца „Чикашке школе“) тврдила да ће то нужно изазвати високу инфлацију (које после толико година нема). Наравно да је спремност владајућих елита да спасу систем и по цену уступака обичним људима разлог за овакво понашање, али и уступци чињени након Првог и Другог светског рата када се јавна потрошња до 1970-их учетворостручила била је последица притисака, односно новонасталих околности, који су већини становништва Запада (али и Истока Старог континента) донели четврт столећа драматичног успона животног стандарда.

Насловна фотографија: Dominique Hommel/europarl.europa.eu

Извор oko.rts.rs