ГОРАН КОМАР: Оцеубиство

Рушење гробне капеле митрополита Петра II на Ловћену је потакнуто из дубоког мотивационог система пројављеног комунистичком револуцијом, који је по својој узрочности потпуно истовјетан ломљењу (мацама) надгробних крстова очева и дједова једног бокешког рода који нећу именовати. Или, ритуалном укопу Бога у другом бокешком селу који бих у овом часу, такође, могао именовати. Занимљиво је да ови споменици и данас леже поломљени, као што се и данас на Ловћену налази маузолеј. Дакле, када, као ја, разумијете бројне поводе за прикључивање великог дијела динарског свијета покрету који је персонификовао Јосип Броз, тада, ипак, морате приковати своју пажњу уз чињеницу да је то дјело – неисправљено.

Први српски принц којем је и у одрицању од свијета сљедовао сопствени отац, Сава Немањић, показао је свом народу потпуна и употребљива рјешења у свим свијетским заплитањима до дана данашњег и до свршетка свијета. Сава је син који је синовскоочинским загрљајем узвисио оца. Који је живио дјејством Духа јер је осјећао енергије којим Творац умива материју. Он је знао да је она творачка не зарад свога свијетла и своје топлине. Већ због свог немјерљивог својства. Читава свијетска историја као да је садржана у принципу династичког оцеубиства. Али, принц Сава, очељубац, а не оцеубица, казује другачији закон. У историји европских и свијетских династија, хајде да се упитамо, шта је равно Савином опиту? Савиносимеоновски опит, којим син началствује оцу слиједећи праведне загледане у смрт, не по своме избору него зато што тако по своме саздању морају, јест опит упутитеља који разара смрт и провиди кроз зрцало.

Нема у српском народу ствараоца који је тако дубоко провидио кроз зрцало и у њему видио само Творца као што је митрополит Петар II Петровић. Српски народ има светитеље слављене кроз вјекове, ствараоце над ствараоцима који су иза свога живота на земљи оставили неколике исписане странице. Или, ни толико. Митрополит Петар II је исписао много страница највишег умјетничког домашаја, митрополит Петар II је, ако тако смијем рећи, анализирао свијет, дотицао материју. Ја као да видим да ју је својим додиром узбуркавао. То је у нашем народу опит посебне врсте. А светитељ тврдошко-острошки, остаде запис о баштинама обезбјеђеним за Острог или мало преко тога, учини својом вјером и својим животом нераскинути загрљај себе и свога народа. Ко њега грли има инструмент спасења. Надомак руке. Недокучив је опит светитеља. А онај коме је Бог дао да казује и исписује и да своје стихове утискује с оне стране зрцала оставио је Тестамент. Попут старих патријараха саградио гроб и капелу и одредио укоп. Исказао се опитом посебне врсте.

Сви они, поменух четворицу или вјероватно тројицу, јесу српски патријарси. Оци, попут Аврама. Не могу овдје казивати о покретима двадесетог вијека. Али нигдје као на Ловћену, нигдје као у старој Гори, није покрет који је свијет познао по Титу, посегнуо за таквом светињом. Да тако дубоко докида Закон. И истовремено, да тако потпуно одузме инструменте спасења. Посве дохватљиве, познате читавом средоземном и европском свијету. Посве једноставно народне. Којима се пође када се помисли да је потребно, и у радости и у невољи. Корак. Корак. Корак.

У миру обезбјеђене канцеларије рачунало се са ефектима. Процјењивани су ефекти. Разгледан читави садржајни домашај српске културе. И одабран Ловћен. Одабран митрополит. Одабран српски писац који је рукама и умовима европских величина утискиван у културно тло Европе. Један од српских партијараха. Очева. Сљедујућих савиносимеоновском опиту универсалне модерности. Боже, колико је видио? Избор мјеста укопа говори све о основама замисли митрополита Петра II. Није мјесто за говорење о томе. Али онај који је тако дубоко осјећао патњу свог народа и гледао само цјелину, који је стиховима садјевао читаву народну историју, стигао је да одреди укоп и предвиди разур.

Његош је стихом надградио умјетничка остварења Космета равна најбољим достигнућима ренесансне Италије. Наслоњен на прегнуће опита СинаОца. Познао је, усудићу се да кажем, да су сви записи његове светосавске династије усмјерени на обалске земље и да је та династија у свему што је иза ње остало у веома познатим ефектима њезиног политичког домашаја и снаге свој израз нашла у приморју. Не, забога, само зетском него и далматинском и светогорском.

Црна Гора је срушила Цркву. Срушила ју је на Ловћену. Налогодавац се прикрио. Међу мојим пријатељима нема ни једнога који ми вјерује да ће се часна Гора подићи и то ће се подићи управо на Ловћену. Може бити и да ја то нећу видјети. Изаћи ће на Ловћен у сусрет патријарсима и подићи Цркву.