ГОЛГОТЕ И ВАСКРСЕЊА ПРЕБИЛОВАЦА
Почетак месеца августа спада у дане када се Срби враћају најболнијим страницама своје новије историје. Поред 4. августа и обележавања „Олује“, последњег чина геноцидне хрватске политике према Србима, само два дана касније се обележава годишњица усташког покоља у Пребиловцима, једном од стотину малих Јасеноваца расутих широм Независне Државе Хрватске.
Трн у усташком оку
Херцеговина је земља сунца, камена и крви. Пребиловци се налазе у Доњој Херцеговини, на источној обали Неретве и на 3 км од Чапљине. Уочи Другог светског рата у Пребиловцима је живело преко 1.000 становника. Када је Немачка 6. априла напала Краљевину Југославију, Чапљина је била прво место у којем је проглашена хрватска независност, два дана пре него што је то у Загребу учинио Славко Кватерник. Власт у Чапљини формирали су римокатолички свештеници, Мачекови „заштитари“ и локалне усташе, али их је већ 14. априла протерала једна јединица југословенске војске. Међутим, усташка власт је заживела тек доласком италијанских снага, које су се у овом делу Херцеговине задржале до краја маја. Њиховим одласком, усташе су кренуле у лов на Србе, а највећи трн у оку били су Пребиловци.
Голгота
Херцеговину је почетком августа 1941. захватио „илиндански“ талас усташких покоља. Иако су их претходни таласи покоља заобилазили, Пребиловци су овог пута били главна мета усташке каме. У припремању злочина се нарочито истакао католички свештеник Илија Томас, који је међу Хрватима и муслиманима распиривао мржњу према Србима. За то време, усташе из Чапљине су слале мирољубиве поруке Србима Пребиловчанима, позивајући их да слободно остану код својих кућа. Када је пред зору 4. августа око хиљаду хрватских и муслиманских усташа опколило Пребиловце, у селу су се налазиле само жене, деца и старци. Поучени искуством околних села, у којима је углавном страдало мушко становништво, мушке главе су напустиле Пребиловце и сакриле се на различитим околним локацијама. Међутим, усташе никако нису желеле да Пребиловце напусте празних руку, па су сву затечену нејач одвели у сеоску школу „Краљ Милутин“ и тамо је мучили. Најтрагичнију судбину доживела је учитељица Стана Арнаут, која је силована и бестијално мучена, а потом масакрирана и закопана у школском дворишту. На различите начине је мучено и убијено још неколико мештана, док се голгота око пет стотина Пребиловчана наставила у селу Тасовчићи, а потом у Чапљини. Наредни дан, 5. август, провели су затворени у сточним вагонима, по највећој врућини, без хране и воде, да би се у вечерњим сатима композиција покренула ка селу Шурманци. Тамо их је дочекала већа група усташа на челу са Иваном Јовановићем Црним, која их је у зору 6. августа спровела до јаме Голубинка, на брду Црница код Међугорја. Пребиловачка нејач – жене, деца и старци су прво били темељно опљачкани, а потом на најгнуснији начин побијени и бачени у јаму. Жртве су убијане хладним оружјем. Најпотрсније судбине доживеле су бебе које су отимане из наручја мајки и живе бацане у јаму, док су поједине Пребиловчанке, не желећи да буду обешчашћене, саме скакале у понор Голубинке. У овом покољу страдало је преко 80% Пребиловчана, а потпуно је угашено 57 породица. Највише чланова изгубиле су породице Булут, Драгићевић и Екмечић.
Васкрсење
Највећи број мушкараца је преживио покољ и касније се вратио у Преблиовце. Након рата, Пребиловчани су наново заснивали породице, тако да је било случајева да су људи добијали децу и у седмој деценији живота. Деца су углавном добијала имена по својој страдалој браћи и сестрама по оцу, што је ову биолошку обнову учинило правим васкрсењем Пребиловаца. Један од најрадоснијих тренутака после рата – који истовремено сведочи о дубини пребиловачке трагедије – догодио се почетком 1962. године, када је Јован Ђурасовић Лола отишао на одслужење војног рока. Тада је читаво село пратило на воз првог пребиловачког регрута након Другог светског рата. Исте године је у селу подигнут споменик који је подсећао на страдање и допринос Пребиловаца током рата. Међутим, иако је дала дозволу за овај споменик, комунистичка власт је систематски водила рат против пребиловачких жртава. Уместо истине и правде, комунисти су између пребиловачких мученика и њихових џелата наметали „братство и јединство“. Судски процеси против усташких кољача редом су се претварали у фарсу, а јаме су 1961. забетониране и крај њих су подигнути безлични споменици из којих се ништа није могло сазнати о жртвама и њиховим џелатима. Тек након што је комунизам доживео крах, Пребиловчани су успели да изврше ексхумацију својих најмилијих, чији их је глас из бетониране јаме деценијама дозивао. Први који се спустио у јаму Голубинка био је патријарх Павле, који је над костима мученика одржао опело. Том приликом су пронађене бутне кости дужине шибице, које су припаделе нерођеној деци. Том приликом је Трипко Екмечић препознао међу костима ланчић своје супруге, убијене у другом месецу трудноће. Трипку је од туге препукло срце, чиме је постао последња жртва пребиловачког масакра. Укупно је тада ексхумирано 12 јама и три стратишта широм Херцеговине, па су мошти око 4.000 мученика положене у крипту храма у Пребиловцима, чији су темељи освећени 4. августа 1991, тачно педесет година од усташког напада на ово село.
Нова голгота
Спомен-храм и крипта у изградњи, заједно са моштима, нису стајали ни пуну годину дана. Пошто је Европска заједница признала независност Босне и Херцеговине, због чега се у њој разбуктао грађански рат, Југословенска народна армија је морала да се повуче са њене територије до 29. маја 1992. године. До тада су њене јединице држале под контролом источну обалу Неретве, а Пребиловци су представљали једну од најистуренијих тачака. Као и сви прекодрински Срби, Пребиловчани су знали да не смеју дозволити понављање 1941. године и стога су се придружили јединицама ЈНА, док су у самом селу организоване сеоске страже. Међутим, пошто су терен и структура становништва били такви да ЈНА није могла да задржи линију и потом је преда Војсци Републике Српске, донета је одлука о повлачењу из долине Неретве. За војском је тада кренуло око 40.000 српских цивила који нису желели да падну у руке унуцима усташких кољача, а том приликом је избегло и комплетно становништво Пребиловаца. Регуларна војска Републике Хрватске (ХВ), заједно са локалним снагама Хрватског вијећа одбране (ХВО) и усташких Хрватских одбрамбених снага (ХОС), покреће 7. јуна операцију „Чагаљ“ или „Липањске зоре“, у којој је без већих борби заузета читава долина Неретве. Према наредби коју је потписао хрватски генерал Јанко Бобетко, Пребиловци су означени као „четничко упориште“, док су храм и крипта означени као магацин за артиљеријску муницију. Међутим, радило се само о изговору, јер је хрватски план био уништење свих трагова српског постојања у долини Неретве. Када су хрватске снаге 8. јуна ушле у напуштене Пребиловце, затекли су само две старице, Драгињу Медићу (64) која је одмах убијена и Гошу Драгићевић (90) која је одведена у чапљински затвор, где је умрла две године касније. Читаво село је тада поново спаљено и то на ритуалан начин, а наредних дана је приступљено рушењу крипте и храма. Храм је прво опљачкан, а затим и неколико пута миниран, док су за поравнавање терена ангажоване и неке грађевинске фирме из Хрватске. Пошто живе нису оставили у животу, усташки унуци нису дали мира ни мртвима: гробови су отварани и потом су тела покојника спаљивана, а надгробни споменици уништавани. На рушевнима кућа су дуго стајали усташки графити, међу којима се истицао натпис „Спалија сам што сам стига“, док је поред њега стајао број војне поште 2. трогирске бојне.
Ново васкрсење и победа над заборавом
На месту где се налазио храм, локални Хрвати су направили депонију која је уклоњена тек 2002. године. Али, упркос страдањима која су се изнова понављала, Пребиловци су поново васкрснули. Обнова села започета је 1999. и од тада, као божури, међу рушевинама у селу све више ничу нови црвени кровови. Упркос бројним потешкоћама, неколико десетина Пребиловчана се вратило или проводи бар један део године у свом родном селу. Након уклањања депоније, у рушевини храма је пронађено око 4% смрвљених костију, од око 4.000 жртава које су на том месту сахрањене 4. августа 1991. године. Упркос покушајима застрашивања од стране званичних институција Федерације БиХ, Пребиловчани су уз помоћ сународника из Србије и Републике Српске наставили са рашчишћавањем и истраживањем рушевина. Нови храм са криптом у коју су положени остаци пребиловачких мученика, упркос бројним искушењима, коначно је завршен и освећен 8. августа 2015, а годину дана раније, на мајском заседању Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве, одлучено је да пребиловачки страдалници буду уврштени у ред Светих мученика и да се празнују 6. августа. Захваљујући бројним удружењима која су својим радом разбила тишину о овом великом српском страдању, Пребиловци су последњих година постале место које сабира велики број ходочасника из свих српских земаља. То се дало приметити нарочито пре неколико дана, приликом последњег обележавања Светих мученика пребиловачких и доњохерцеговачких. Свету литургију служили су епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, епископ диселдорфски и немачки Григорије и митрополит црногорско-приморски Јоаникије, који је том приликом рекао да су Пребиловци „голготског место, али где је голгота, тамо је и васкрсење“. Пред великим бројем окупљних верника, међу којима је највише било омладине и мајки са малом децом, архијери су обзнанили да ће се у Пребиловцима основати манастир, као и да су Србија и Република Српска обећале да ће прогласити Пребиловце за место од посебног значаја за српски народ. Без обзира какав ће бити исход ових обећања, Пребиловци су одавно постали светилиште и место српске саборности. Место васкрсења и место наде за нас, децу овог века.
