ГОЈКО ПЕРОВИЋ: Цивилизацијски пад

То што прослављамо хиљаду година наше државности, требало би да значи да за собом имамо миленијум континуитета уређених односа.

Да смо власници десет вјекова искуства у успостављању поретка међу људима. Да баштинимо цијелу једну епоху са препознатим институцијама које гарантују какву-такву земаљску правду на простору који обухватају границе Црне Горе. Немамо, нити можемо имати континуитет државног имена (који се мијењао из Дукље у Зету, из Зете у Црну Гору); нити имамо једно те исто друштвено уређење од Војислављевића, преко Петровића, до бољшевика.

Међутим, непрекидно присуство цивилизације на нашој родној груди јесте, до данас, нешто неоспорно. Цивилизација то је она надградња природног, стихијног. То је оно што просвећене људе разликује од припадника људског рода у некој џунгли. Држава као друштвени уговор (договор); подјела и разликовање власти (могућност да се позовеш на правду, на чињенице против лажи и подметања, чак и онда када оне долазе и од оних који владају); поштовање права на својину, на имовину… Е то су све темељи цивилизације, препознати у човјечанству, миленијумима прије нашег поменутог миленијума!

И ми их имамо! Приликом оснивања Цетиња, и у њему Цетињског манастира, цивилизовани и далековиди зетски господар Иван Црнојевић, тада је, иако деспот и феудалац, разликовао државну од црквене имовине. Нагласио је: „Онога кога одреди Бог да послије мене заповједа овом земљом, или син мој, или унук или, по Божијем допуштењу, ко год од другог племена, или навђиа, најсрдачније молим и заWмјем, да ово што приложих, узаконих и потврдих, остане на вијеке нетакнуто овом светом храму Преславне Мајке Бога нашега, као што ни ја ништа не узех светим црквама, но колико могах, приложих и потврдих“. Погледајте колико само бриге за државу и у будућим временима, послије његовог живота! колико осјећаја за постојање више силе од његове, иако је он апсолутни самодржац у својој земљи! Каква потреба да се одрекне власништва над неком имовином, и да то преда у посјед Цркви ради будућег имања на Небу!

А у даљем тексту оснивачке повеље, овај просвећени и писмени владар, овај оснивач наше престонице,овај родитељ доносиоца прве штампарије, ова ријетко побожна душа наше историје куне, проклиње!!! Кога? Па онога коме би пало на памет да оспори црквено власништво на црквеном посједу! Тада још, прије више од 500 година, имали смо цивилизацију која разликује што је чије. А њени темељи су били толико јаки и непоколебљиви, да је књаз Никола (у више његових указа документовано) јасно и недвосмислено разликовао државну од црквене имовине. Ево једног таквог Николиног документа, у ком се, управо позива на Иванову заоставштину:

„Никола први, по милости Божјој књаз и господар Црне Горе, наш славне успомене претходник, зетски господар Иван Црнојевић, основавши на Цетињу манастир као столицу
зетских митрополита, обдарио га је разним добрима, међу којима се налази и велики дио цетињског поља. Кроз зла времена, што су прелећела изнад српског народа, уништивши му и траг државног живота, ова задужбина Ивана Црнојевића, посљедњег независног српског владаоца, тако обилато обдарена, била је у стању да сачува у непрекидности државну мисао, коју је у оној олујини тај мудри српски Владаоц склонио под Орлов крш; и сем тога, да сачува до наших дана једину епископску столицу од оних, што је Св. Сава подигао у српској држави. Пошто се у новије доба на цетињском пољу, и то на својини манастирској, засновала варош, која се све више развија; да сачувамо ову задужбину побожног Владаоца и тим да обезбиједимо овоме манастиру опстанак одлучили смо и наређујемо:

1. Да се сва лактарина, што су дужне плаћати куће вароши Цетиња, сакупља у засебну манастирску касу са свим осталим приходима са манастирских земаља у Цетињском пољу;

2. Да манастир овај свој годишњи приход сваке године улаже у куповање непокретних добара у Нашој држави, како би тим своју данашњу имовину умножио, те и даље у будућности могао благотворно дјеловати у области Свете Православне Цркве и српског народа. Овијем најсвечаније потврђујемо манастиру право својине земљишта, на ком се цетињска варош, Наша Престоница, подиже, те дајемо свакоме на знање, да ово земљиште остаје за сва идућа времена у искључивој својини Цетињског манастира свето и неприкосновено. Света Цетињска Митрополија бдиће над овим манастирским правом, Господаром Иваном Црнојевићем дарованим и овим нашим указом потврђеним.

У нашој престоници Цетињу на двадесет пети дан рођења нашега насљедника Књаза Данила, 1895.

Николај“.

Објављено у ’’Гласу Црногорца“, у суботу, 24. јуна 1895. године.

Из наведених разлога, недавно објављени Предлог закона о слободи вјероисповјести, који је усвојила и објавила Влада Црне Горе доживљавам као цивилизацијски пад у односу на претходне вјекове црногорске државности!

Наиме, наши преци су знали и разумјели да културно и духовно благо неког простора не ствара нека држава (како погрешно стоји у недавном страначком саопштењу ДПС-а) него умјетници и духовне/културне институције. А онда, самим тим, држава не може и не треба да буде власник онога што није њено, поред живих и постојећих власника и креатора поменутог блага. Држава мора бити гарант неотуђивости нечије својине, и заштитник културног блага које се налази на њеној територији. Али га не може штитити тако што ће га присвојити! Напротив отимањем из руку власника, културно благо допада опасности да се нађе у амбијенту који га не разумије; који не умије да га користи; и који, коначно, и не зна што би са њим. Замислите неког службеника државне администрације са Часословом и кадионицом у рукама!

Да ли је Микеланђело сликајући Сикстинску капелу то радио за потребе Републике Италије (која тада није ни постојала) или државе Ватикан (тада такође непостојеће), или пак за потребе свештенства у Риму? Је ли јеромонах Макарије штампао Октоих за богослужбене потребе монаха Цетињског манастира, или због туристичке знатижеље некога ко не мари за чињеницу Божијег постојања? Овдје цивилизовани људи кристално јасно умију да разликују власништво над неким предметом, од питања његове доступности на увид јавности!!!

Неко ће рећи да су ово сложена питања, скоро па философска али баш се о томе и ради. У давна и прадавна времена, много прије овдашње Владе, људи су се сусретали са овим темама, и рјешавали их тако што су хируршки прецизно препознавали што је чије. Конкретно, у хиљадугодишњем трајању наше аутентичне државности, никоме, очигледно, није падало на памет да имовину Цркве припише држави. Тачније никоме, прије Титових сарадника. (А они су већ нешто друго. Они су законом заштићену православну капелу на Ловћену, рецимо-срушили!).

Други ће рећи како су Иван Црнојевић и књаз Никола били просто затуцани вјерници, не толико напредни у спознаји свијета и природе као поменути рушитељи капеле па да је, самим тим, њихово поштовање црквене имовине било више ствар духа времена и њихових личних убједења, која нас „модерне људе не обавезују. Е па, господо, не мора премијер Ирске бити музичар и умјети да свира харфу да би знао да цијени значај тог инструмента, насликаног на грбу те земље! Нити је обавезно да предсједник Шпаније буде матадор који кроти бикове у кориди, да би схватио и поштовао вриједност такве вјештине у традицији своје земље. Нико не тражи од министара у Влади Арапске Републике Египат да вјерују у она божанства којима се клањао древни фараон, па ипак споменичке остатке тог идолопоклонства они морају да штите као сопствену светињу.

Само што мумије из пирамида одавно немају своје идолопоклонике, па држава нема коме да припише власништво над кеопсовом гробницом до самој себи! Али у Црној Гори данас, врло су живи и веома бројни Иван-бегови истомишљеници, који библијску Марију из Назарета доживљавају као „Мајку Бога нашега“. Такви се окупљају у институцији којој се више вјерује него самој држави! То што наш предсједник себе доживљава као атеисту јесте његово лично и интимно право, али он не смије да заборави да сједи на столици (да не помињем бројне митрополите који су му претходили баш на тој столици) оних световних владара који су вјеровали и знали да је државу Црну Гору, створио, очувао и унаприједио Господ Бог. Који су знали да је Црква светиња, а не државни непријатељ.

Ти наши побожни владари су пророчки предосјетили шта би све некоме од њихових насљедника могло пасти на памет, па су знали и да запријете. А шта може значити клетва Ивана Црнојевића атеистима? Па могла би да буде подсјетник на чињеницу да су наши преци били радији гладовати, него убрати јабуку из црквеног воћњака. Знали су да такав залогај, или у грло запада, или на нос искаче…

Аутор је ректор Цетињске богословије