ГОДИНА КОЈУ ЈЕ ПОЈЕО ЛУКАВИ: ГОДИНУ ДАНА ЗЛОЧИНА У БЕОГРАДСКОЈ ШКОЛИ

Навршава се година дана од масакра у основној школи „Владислав Рибникар“ у Београду и у селу Дубона код Младеновца. Да ли смо данас, после свега, паметнији? Власт ових дана, из уста председника државе, рече да никада није било мање убистава и кривичних дела него данас. Како то разумети? Да ли се губитак 15 младих живота више не рачуна у статистичким годишњацима ове државе?…

Није ми намера да полемишем са председником, већ само да изразим своје неслагање са наметањемзаборава и дискурса који је, по мени, отишао у сасвим погрешном правцу. Ово што следи, дакле, само је једно потсећање. Између осталог и на једну, по мени, не баш сасвим небитну коинциденцију. У тренутку када се десио овај масакр, рукопис моје нове књиге која се зове Велика подвала Лукавога, беше већ прилично одмакао, зато сам морао да се вратим и допишем цео један одељак, чији мањи део је сада пред читаоцем.

***

Тих дана Лукави је заиста био у опасности, мало је фалило па да буде разоткривен. Његова подвала постала је очигледна: мислили смо да ћемо стећи сигурност а заправо смо изгубили слободу! Посао са Лукавим испао је, дакле, лош; нешто није ваљало у нашем уговору са њим. Погрешна је била и наша темељна претпоставка: нико не верује да Лукави постоји!

Сви верују да постоји „друштвени уговор“ по којем смо се тобоже договорили да ћемо бити добри и да ћемо се узајамно поштовати. Претпоставља се да ће свако радити само оно што треба да ради: полиција да штити грађане; служба безбедности да брине о безбедности државе; судије да штите уставни поредак и законитост; деца да иду у школу и буду добри ђаци. Међутим, све чешће чујемо да је неки полицајац из службеног пиштоља убио жену, девојку, своју децу, комшију, себе, и да се служба безбедности бави производњом дроге или убијањем недисциплинованих новинара и непожељних политичара.

И погледајте: управо је добарђак, одликаш, победник на међународним такмичењима, узео очев пиштољ и хладнокрвно убио своје вршњаке. А нисмо се тако договорили, monsieur Русо?… Реакција државе и друштва била је глупа као и обично: одузети сво ватрено оружје! А ножеве, секире, моторне тестере? Човек се може убити и моторном тестером, да ли сте то знали, господо?… Затим, ужасно су позтценили мозак тог детета! Од тога треба почети: мозак тог детета радио је савршено! Ту већ нешто опасно није у реду: природна тежња ка савршенству претворила се данас у механизам за производњу савршенства. И заиста, у последња три века, ако се пажљиво загледа, модерног човека „Нешто“ гони да непрестано превазилази своје могућности. Тако се дошло и до убеђења да су људске могућности заправо неограничене. Нико о томе не говори, додуше, али је очигледно на делу нешто што бих назвао „Фаустов синдром“: даћу све што тражиш од мене, само ми омогући да будем запажен!

Док је савршенство било само тежња били смо заштићени од Лукавога: постали смо његов роб кад је тежња прерасла у нагон – јер Лукави делује пре свега преко нагона! А затим, заборавили смо да дете има и душу – а о души данас ни Црква више не брине. О души се једино стара Лукави! Једино он још искрено верује у постојање људске душе. Зато људска душа лако постаје његов плен. Јер, напуштена од свих, она постаје својина онога који је први зграби. То није по договору, али јесте по праву.

Треба уочити семантичку везу између именице нагон (мн. нагони) и глагола гонити, нагонити, на коју је указано. У оба случаја изражава се стањепринуде: неко је присиљен да поступа на начин као да решава математичку једначину. Он помно прати сваки корак на рачунару, јер сваки искорак значи погрешан резултат. Истовремено, он је уверен да му тачан резултат доноси извесне бенефите и зато жели „тачан резултат“. Ни воља ни свест нису, дакле, искључени, напротив, прикључени су на систем који генерише програм по којем он поступа. Али ко је творац тог система? Човечанство до данас није открило више него две могућности: или је то Бог или Лукави.

Из перспективе православног традиционализма овај дечак је починио стравичан злочин – што за собом повлачи обавезу покајања и испаштања. Из перспективе Лукавога он је, међутим, решио једначину са „савршеном тачношћу“. Али како читава ова несрећа изгледа из перспективе једног модерног, секуларног – „отвореног друштва“ – које пориче постојање и Бога и Лукавога? Може ли савремено секуларно друштво да се одбрани од оваквих и сличних трагедија? Сви осећају револт, али истовремено и немоћ да свој гнев каналишу на прави начин; сви осећају испразност у својим говоранцијама и неефикасност у поступцима, али се нико не усуђује да предложи право решење. Најближи исправном одговору био је један новинар, али у мешавини „разумних решења“ његов глас се није чуо.

Срж његовог чланка гласи овако: „Огледна основна школа Владислав Рибникар је вероватно најбоља основна школа у Србији. Врховни српски бренд. Познато је да реч брендирање потиче од речи жигосање. Тога јутра 3. маја 2023. године у 8.40 догодио се страшан чин. Несхватљив оглед зла у огледној школи. Стравично ребрендирање. Жигосање деце, наставника, грађана, људи. Жиг. Звери.“ (Славољуб Станковић: Жигосање огледне основне школе Владислав Рибникар – www.kritika – hdp.hr) Неочекивано, његова мисао се прекида управо ту где би требало да почне: од „Жига Звери“! Али то је „Рубикон“ модерног, секуларизованог друштва. Тај „Рубикон“ модерни интелектуалац не сме да прекорачи, јер га са друге стране чекају кохорте легионара који вичу: „Теорија завере! Какав жиг! Каква Звер! Глупости!“ И он се повлачи у мирне и сигурне воде „разумних решења“. („Огледна основна школа Владислав Рибникар тренутно држи најважнију лекцију свима нама, на Врачару, у Београду, у Србији, региону, Европи и целом свету. Лекцију из човекољубља. Лекцију из љубави. Људи долазе и у тишини полажу ту, најтежу и најважнију матуру. Сви одлазе са највишом оценом. Дођите и ви, мада знам да не треба да вас зовем.“, каже Станковић ). Зашто пливати противматице, кад је лакше пливати низматицу? По једној другачијој дефиницији „бренд“ и „брендирање“ не значе више „продаја робе“ него продаја „животног стила“. (Наоми Клајн: „Власник Disel Jeansa Ренцо Росо (Rosso) изјавио је за часопис Paper: ’Ми не продајемо артикле, ми продајемо стил живота. Верујем да смо створили покрет… Diselov концепт обухвата све. Начин живота, стил облачења, начин на који се нешто ради‘.“ – Не лого )У конкретном случају назив бренда је „Владислав Рибникар“. Школа у којој се десио масакр продаје, дакле, стилживота Владислава Рибникара.

Тај стил подразумева да се родиш у богатој и славној породици Рибникар; да завршиш правни факултет на Сорбони, пошто си претходно извесно време похађао часове на париској Ликовној академији; да наследиш дневни лист Политика, од којег су твој отац и твоји стричеви већ направили „српски бренд“; да будеш „Слободни зидар“ (масон), као што су били и чланови твоје породице; да путујеш у Москву у време када то није било баш једноставно, обзиром да твоја држава није имала дипломатске односе са СССР; да из Москве шаљеш кратке чланке, у којима толерантно пишеш о „диктатури пролетаријата“; да своју раскошну вилу на Дедињу уступиш Политбироу КПЈ, да у њему држе тајне састанке на којима се планира рушење државе за коју су погинули твоји стричеви; да, док Политбиро КПЈ у твојој вили планира устанак у Србији, ти уређујеш Недићев дневни лист Нововреме и руководиш „Српским издавачким предузећем“, који су под контролом окупатора… Коначно, да живиш опуштено, хедонистички, и да поткопаваш темеље државе која ти је омогућила да живиш као прави енглески денди, да би и у новој држави живео опуштено, хедонистички, као прави денди.

Тако се деци већ на самом улазу у школску зграду продаје имиџ „успешног човека“: ако си одлучио да летиш високо, мораш непрестано да машеш крилима – иначе падаш натраг на земљу! Коме је потребно ово изнуривање деце? Зар није очигледно да је такав систем окренут против човека? Власт је била у праву: „систем није затајио“ – он савршено ради, али у корист Лукавога! Систем је тако конципиран и то сви знају, зашто се онда праве да не разумеју зашто се то десило? Поменути новинар греши само у једноме: он догађај посматра са своје терасе са које се види школско двориште, а то је погрешан угао – то је, како каже Дени де Ружмон, у својој књизи „У загрљају ђавола“, угао Лукавога. Дени де Ружмон инсистира управо на томе: да се Лукави тражи тамо где га најмање очекујемо, у нама самима и у нашем непосредном окружењу. Лепо уређена тераса са тендом, љуљашком и цвећем по ободу гелендера, са које се уз кафицу, сладолед или хладно пиво може мирно посматрати поприште страшног злочина и ламентирати над сликом једног лепо уређеног, европског, модерног микросистема (што може бити и школа „Владислав Рибникар“ и читав овај град), сликом која је наружена поступком једног злочестог вандала иза кога, додуше, стоји „Звер“ – али као метафора зла а не као сила која је стварно уграђена у тај друштвени макросистем.

Жигосање деце није почело тог 3. маја 2023, већ много пре тога; деца су у ову школу дошла из својих брендиранихпородица, као већ сасвим готов бренд који само треба дорадити. Многи ђаци у овој школи потичу из породица успешних бизнисмена, политичара, интригантних јавних личности, укратко noblesse из „круга двојке“. Зар већ то, само по себи, није „жиг звери“?

Неки од њихових родитеља су већ друга или трећа генерација комунистичке „Нове класе“.Очеви и дедови њихових родитеља дошли су у Београд као „ослободиоци“ и одмах окупирали све зграде, станове и виле у „кругу двојке“ и на Дедињу. Заштитни знак (logo) под којим су наступали била је боја крви, црвена, као црвена звезда на њиховим капама, заставама, установама, надлештвима, трамвајима, градским трговима, зидовима стамбених зграда, службеним печатима, заглављима њихових докумената и на прсима првобораца. Нешто слично томе десило се пола века касније у енглеском граду Салфорду, када је компанија Mattel цео град – све куће, улице, тротоаре, траву, аутомобиле, дрвеће, тенде, терасе, псе – све! – офарбала у дречаво розе боју да би обележила прославу „Барбикиног ружичастог месеца“. Ништа није толико ново да не би било препознато као већ виђено.

***

Шта је Коста разумео из овог ружичастог ребрендирања српског друштва? Да је успех роба и да се може купити. Он је обучаван да пуца. Да се не лажемо, то значи да убија. Могао је да постане професионални убица „Службе“, али тада нико не би знао за њега, осим… Осим ако би био ребрендиран! Као масовни комунистички злочинци типа Ратко Дражевић и Јово Капичић. И они су били деца, и њих је „Неко“ обучавао да убијају. И сви су ребрендирани! Ратко Дражевић, љубавник великог срца; Јово Капичић, либерал; Симо Дубајић, српски националиста… Сада се предлаже да школа „Владислав Рибникар“ буде меморијални центар. Одлично! Изврсно! Али, зар ипак није логичније да почнемо од  меморијалног центра комунистичких злочина? Ту би свакако морало да буде места и за децу из „Рибникара“, и за омладину из Дубоне, и за Ћурувију и Даду Вујасиновић… Све друго значило би да нас је Лукави опет поразио.

 

РАДЕ ЈАНКОВИЋ