Глобални геополитички puzzle: Како разумети мултиполарност?

Узроци, суштина, последице, најважнији актери и кључни датуми догађаја и процеса обично се схвате тек када они прођу, а често се схвате само делимично, или се не схвате уопште. Тако је за почетак Хладног рата накнадно одређен говор Винстона Черчила 1946. године у Фултону и помињање „гвоздене завесе“, мада су много раније постојале очигледне назнаке шта следи у америчко-руским односима. Међутим, ни до данас нису постали сасвим јасни прави смисао и вишедимензионалност биполарности.

Још мање су јасни његови посредни резултати током неколико деценија трајања и утицаји на микро-плану у сваком кутку планете, нарочито у „земљи граничара, у процепу светова“ – на Балкану. На пример, Резолуција Информбироа и страдање махом Срба на Голом отоку још нису осветљени са становишта (пре)оријентације Титове Југославије на антируску страну у контексту Heartland-Rimland геополитике.

Слично је (било) и са следећим „новим светским поретком“. Обично се као крај биполарности и почетак униполарности апострофира рушење Берлинског зида. Мада, постоје мишљења да би то пре могао да буде сусрет Џ. Буша (старијег) и М. Горбачова (будућег нобеловца), заслужног за растакање СССР-а. Немали је број оних који управо ту „геополитичку катастрофу“ (В. Путин) сматрају кључним догађајем „прелома епоха“.

Не би се требало изненадити ако са историјске дистанце првом манифестацијом разобручене америчке глобалне хегемоније буде проглашен југословенски „разби-распад“ (М. Кнежевић).

У том контексту, велика већина Срба много тога јесте добро разумела, али и даље неки постављају оно ступидно, али сугестивно питање: зашто су сви против нас? Иако је ноторна чињеница да то „сви“, та фамозна „међународна заједница“, значи Запад. Иако, такође, нема дилеме да је Запад из геополитичких разлога на Србима испробавао оно што је желео и спремао Русима, а није могао или смео.

Непознанице мултиполарности

Иако униполарност „још није умрла, а каʼ ће не знамо“, сада већ и најзагриженији глобалисти у Србији тешка срца признају да Pax Americana губи дах и да настаје неки нови светски систем. А њима, па и онима којима су „пуна уста“ мултиполарности, махом је само у обрисима јасно шта то стварно значи. Мултиполарност се обично схвата као глобални поредак који ће успоставити неколико великих сила. Али и овако крајње поједностављено разумевање захтева одговоре на бројна питања.

Актуелни светски лидер показује да неће успети да одбрани трон, мада то не може да се са сигурношћу тврди и могуће је да он на чудесан начин „преживи“. Ако се његов деклинизам, ипак, узме за полазну претпоставку, да ли ће мултиполарно устројство света релативно кратком транзицијом проистећи из тзв. униполарног тренутка (прилично дуготрајног!) или прво следи раздобље нестабилности и хаотичног не-поретка како сада изгледа (још 1997. Инасио Рамоне је објавио књигу Геополитика хаоса).

И хоће ли, као прецизан показатељ изласка из тог хаоса, бити редефинисане многе анахроне, неконсеквентне државне границе, махом наслеђене из различитих историјских епоха и проистекле из идеолошких, колонијалних и окупационих услова? Сведоци смо томе у постјугословенском и постсовјетском простору, пратимо на Блиском и Средњем истоку, а тек нас очекује на драматичан начин у Африци, Латинској Америци и другде.

Смена на врху очигледно се не одвија релативно мирним америчким абдицирањем. Човечанству остаје страх да ли ће доћи до директног оружаног сукоба досадашњег хегемона „с оне стране Велике баре“ са изазивачима, те разорног светског рата који ће људску врсту и друге облике живота одвести у пропаст. Или ће се сучељавање задржати на прокси-методу, тј. на одмеравању снага у неколико омеђених арена путем мањих, регионалних и локалних ратова као што су балкански, блискоисточни, закавкаски, централноазијски, источноевропски… Уз „мање вредне жртве“.

Мулти! Колико их је и ко су?

Колико сила ће креирати тај мулти-мозаик? Свакако не мање од три, те се одмах помисли на Кину, САД и Русију, потом условно на Индију и све мање на ЕУ (ако како-тако опстане), којима могу да се придруже још неки „геостратегијски играчи“ и „геополитички стожери“ (С. Коен). Другим речима, оне не морају бити приближне моћи, како се обично замишља, већ ће се радити о хијерархизованом, пирамидалном моделу, са једном водећом силом на врху и више њих другог трећег, четвртог… реда.

На чему ће ти светски џинови и творци мултиполарности заснивати своју лидерску позицију? Да ли претежно на „тврдој моћи“, на све ефикаснијој „мекој моћи“, на неким новим и савршенијим средствима остваривања интереса која омогућују утицај на душе, умове и тела „људских ресурса“? Или, што је најлогичније, на свима њима заједно – на моћи пуног спектра? И актуелна надметања за примат, најочигледнија на активним бојним пољима, показују да без снажне, модерне, обучене, мотивисане, компетентно вођене и стратегијско-тактички адекватно усмераване оружане силе не може бити успеха.

Упоредо, економија силе са светским амбицијама мора да постане способна не само за стабилан дугорочан раст и да се наметне на глобалном нивоу, већ и да буде сопственим природним ресурсима обезбеђена, самодовољна и отпорна на санкције. Све то њена технологија треба предводи, а пропаганда да „терцира“. Али, у основи моћи сваке силе свакако треба да буде демографски чинилац и у квантитативном и у квалитативном смислу, предвођен гумиљовљевски пасионираном националном елитом која је посвећена постизању глобалног лидерства као циља.

Међутим, не може се искључити опција да ће свет мање ићи у смеру мултиполарности, а више ка полицентричности. Сходно томе, по један или два моћна актера – а у виду челника и креатора више секундарних униполаризама или биполаризама – доминирали би у сваком макро-региону (блоку, зони, пан-области, геостратегијској сфери, великом простору, цивилизацијском ареалу…). Те целине би изнутра биле вероватно структурисане по моделу центар – полупериферија – периферија.

Штавише, субјекти мултиполарног поретка уопште не морају бити велике силе као државе у данашњем смислу, него атипичне политичко-територијалне и чак неформалне творевине, које ће се формирати на мање или више дуготрајној основи и на ненаслутиво различитим принципима – од идеолошких, културно-цивилизацијских и мрежно-технолошких, до финансијско-економских, геополитичких и геостратегијских.

Глобални геополитички puzzle

Неизоставно питање јесте како ће да изгледа територијална подела тог долазећег мултиполарног света? Да ли ће бити у складу са неокласичним принципима – углавном телурократски, „по вертикали“, меридијански или, пак, махом таласократски, „по хоризонтали“, упореднички? А можда ће пре да буде комбинована, сходно захтевима мултипликованих „појасева и путева“?

Докле ће досезати вишедимензионална гравитациона моћ и контрола једне силе, а одакле ће почињати сфера утицаја друге? Да ли ће се оне свугде или само у неким секторима јасно, линијски граничити или ће се зонално преклапати? Где ће се постављати лимеси и како ће се они померати, тј. како ће се одвијати трансгресионо-регресиони циклуси тих ултрапостмодерних империја?

По свој прилици, за геополитичке епизодисте постојаће мале шанса за неутралност, односно за неприпадање ни једном од макро-региона или интересних сфера, али се ни то не може одбацити. Позиције у пограничним, контактним појасевима, као и до сада, остаће деликатне, ризичне. У мирним раздобљима, то могу бити вишеструко исплативе тзв. зоне-капије или зоне-мостови, у функцији повезивања суседних макро-региона (мада стара јерменска изрека каже: „Не буди мост – сви газе по теби“). Супротно томе, када буду долазиле нестабилне прилике и времена конфронтације лидера мултиполарности, „седење на две столице“ поново (увек) ће се скупо плаћати.

Асоцијација на Балкан сасвим је примерена.