Глеб Кузњецов: КИШОБРАН У ТОРНАДУ

Умро је Хабермас. Вероватно га нисте читали, иако сте нешто о њему чули. Баш сте добро урадили што га нисте читали. Хабермас је био последњи велики филозоф који је веровао да се разговором може победити моћ. Не метафорички, већ буквално. Он је изградио читаву теорију о томе да постоји посебна врста комуникације, где аргумент побеђује зато што је најбољи аргумент, а не зато што за њим стоје новац, алгоритам или војска. Он је то називао „комуникативним разумом“ и посветио томе педесет година живота и неколико хиљада страница.

Отприлике у исто време као гнојни пришт појавио се Goldman Sachs. Потом Fox News. Потом Трамп. 

Трамп – то је анти-Хабермас у најчистијем облику. Први велики политичар који је презир према аргументу претворио у изборни производ. „Ја волим необразоване“ – то није никаква омашка, то је платформа. Хабермас је градио теорију јавне сфере; Трамп је изградио јавну сферу у којој је сам феномен интелигенције – увреда. Хабермас, који је почео своју каријеру у јавној сфери у Хитлерјугенд-у, ценио би да је пажљивије читао вести у својим 90+.

Као прво: он је правилно поставио дијагнозу. Капиталистички систем гута простор у коме би људи могли да се договоре о томе како да живе. Уместо живог разговора остаје маркетинг, уместо јавне сфере – таргетирана реклама. Он је то јасно видео, 1981. године, пре интернета, пре друштвених мрежа, пре него што је то постало баналност. И то му чини част.

Као друго: лечење је он измислио – фиктивно. „Хајде да разговарамо правилно“ – то није одговор на структурно насиље. То је савет жртви породичног насиља: „покушај да користиш Ја-исказе“. 

Као треће: он није Кант. Кант је умро и постао споменик самом себи: сви га цитирају, нико га не чита, и он због тога само добија, јер споменик не греши. Хабермас је превише жив и превише политички да би постао споменик: потписивао је писма о Гази („Какав је то геноцид? Геноцид је кад лоши убијају добре, а кад добри убијају лоше – чиста самозаштита”), изјашњавао се о Украјини (аналогно), улазио у конкретику и сваки пут се испостављало да његов добронамерни (као све буржоаско-немачко) комуникативни ум у стварним конфликтима ради отприлике као кишобран у торнаду.

Он није Ниче. Код Ничеа постоје фразе које би честит човек могао истетовирати на грудима. Код Хабермаса постоје реченице од четрдесет осам речи о логици научног сазнања. Читаоца који тражи нешто против система он никад неће привући.

Он није Шмит, који је имао храбрости да каже: политика је разликовање пријатеља и непријатеља, и не треба се претварати да то није тако. Хабермас је целог живота управо то радио – претварао се да то није тако. Због тога су га волели на универзитетима. Неће баш свако тако искрено порицати стварност, предочену му буквално у осећањима, а да при томе буде сматран „левим“, иако не баш марксистом.

Комуникативни разум је дотле у рукама практичара претворен у процедуру која ствара правилно организовану тишину. Дискурс у коме мртва деца погрешних јурисдикција нису учесници јавне сфере не зато што је то неко забранио, већ зато што она априори нису укључена у број „значајних страна“.

Алгоритамском капитализму данашњице Хабермас није нарочито потребан, али му је са Хабермасом свакако удобније. Није ствар у томе да свет није постао бољи – свет ретко постаје бољи кроз књиге филозофа, већ у томе што је у критичном тренутку критика стала под заставу оних против којих је наводно била усмерена.

Аутору ове критике може се само саосећати. И пожелети му да почива у миру.

(vz.ru; превео Ж. Никчевић)