Глеб Кузњецов: ЕВРОПСКА БЕЗБЕДНОСТ КАО ПОРОДИЧНА ДРАМА

Недавно објављени извештај „Global Risks to the EU 2026“ треба читати као стратешки документ. Тридесет претњи, матрица ризика, скале од пет тачака. Али испод овог паковања крије се сасвим другачија структура. Не геополитика, већ породична психодрама. Роман о одбијању одрастања и дечјем страху од огромног, несхватљивог света.

Америка је у овој конструкцији – мама. Не савезник са сопственим интересима, не партнер у преговарању, већ родитељ обавезан да штити само зато што је родитељ. Мама храни, мама решава проблеме, мама тера страхове. То није за дискусију – то је датост, баш као што је за дете датост храна која се појављује на столу.

Кад мама каже: „Имам других ствари које треба да радим“, то није информација. То је издаја. Мама постаје лоша. Не „мама је уморна“, не „мама има своје проблеме“ – него баш лоша, зла, опасна. Повлачење САД од безбедносних гаранција у документу је претња истог реда као и употреба нуклеарног оружја од стране Русије. Дословно: мајка која одбија да заштити једнако је застрашујућа као нуклеарна експлозија.

Појава очуха

Трамп је очух. Он није изабрао ово дете, не осећа се обавезним и нема намеру да се претвара да је вољени отац. Он је директан: ако желите да живите у мојој кући, понашајте се пристојно; ако желите заштиту, доприносите животу породице. А то је грубо, то разбија устаљени поглед на свет.

Али то је позиција одрасле особе. Можда непријатне, можда туђе – али одрасле особе која описује ствари какве јесу. А дете захтева да очух одмах постане добар тата. Да воли, штити и не тражи ништа заузврат. Или да се мајка разведе и „све се врати на старо“. Очух одбија – хистерија. Грозан је! Гори од бабароге!

Феномен бабароге

Бабарога живи испод кревета. Не мораш је видети, не мораш проверавати – довољно је знати да је тамо. Провера је страшнија од бабароге. Јер, шта ако тамо заиста нешто постоји? Или, обрнуто, ако не постоји. И присуство стварне претње и њено доказано одсуство су подједнако погубни. Боље је пустити маму да је отера, ништа не проверавајући.

У овом документу, Русија је класична бабарога. То није држава са војском, економијом, логистиком или ограничењима. То није актер чије се способности могу проценити и предвидети на основу процене ресурса. То је ирационална сила зла која жели да вас прогута једноставно зато што је зла. „Русија ће одмах након рата напасти земље НАТО-а“ – то је аксиом документа. Не постављају се питања. Људи бабарогу не анализирају – ње се плаше. Сваки покушај рационалне анализе је већ издаја, већ си „бабарогин агент“. Или слуга оног копилета очуха.

Мир као претња

У дечјем уму, свет је огроман, непознат и застрашујући. Изван собе лежи непознато. Једина заштита је мајка која зна како свет функционише и заштитиће те од сваког зла.

У овом документу, завршетак рата је – претња. Не зато што је мир сам по себи лош, већ зато што је мир – непознато. Рат је разумљив: постоји непријатељ, постоји мајка са оружјем, постоје улоге. Мир је отворени простор где морате деловати независно. Боље је пустити да рат траје – тако је познатије.

Једино оружје

Кад мама не слуша, кад је очух груб, кад бабарога неће да нестане – шта ради дете? Пада на под и јеца. Гласно, демонстративно, за публику. Не аргументи, не трговање, не акција – чиста емоција, осмишљена да изазове сажаљење и осећај кривице.

Читав европски јавни дискурс о безбедности описан је у документу овако: морална уцена уместо стратегије. Приказ непостојеће патње уместо субјектности. Шта, ви желите да нас поједу? Ви навијате за бабарогу?

У овој конструкцији, одрастање је потпуно немогуће. То се чак и не разматра. Питање није „како постати одрасли“, већ „како вратити добру маму“, са могућношћу манипулације путем бабароге, чије само (не)постојање постаје чак не ни претња, већ средство за постизање блискости са „старијима“.

(Телеграм канал Г. Кузњецова; превео Ж. Никчевић)