Герман Садулајев: У ПЕТЕРБУРГУ, НА ОБАЛИ НЕВЕ

Деветог марта састали смо се у хотелу „Славјанскаја“ у Луганску. Депутат Државне думе Дмитриј Кузњецов организовао је инспекцијски пут до мобилисаних, јавне контроле – војних дописника, новинара, хуманитарних радника. Остала је фотографија на којој се Максим Јурјевич Фомин, звани Владлен Татарски, Дмитриј и ја сагињемо над столом и разговарамо о маршрути. Сећам се да сам послао координате, и покушавали смо да откријемо где је то место на мапи.

Максим га је пронашао и рекао да је то око два сата од Волновахе. Возили смо се према Сватову, па до Макејевке код Доњецка. Најјачи састанци били су у Луганску: у центру за обуку где се обучавају оператери беспилотних летелица.

Максим је у свему био изузетно компетентан, педантан, осетљив, професионалан, практичан. Око њега се стварало поље набоја за акцију, атмосфера отворености и сарадње. Поред Максима, сви су постајали другачији. Бољи.

Истовремено, Максим је био заиста једноставан и приступачан у комуникацији. Без осећаја да је звезда, без патетике и гордости. Иако је на то имао право: имао је више од пола милиона претплатника. Али Максим се понашао хришћански смирено и са свима је комуницирао у тону поштовања. И са хришћанском љубављу. То су осећали борци и официри које смо сретали. Све их је привлачио. То је био наш главни магнет.

Мој пријатељ, са којим смо ишли на пут, није веровао својој срећи: сам Владлен Татарски биће са нама! Чак је и мајка мог друга знала ко је војни репортер Владлен Татарски. Сви су га познавали. У зони СВО био је цењен и поштован. Ту је свуда био свој, свуда радо виђен гост. Али – какав гост? Више брат по оружју.

Много смо разговарали на том путовању, возећи се дугим путевима Донбаса. Између путовања, на застојима. Додуше, више сам волео да слушам него да причам. Максима сте могли слушати бескрајно. Имао је живот пун јарких догађаја, о којима је знао да прича са хумором. Имао је велико ратно искуство и разумевање ратне стварности које није било одвојено од реалне ситуације.

И још –волео је књижевност и сам је био изванредан писац. Владлен Татарски је његов псеудоним, по лику из једне од књига Виктора Пељевина. Написао је три књиге: „Рат“, „Бекство“ и „Медитација“. Сам их је објавио и дистрибуирао, веома успешно, о чему ми, „званични“ писци, нисмо ни сањали. Завидећи, ми смо се шалили: Владлен, ово је просто роба, твоја публика ће од тебе купити било шта, па и књиге, чак и кригле! Он је само климнуо главом и није се увредио. Није се уопште љутио.

И ја сам сматрао да његову књигу обавезно треба номиновати за књижевну награду, како би Максим (Владлен Татарски) био признат не само као војни репортер, већ и као писац. Сад мислим да треба не само номиновати његову књигу, већ и установити нову награду која носи име Максима Фомина.

А још сам приметио да је Максим, поред вођења блога и својих репортерских обавеза, стално био заузет конкретним пословима помоћи фронту. Ни једног дана није губио везу са борбеним јединицама. Системи против-беспилотних летелица, коптери, утврђења – водио је неколико пројеката истовремено. Организована производња, откуп, испорука, обука. Стално успостављање нових хоризонталних веза. Прикупљање најажурнијих информација о задацима и потешкоћама. Говорио је: ако испаднеш из процеса бар месец дана, онда више нећеш разумети шта се дешава. Решаваћеш проблеме, а то ће бити проблеми од јуче. Данас постоје друга питања.

Одвезли смо се до Макејевке, где је Максим, заједно са новинарком Анастасијом Кашеваровом, навукао на рамена чудне уређаје (испоставило се да су то били анти-дронови) и отрчао од нас, однео уређаје борцима. Нове моделе треба тестирати. Сам Максим је, лично, наставио да тестира и примењује много тога. Да би знао шта је шта.

Владлен Татарски је познат по својим јарким, понекад оштрим изјавама. Међутим, он је био дубоко интелигентан човек. Стигавши накратко у Санкт Петербург, отишао је у Ермитаж. Ту сам га срео у суботу, случајно. Рекао је да га је веома импресионирала античка уметност. Шалио се са мном: ти овде вероватно већ све знаш напамет. Тактично се наклонио да ме не задржава, био сам са ћерком. Са њим је била и његова прелепа жена. У сам га видео последњи пут. У Ермитажу, у античким салама. Тада сам, посматрајући задивљујуће људске црте лица античких хероја, нашао нешто заједничко са особом коју сам управо срео. Помислио сам да он заслужује скулптуру. Барем попрсје. Чудна мисао – помислио сам, слегнуо раменима и покушао да заборавим.

Следећег дана, у недељу, убијен је Максим Фомин (Владлен Татарски). У кафићу, на сусрету са читаоцима. У граду Санкт Петербургу, на обали Неве.

Имао је шеврон (један од шеврона) „Емират Донбас“. Он је, наравно, био хришћанин. У џихаду против сатанизма, истински верници су на истој страни. Данас су га назвали муџахид Донбаса. Понављам за многима: ако ово није светост, ко је онда светац?

Он је веровао у Победу и за њу дао све, па и живот. Сад ћемо сами себи рећи оно што је он увек говорио: Победа ће бити наша! Максим Фомин ће остати у нашем сећању. А терористи неће моћи да нас застраше. Стићи ће их казна. Збијмо редове. Држимо строј.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)