Ево, дочекасмо с тобом, тата, ново пролеће. Ускоро ће рачуни за светло и грејање бити мањи. Сећам се како си, згурени дечак, који не памти никакав рат, на себе призивао ватру артиљерије.
Сећам се, бунцао си у грозници: лете авиони! Где су противавионски топови? Зашто наши противавионски топови ћуте? Мама је, уздишући, гризла беле кончиће твојих завоја. Ујутро смо се сви будили и ишли на посао.
Нисмо живели у бајци. Живели смо на некаквом прагу надолазеће туге, коју смо одраније чекали. Пеглали румене кравате, качили медаље. Домаће животиње су умирале на нашим рукама.
У години кад НАТО авиони бомбардују Србију, до нас долеће, кидајући маце с врба, касетне бомбе случајна граната. Татице, тата, мора да смо и ми Срби.
Како те је пратио, гушећи се, пас – лавежом, сузама, њушећи псећу тугу. Двадесет година смо живели с тобом, скитајући, а поред куће је горела бакља на уље и гас.
Као да се никад неће завршити Олимпијада, над руским пространством лети и плаче Мишка. У болници у Назрану виђена су деца без ногу, доведена из пакла, како умиру по ходницима.
Деца Беслана – рана која пробија срце. Првог септембра звоно жалосног јутра. Али где су стеле за децу Урус-Мартана? За децу Грозног. За бебе из Сержен-Јурта.
Где су били твоји противавионски топови и батерије? Тенкови, ракете, митраљези и фишеклије? За мене, ти више никад нећеш бити старији. „Бомбардовали су нас совјетски. Дакле, наши.“
Живели смо дуго. Сачували и руке и ноге. Иако су војске умеле да циљају у цивиле, итекако. Тебе су бринули рачуни за комуналије. И мене некаква аритметика.
Сад је пролеће. Биће топло и бесплатно. Сунце нам неће испоставити рачун ни за један килоџул. Биће довољно светла и ваздуха. Деци и девицама, и војницима који су их убијали.
Доћи ћу код тебе на лето. Читаћу новине. Попричаћемо, као некад, о овоме и ономе. Иве пристају твом гробу, или врбе? Татице, тата, мора да смо и ми Срби.
(Превео Ж. Никчевић)