Герман Садулајев: Религијско питање у евроазијству

Наше ново, социјалистичко евроазијство, које и стварамо и заговарамо у реалном времену, засновано је на делима класика евроазијства, као што су Петар Савицки, Николај Трубецкој, Георгиј Флоровски и други. Стога смо 2022. године поново објавили три главне збирке Евроазијаца („Одлазак на исток“, „На путевима“, „Евроазијски времеплов“) у једном тому под насловом „Евроазијство“. Међутим, не можемо догматски следити све идеје првих Евроазијаца. Они су радили у специфичном амбијенту и окружењу, одређеном историјским околностима прве половине двадесетог века, а и сами су били специфични људи – емигранти, углавном бели. Ми у евроазијству следимо линију звану „лево евроазијство“, која је признавала Совјетски Савез као оличење евроазијских перспектива и подржавала бољшевике. Али не само у овој ствари. У нашој тренутној ситуацији, ми креативно развијамо евроазијство и користимо неке материјале да га надограђујемо, аргументујемо и нудимо сопствена решења. Истовремено, не слажемо се да је евроазијство „отворени извор“, да се свако може назвати евроазијцем и да се евроазијству може приписати било који политички концепт. Нипошто. Да би се нешто сматрало евроазијским говором, мора се водити у оквирима и границама евроазијског дискурса, користити прихваћене концепте, оптику и, заправо, евроазијски код који је прилично затворен за неупућене. Када неко покуша евроазијство да објасни црностотинапком терминологијом, или кроз национализам, политизовани верски фундаментализам и друга туђинска оруђа, тада евроазијство као жива доктрина једноставно измиче и остаје пуки назив, па чак ни назив, него „бренд”, име лишено стварног садржаја (али испуњено тржишним, односно трговачким фантазијама).

Важан полемички аспект евроазијске доктрине је однос према религији као таквој и према религијама народа који насељавају Евроазију. У нашој збирци „Евроазијство“ религијско питање је представљено, посебно, есејима А. Карташева „Реформа, реформација и испуњење Цркве“ и Н. Трубецкоја „Религије Индије и хришћанство“. Петар Савицки у предговору Карташевљевом тексту каже да и поред низа политичких разлика са аутором, осећа исправност и сродност у теолошким и идеолошким питањима. Класици евроазијства били су критични према савременом католичанству, протестантизму, јудаизму, а будући да су и сами дубоко религиозни људи православне вере, управо су у православљу видели светлост и спас не само за руски народ, већ и за целу Евроазију. Николај Трубецкој пише: „У Русији не треба тражити за нову веру. Источно православље је одувек било и мора да остане благо које смо обавезни да чувамо и дар за који цела руска земља мора сваки час да благодари Свевишњем.”

Чланак Трубецкоја, својом критичком оштрином, усмерен је на теозофију, тада модерну еклектичку секту, која је предлагала да се хришћанство споји са источњачким религијама, тумаченим у духу површног мистицизма. У принципу, та критика је била оправдана. А приступ Трубецкоја индијским религијама је био прилично научни. Али није неопходно да припадник једне религије примењује научне методе на анализу друге религије, извлачећи своју веру из заграда рационалне анализе. Ако се исти научно-историјски метод примени на хришћанство, онда ћете наћи приближно исто као и у свим другим вероисповестима. Трубецкој је прилично забаван кад пише: „Морамо признати да је значајан део, чак и већина мистичних откривења које су примили верски вође различитих народа на свету, сатанског порекла..“. Или кад каже да „Хришћанин у свим епохама религијског развоја Индије јасно осећа дах Сатане“, док будизам назива „духовним самоубиством“. А о исламу: „Догма ислама је јадна, равна и банална, а морал груб и елементаран“. Истовремено, аутор спроводи „упоредно поређење“ са хришћанством, које се испоставља као једини пут спасења.

То је сасвим добра позиција за верника и мисионара. Заиста, верник не треба да буде „млак“ и равнодушно толерантан. Он може и мора бити уверен да је његова вера једини спас за човечанство. Иначе, како ће и веровати и проповедати? Потпуно разумемо религиозни жар Трубецкоја и других раних Евроазијаца и веома саосећамо са њима, схватајући да нису желели да понизе друге конфесије, већ да прославе своју веру и Цркву.

Али за доктрину друштвено-политичке и културне интеграције, која би требало да буде евроазијство у наше време, такво гледиште није исправно, није згодно и није прихватљиво. У просторима Евроазије живе не само православни, већ и муслимани и будисти, а постоје и народи који су сачували древна веровања, као и мале верске групе нових вера. Зато предлажемо да се верски ставови класика евроазијства сматрају њиховом личном ствари, и не сматрамо потребним да се православни фундаментализам инкорпорира у само евроазијско учење. Наш однос према православљу је следећи: дубоко поштујемо руско православље у свим његовим видовима, укључујући и староверце, као најважнију основу културе руског народа и признајемо право на исповедање православља, као и свих других вера, или не исповедање ни једне.

Евроазијство је као такво одвојено од цркве и од било које религије. Међутим, одвојено је и од атеизма. Евроазијство једноставно не претендује на ту улогу у историји и ону нишу у колективној свести која традиционално припада религији. Евроазијство само по себи није ни религија, ни квази-религијски култ или секта, па стога није конкурент ниједној од конфесија. Евроазијство је доктрина културно-историјског јединства и природне потребе за реинтеграцијом народа нашег дела света. Евроазијство, међутим, није равнодушно према религијама. Ми ценимо и подржавамо верске традиције народа Евроазије: православље, ислам, будизам и народне обичаје који датирају од тенгризма, шаманизма и других древних веровања. Не верујемо да било која религија треба да буде прихваћена као универзално обавезна. Такође смо против поделе верских пракси на „чисте” (монотеизам, јудео-хришћанска традиција итд.) и „нечисте” (тзв. „паганизам” и народни култови). Слобода вероисповести подразумева истинску слободу, ограничену само захтевима закона и правилима људског друштва на одређеном подручју (негде је нормално да се овца закоље на жртву, а негде није, што значи да тамо не траба то да радите). Не преузимамо одговорност да људима говоримо у шта да верују и које ритуале да поштују. Ми смо за пријатељство народа, мир и слогу у свему. А сагласност се може заснивати само на међусобном поштовању. И не на диктатури и на дискриминацији.

У Евроазијској унији ниједна верска група, укључујући мањине, не би требало да буде дискриминисана. Нико не треба да буде присиљен да постане хришћанин или муслиман. Ако је особа Тенгријанац, не би требало да буде дискриминисана. Немогуће је забранити будизам, хиндуизам, као и друге вероисповести хришћанства осим православља. Људи би требало да имају право да обављају своје обреде, наравно, у складу са законима државе и обичајима тог подручја. Обреди који би шокирали већину становништва на одређеном подручју, под условом да су легални, могу се изводити приватно. Слобода такође значи да човек може слободно да се не исповеда, да буде агностик или атеиста, а ни то не би требало да буде разлог за дискриминацију. Ниједна религија не треба да буде форсирана. А веронаука треба да се спроводи само на добровољној и конфесионалној основи, а не у државним школама и на универзитетима.

Да ли проповедање верске искључивости треба забранити? Не, ово је део проповедања у било којој деноминацији. Сви свети списи света почињу и завршавају се речима о њиховој изузетности. Сваки мисионар ће доказати да само његова црква води спасењу. Али треба забранити позивање на дискриминацију по верској основи, вређање и понижавање на основу припадности некој вери или неприпадности ниједној. Забрањено је изазивање мржње.

Ово је наш став о верском питању, став новог социјалистичког евроазијства, који се словно разликује од чланака класичних евроазијаца, али је по духу једно с њима, јер је циљ пријатељство и поновно уједињење народа у свете Евроазијске уније.

 

Герман Садулајав је један од најзначајнијих руских прозних писаца, актуелни добитник награде Јасна Пољана, застуник идеја Новог Европазијства, заједно са писцима и интелектуалцима какви су Павле Зарифулин, Захар Прилепин, Олег Шишкин, Александар Секацки и други.

Текст је на руском објављен на сајту Нова Евроазија, http://xn--80aaebooh7ajy6ng.xn--p1ai/%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%82%D1%8C%D1%8F/514?fbclid=IwAR3fZVkCEmFEaZM4c30QauiDCv-aEXfz2d3E-G3xwmqNuujymy0a_RJZlm8

Превод с руског Владимир Коларић