
Да ли сте приметили како је рат поништио симболичку бруталност? То је раније функционисало, али више не.
Сада, кад видиш бруталног, хипермушког супермена са опасним тетоважама и тешким погледом, из неког разлога помислиш: А зашто он није у Авдосу? Што није у Часику? Или у Волчанску? У Купјанску?
А ко сам ја да то питам? Нисам ни ја у Авдосу (једном сам био у близини, возили смо се путем за добровољце, изгубили се и скоро прешли линију фронта – кад смо се враћали, око нас је већ на све стране пуцало).
Али ја сам стар, болестан и уопште нисам опасан. А види њега, тако је опасан да би непријатеља вероватно зубима растргао.
А он се бави реп-музиком.
Па добро.
С друге стране, у нашој редакцији имамо три аутора који ратују од 2022. године. Жења Николајев, личи на доброг дедицу – командант одреда. Дима Филипов, мршави, нервозни интелектуалац уморних очију. Кирјуша Минин, романтични дечак који подсећа на тужног Пјероа.
Обично убија два-три човека дневно.
Понекад пет.
(Телеграм канал Г. Садулајева; превео Ж. Никчевић)