Герман Садулајев: НИКО СЕ НЕЋЕ САКРИТИ

Рамштајн – то више није само рок бенд. То је војна база НАТО-а у којој се окупљају западни министри рата да разговарају о додели тенкова, топова, пројектила, граната и милијарди долара Украјини за убијање руских војника и цивила. Војска Украјине се ужурбала и правовремено извела контраофанзиву од Харкова до Изјума, да покаже спонзорима: ваше оружје ради, ми убијамо Русе! Дајте још! Наравно да ће дати. Ионако би дали. Али сад још више. Они ће давати бескрајно.

Коалиција од 48 земаља, међу којима су најбогатије и технолошки најнапредније, води прокси рат са Русијом на територији Украјине, рукама Украјинаца, али не само отварајући Кијеву „златну картицу“ за неограничене испоруке оружја. Пакети војне помоћи обухватају не само набавку оружја и муниције, већ и директно учешће у непријатељствима путем сателита и других извиђања, војну обуку, рад штабова, инструктора, консултаната, специјалиста, и просто НАТО војнике, додељене сложеном НАТО систему. Да, није „цео свет“ против нас. Само око трећине света. Али ова трећина је потпуно консолидована, јасно и глатко игра против Русије под строгим вођством Вашингтона.

Коалиција од 48 земаља, међу којима су најбогатије и технолошки најнапредније, поставила је себи за циљ и задатак да нанесе војни пораз Русији. И неће одустати. Бориће се до последњег Украјинца, па до последњег Пољака и тако даље. Ићи ће до краја и учинити све могуће и немогуће. Неће стати ни пред чим. Задовољиће се само поразом Русије на бојном пољу. Јасно су то рекли, и то је истина, није ратна магла. Ту им се може веровати.

Кад би и ако би Русија изгубила рат (спојлер: неће), нико не би прихватио наше изговоре, наше приче да ми никад нисмо започели никакав рат, да смо управо извели малу специјалну операцију са ограниченим контингентом. А против нас је стајао цео НАТО и не-НАТО, 48 армија и војно-индустријских комплекса света, и да нисмо стварно изгубили, него генерално постигли циљеве специјалне војне операције, јер тамо где смо стали (где би нас зауставили или одбили), – то је заправо био наш циљ.

Не! Сви би рекли: велика Русија је почела рат са малом Украјином и добила по носу. А-ха-ха. Давид је поново победио Голијата. Колос је опет на глиненим ногама. Гурни га, придави га! Нико неће узети у обзир да ми нисмо ратовали, само смо извели специјалну војну операцију са ограниченим контингентом. Још једном – нико! Русија. Читава. Ратовала. Изгубила. Поражена. Уништена. Готово.

Бог види, никад нисам волео „стрелковштину“. Оно јаукање: „Ах, све је изгубљено“. Па чак ни позиве на хитну и потпуну мобилизацију. Напротив, допало ми се што је моја земља толико моћна: може да изведе специјалну операцију тако да човек у Москви или Новосибирску уопште не примети никакву специјалну операцију. Кафе-ресторани су пуни људи, сви раде, деца иду у школу, нико се ничега не плаши. Није лоше, добро је. То значи да је моја држава велика и јака. Да левом руком одговара на глобалне изазове, настављајући да решава милион других задатака. Увек ме је то одушевљавало и одушевљава. Јер сам схватио: мира у свету неће бити, али ће увек бити рата, и желим да ја и моја породица живимо у таквој земљи, великој и страшној, која може и да ратује и да не ратује. А не у таквој где можете да пуцате од границе до границе не само „Калибром“, него минобацачем од 82 мм. Само глупа или самоубилачки настројена особа може да побегне од рата из Москве у Јереван или Тел Авив.

Рата ће сигурно бити. Свуда. И не један. Нико се неће сакрити. Али у Јеревану, Тел Авиву или Кијеву ће вас сигурно прегазити гусенице тенкова, а у Русији можете живети цео живот и не чути ни један „удар“, макар се десило пет или десет ратова. Јер Русија је већа од рата. Русија је уопште већа од свега што можете замислити. Бекство из Русије? Где? И што је најважније, зашто? Идиоти. Живео сам у Чеченији, у време кад је Чеченија била, као, „независна“. Кад би експлодирала граната на једном крају Чеченије, на другом крају би стакло излетјело кроз прозоре.

И тако: чињеница да Русија може да се бори без превише напора мене не растужује, већ ме радује. Али изгледа да то сад није случај. Изгледа да не можемо да добијемо рат са ограниченом снагом од 150.000, да кажемо, не баш добро опремљених војника, против најбољих система наоружања из 48 земаља и армије од 500.000 војника која се бескрајно попуњава и обучава у иностраним базама.

Општа мобилизација вероватно није потребна. Чак ни делимична мобилизација вероватно није потребна. Наши команданти знају боље и ја им верујем. Али морамо да повећамо контингент за два, три и четири пута. Једноставно морамо! Тако да генерали имају резерве, и то не само тактичке. И, што је најважније, наш Врховни командант ће пре или касније морати да каже оне заветне, заповедничке речи: „Вставай, страна огромная!“

Неће бити могуће добити рат без буђења, без устајања из кревета и са пећи. Устани, огромна земљо! То значи да је сад свако од нас у рату. То значи да ће активна војска порасти неколико пута. И појавиће се у изобиљу наоружање и опрема. Сваки војник ће имати панцир, нишан, термовизир, по четири дрона у сваком батаљону, тенкове, борбена возила пешадије, оклопне транспортере, неборбена и транспортна возила у неограниченом броју, авионе, хеликоптере, биће још више минобацача, посебно самоходних, и друге артиљерије, пројектила… Медицинске опреме и потрошног материјала. Топле одеће и топлих шатора. Јер цела земља мора себи да постави циљ и задатак – да победи.

48 земаља је поставило циљ и задатак да нам нанесу војни пораз, а ми ћемо их све победити.

Све је то неопходно и неизбежно. Дефинитивно ћемо то учинити. Објавићемо народни рат не само у Донбасу, већ широм Русије. И победићемо. И што пре то учинимо, мањи ће бити губици међу нашим војницима и цивилима, мање разарања и туге.

 

(Телеграм-канал Г. Садулајева; превео Ж. Никчевић)