Герман Садулајев: НЕМОГУЋЕ ЈЕ ПОБЕДИТИ РУСИЈУ

НАТО форум у Рамштајну није донео никакве посебне вести. Украјини ће се помоћи колико год је потребно. A колико је потребно, одлучиће се у Вашингтону. Они ће повећавати, појачавати, интензивирати и диверзификовати. Али о тенковима међу чланицама Алијансе још увек није постигнут договор. Час хоће, час неће. Или ће немачки „леопарди” у Украјину, или ће сачекати америчке „абрамсе”. Даће ПВО, све до „Патриота“. Или неће. Свакако ће бити дато три милиона комада муниције за митраљезе. Или пет. Углавном, ратна магла.

А да ли сте се икада запитали зашто НАТО пружа помоћ кијевском режиму тако дозирано? Зашто оклева и цицијаши око тенкова, ракета, авиона и осталог? Зато што не жели даљу ескалацију сукоба? Аха. НАТО већ више од 8 година ради СВЕ да максимално потпали овај сукоб. Па онда зашто? Зашто не дати Зеленском све што жели одједном: тенкове, авионе, бродове, подморнице, свемирске станице, интергалактичке ракете и водоничну бомбу? Да, постоје нека питања о логистици и обуци особља. Али та питања су ситна: логистика ради добро (ми не можемо да бомбардујемо логистичка чворишта), а особље – па, за кога је сада тајна да све „Хајмарсе“ опслужује редовна војска НАТО-а? И ићи ће тенковима, и летеће авионима, наравно, не Украјинци. Међутим, они и сами признају зашто је, у стварности, војна помоћ Украјини толико ограничена и дозирана. Они директно кажу: то треба нама самима. Морамо то оставити нашим трупама. Не можемо да испразнимо своја војна складишта, ово оружје је потребно и нашим војскама.

А зашто њихове војске имају толико теренског наоружања? Против кога ће да се боре? Против Кине? Не. Против Русије. Они се припремају за борбу са Русијом. И посредством Украјине, и сами. Само што улизички геј-европејци (ма, мало самсе неправилно изразио, као некакав пропагандиста, а ја сам замишљени нестручни аналитичар, не приличи ми то да кажем) нису спремни да поднесу терет рата и огромних губитака. Операција пораза Русије (чак и без употребе нуклеарног оружја) може коштати неколико стотина хиљада, па чак и милионе погинулих војника из главних земаља НАТО-а: САД, Енглеске, Немачке, Француске, Италије. У војном смислу, то су неприхватљиви губици. И, што је најважније, резултат ипак није загарантован.

Зато је стратегија НАТО-а да што више исцрпи руске оружане снаге у Украјини, да исцрпи нашу војску на украјинској одбрани, а да не дира своје главне снаге ни у људима ни у опреми. И да онда финиширају. Украјинци ће већ сви бити мртви, и Руси са Бурјатима ће бити скоро сви мртви, а преко њихових лешева ће да језде НАТО војници, у новим-новцатим, у целофану, без иједне огреботине „Абрамсима“, „Леопардима“ и „ Хајмарсима“. Жвакаће жваке и пити кока-колу.

Ако сад пребрзо дају тенкове и ракете Украјинцима, онда жељени ефекат касније можда неће успети. Као прво, онда Украјинци неће гинути тако брзо као што треба да гину по Бајденовом плану (што значи да ће их онда хранити и са њима делити плодове победе над Русима). Као друго, Руси ће све псујући, изгубивши огромне територије и читаве побијене и заробљене армије, за годину-две научити да спаљују „Леопарде“ и „Абрамсе“, да обарају пројектиле, и они сами ће негде иза Урала направити такав проклети тенк, такве ракете ће склепати, да ће вага почети да се нагиње у другом правцу.

Не, замисао је другачија. Да спале у Украјини њихову не баш најбољу опрему, да жртвују другоразредне људе, свакакве Украјинце (па, могу и Пољаке да баце у пећ, свакакве Балте и Румуне, ако успеју да нахватају Румуне ), а да беле елитне трупе америчких црнаца и француских Арапа остану нетакнуте, са најбољом технологијом. И да тек онда финиширају. Да заврше посао – запамтите овај твит.

Али чак и у овом сценарију постоји проблем. И њега су свесни, бар неки, НАТО генерали. Они који су се стварно борили, не само на паркету у Бриселу, за права трансродних Ескима. Него, на пример, у Авганистану. Они могу да устану и питају: како ви мислите да победите Русију? То јест, како тачно? Претпоставимо да се Путин неће усудити да употреби нуклеарно оружје, у реду. Шта ћемо ми да урадимо? Хоћемо ли освојити Русију? А у исто време Белорусију? Хоћемо ли марширати од Бреста до Владивостока и свуда поставити окупационе управе? Да ли знате да у Русији постоје места где не можете да стигнете ни на „Абрамсима“? Како и чиме ћемо заузети и држати територију Русије? Ако, на пример, нисмо успели да освојимо ни Авганистан.

Могуће је нанети одлучујући пораз армијама Русије. А онда још један. И још око пет одлучујућих коначних пораза. Хитлер је победио у девет операција, скоро потпуно поразио Црвену армију. И то само за једну 1941. годину. Али сваки пут негде у Сибиру, састављале су се нове дивизије, негде иза Урала су се градили нови тенкови, и ево је опет пред нама – Црвена армија, као да није није умирала.

Чак ни Хитлер није намеравао да окупира целу Русију. Планирао је само да припоји западне територије. А на истоку да остану некакве „државе“, под његовим протекторатом. Није ни помишљао да освоји Сибир. Сва Хитлерова нада била је да ће победити „бољшевике“, а затим се договорити са неким сибирским сепаратистичким колаборационистима. Иза малог европског дела Русије стоји дивља, густа, страшна, велика Азија. Чак се и Хитлер плашио да оде тамо.

И сад се све наде НАТО-а полажу у наше унутрашње колаборационисте и сепаратисте. Стога, у својим влажним сновима, они деле леш Русије на „независне републике“ – биће могуће прогутати га у комадима. Али у Русији нема никакве реалне опозиције. Нема, и готово. Али шта ја то говорим? Има. У народу постоји такав тренд: уместо Путина хоће Стаљина. Ако не Путин, онда Стаљин, и ништа мање! Само што је мало вероватно да ће НАТО лакше преговарати са Стаљином него са Путином. Тешко да ће Запад подржати такву народну опозицију.

А остала опозиција – то су кукавице и педери (у лошем смислу те речи). То јест, не борбени педери, као у Спарти. Него онако.Максима Галкина можете, наравно, поставити за председника Русије у егзилу. Можете га чак на „Амбрамсу“ довести у Кремљ и посадити на трон. Али не задуго. Ускоро ће дивљи недемократски руско-бурјатски варварски народ спалити и тенк и Кремљ, ако буде потребно, и набити на колац и Галкина и све његове пријатеље.

Немогуће је нанети тотални пораз Русији и немогуће је освојити Русију.

Што буде већи притисак Запада на Русију и војна умешаност НАТО-а у сукоб, то ће више расти подршка руског народа Специјалној операцији и, до краја, актуелној власти (таквој каква је, па шта). Потписници на мом телеграм каналу, од оних који не подржавају СВО, пишу ми: ако „Абрамси“ заиста крену на Подмосковље, ја ћу сам отрчати у војну регистрацију, узети неко оружје ако ми дају, а ако ништа не дају – зубима ћу потргати проклете јенкије. И сигуран сам да не лажу и не позирају.

А луганска војска, са којом сам недавно разговарао путујући на фронт, мирно и озбиљно се спрема за сусрет са трупама НАТО-а на границама „Суровикинове линије“. За њих више није питање да ли ће НАТО ући или не. Питање је само: на пролеће, или ће по старој нацистичкој навици чекати до лета? Они су већ овде. Ово није измишљено у емисији Соловјова. На крају крајева, они чују радио пресретања: украјинска војска из неког разлога разговара међу собом на пољском и француском. И мало-мало, наиђу на леш Украјинца из неког разлога веома препланулог, упркос зими. Скоро црног. Дакле, НАТО ратује, НАТО ће ратовати – и то ускоро без покривања Оружаним снагама Украјине. Сами, са својим дивизијама, на својим тенковима. Расположење у нашим трупама овим поводом је самоуверено, па чак и, из неког разлога, фаталистички добродушно: па, хајде да убијамо и Американце. Што да не?

Ето, тако ми живимо.

(Телеграм канал Г. Садулајева; превео Ж. Никчевић)