Герман Садулајев ЕВО, И ЈА САМ ПАЦИФИСТА

Имао сам такав случај у својој адвокатској пракси. Један човек је умро. Убоден је три пута ножем у леђа и зато је умро. А мој клијент стоји са ножем у руци, из ножа цури крв. Чини се да је ствар јасна. Али не. Мој клијент је био апсолутно невин.

На суђењу смо предочили сателитске снимке, записе разговора и неке друге аргументе. И апсолутно смо доказали да је то било самоубиство.

А ви кажете Израел…

 

***

Националисти (то јест нацисти) свих земаља и боја не стоје добро са самоиронијом. Они не разумеју сарказам. Не разумеју шалу. Све у вези са њима је веома озбиљно. Као да управо сад у рову држе линију под ватром или јуришају напред, а у паузи су написали пост или коментар о злим мултинационалцима који једини спречавају Русију да победи и живи срећно .

Али у ствари, они не седе у рову, већ у московском кафићу. И пијуцкају еспресо.               А на првој линији фронта, момци су у хумору баш добри. Стално зезање, досетке и подсмевање на свој рачун. Штавише, по старој совјетској традицији, шале на етничке теме су такође нормалне. Овде је тако. Тако се психа адаптира. Иначе нећеш преживети.

И кад би одједном неки бели брат у обичној јединици почео озбиљно да промовише тему чистоте расе и нације, онда би командант јуришника, неустрашиви полу-Кавказац, полу-Рус из Москве, уздахнуо и рекао: ех, будало.

 

***

Јунаци мојих књига понекад делују као пси рата. Али ја сâм уопште нисам такав. Ја сам генерално пацифиста. Знао сам шта је рат много пре 2014. Два Чеченска рата прешла су ваљком кроз мој дом, кроз моју породицу, кроз моју судбину. Ја знам како цивили страдају од борбених дејстава, која никако не могу бити прецизно одмерена да не би наудила невиним људима. Зато не волим рат. Није то забавно, није здраво, страшно је и болно.

Ја сам за мир. Ја сам против рата. Али рат је заборавио да се заинтересује за моје мишљење. Уопште никога није питао. Почео је – и то је то. Нисам желео рат. И даље га не желим. Али док траје рат, ја ћу навијати за своју војску и желети победу своје Отаџбине.

А ја имам једну домовину – Русију. Такву каква јесте. Са олигарсима и издајом чиновника, са полузаборавом историјског памћења и идеала наших очева. Али то је и земља Толстоја, Јесењина, Островског, Чехова, Платонова и свих које волим.

Желим мир, али док траје рат нећу само навијати за наш народ, већ ћу помоћи колико могу. Приближавајући нашу Победу. Нашао сам себи место у строју: пишем истину о рату, истина је наше главно оружје. И заједно са својом Браћом и Сестрама дајем свој скромни допринос у обезбеђивању трупа лековима, термовизирима, мрежама, воки-токијима, детекторима мина, анти-дроновима…

Наш циљ је праведан. Победа ће бити наша. А ако Свемогући допусти да победи наш непријатељ, онда ја задржавам право и привилегију да погинем са оружјем у рукама у последњој бици, како бих достојно ушао у пантеон мојих предака.

(Телеграм канал Г. Садулајева; превео Ж. Никчевић)