Георгије Зотов: ЗАПИС О НЕПРЕДВИДИВИМ ЋУДИМА МЕЂУНАРОДНЕ ПОЛИТИКЕ

Једног дана, једна велика земља одлучила је да припоји малу. У малој земљи је на власт дошао неки јебени кловн који је сваког живог нервирао. Зато је велика држава на све могуће начине љубазно наговештавала да ће малој бити супер у породици пријатеља. Малишани су се неко време колебали, али идеја о придруживању великој земљи била је посебно популарна у источним градовима. „Тамо је јебено добро, пензије у империји су охо-хо, а плате – да полудиш. И девојке су баш симпатичне, па начин на који плешу – ух, наше се не могу поредити.“ Велика држава је мудро платила пропаганду на ТВ-у, и они који су желели да се присаједине почели су да се свакодневно множе као зечеви.

Убрзо су у малој земљи избили немири, и већа је довела трупе да одрже мир. Владару-кловну се то није допало, али његови поданици за њега нису марили. Неки су га сматрали превише меким, други – злобним идиотом. Велика држава доставила је политичарима мале земље колачиће, и они су на сваком ћошку почели да вичу да је независност чиста глупост. У близини је старији брат, лепотан, помоћи ће, има пара, и заштитиће! А шта је са кловном? Не би га примили ни у циркуски шатор. И тако се премијер обратио великој земљи да их прими у наручје.

Велика држава није могла да занемари жељу народа. Довела је нове трупе и њени војници су разоружали кловновску армију. Након тога је одржан референдум. Мада, по правилима, ако се референдум одржи под страном окупацијом, то се сматра срањем. Они који се нису слагали брзо су ућуткани. Према званичним подацима, у гласању је учествовало 59 одсто становника мале земље, а 97,5 одсто је гласало за придруживање новом газди. Кловн је негде збрисао. Мала држава постала је провинција велике. Народ је викао „ура“ и очекивао ускоро огромне плате и пензије.

Светска заједница је нешто прогунђала, али велика држава је рекла да њихово мишљење може да иде дођавола. А била је толико велика да је било ризично уводити санкције. Тако је светска заједница завукла језик у задњицу и претварала се да је све у реду. Народ је пожелео да постане део империје. Па шта? Само једна држава (такође велика) није признала овај догађај и на својим картама је 30 година цртала малу државу као независну. Али онда су јој дали неке слаткише, и престала је да црта. На крају крајева, слаткиши су баш укусни.

Тако је 1975. године планинска кнежевина Сиким постала део Индије, где се налази и дан данас. Владар Сикима (онај непопуларни кловн) је зглајзао, а светска заједница је ту чињеницу прогутала, јер би се санкције Индији свима вратиле као бумеранг. Кина је ватрено протестовала 30 година, али је лукава Индија заузврат признала Тибет као њен део, и Кина је одмах прихватила понуду, осмехујући се.
Било какве подударности овде су потпуно искључене.

Нема их, и бити их не може.

(Телеграм канал Г. Зотова; превео Ж. Никчевић)