Георгије Зотов: ЗА СВЕ ЈЕ КРИВ МИХАИЛ АФАНАСЈЕВИЧ!
Једном је Георгије замишљао да се у Москви демонтира споменик Тарасу Шевченку.
И да је Шевченков кеј под хитно преименован у кеј Коњића Грбоњића.
Кијевска метро станица „Кијевска“ брзо је претворена у метро станицу „Јакутска“.
Торта „Кијев“ је названа тортом „Сергије Радоњешки“.
Споменик Лесји Украјинки у престоници је потпуно срушен.
Патроле смркнутих хероја претраживале су ресторане како би провериле да ли је боршч означен као „украјински“, да на менију случајно нема какве украјинске речи и да ли неки од састојака садржи маст. Патриотски настројени студенти добровољци стајали су на вратима кафетерије, захтевајући да гости дишу. Свако ко је мирисао на бели лук био је потресен. „Па и ја сам Рус, момци!“ (са горчином, јер нису разумели значај тренутка). „Зашто си онда јео маст ако си Рус!“
У Тули и Нижњем Новгороду, улични знакови названи по Сидору Ковпаку јавно су срушени и преименовани у „Ура-Патриотскаја“.
Улице Јарослава Хашека и Јулијуса Фучика такође су промениле имена. Они су Чеси, а Чешка Република је сад против Русије. Некад су били „за“, али то је било давно и лажно, а нама је важна тренутна ситуација. Осим тога, били су за социјалистичку Русију, а сад је капиталистичка. Ти Чеси су се борили против капитализма, то је доказано. Према новим дефиницијама, они су непријатељи. Споменик Швејку у Санкт Петербургу је демонтиран – на крају крајева, овај тип се борио у непријатељској војсци против руских трупа. Споменик Фучику, наравно, такође није опстао.Украјински булевар у Москви постао је „Прелепа Русија“. Пословица „Језик ће те одвести у Кијев“ у свим школама је прерађена у „Узми језик у Кијеву и донеси га“. Није баш јасно, али звучи веома патриотски.
Формирани су државни одбори за тражење украјинских имена. Начелник московског округа у коме се скрива улица Ивана Франка јавно се покајао и бос је отишао до Јерусалима. Порицао је да није намерно преименовао гнусну улицу, показујући своју љубав према руској нацији – наводно, само је подлегао глупости.
Из библиотека су уклоњени Шевченко, Франко, Украјинка, Борис Лаврењов (сумњиво рођен у Херсону), Брежњевљева „Мала земља“ (сумњиво рођен у Каменском), Гогољ, Коцубински и Котљаревски. Гогољевски булевар је одмах преименован у Могољевски. Неки књижевни стручњаци су се успротивили, тврдећи да је Гогољ писао искључиво на руском, али су оптужени да због пара издају интересе отаџбине.
Крв се не може преварити.
Убрзо је нестао и Гогољев споменик. На његовом месту уздигао се споменик херојима Земље Руске.
Сви лавови у зоолошким вртовима званично су преименовани у „руске мачке“ како би се избегло подсећање на град Лавов.
Дан након што је срушен последњи Шевченков споменик и преименована последња Франкова улица, Кијев је капитулирао, без снаге да се даље одупире. Читава земља је једногласно положила оружје.
У једном од кијевских округа, док је качио руску заставу изнад зграде, један посланик кијевске Раде шапнуо је другом: „Рекао сам ти да смо требали одмах да срушимо тај споменик том ниткову Булгакову! Зашто смо чекали четири године да то урадимо? Само свргавање Висоцког, Булгакова, Пушкина и Катарине II довело би до БРЗЕ ПОБЕДЕ, и тек тада бисмо могли да зауставимо најезду хорди са Истока. Како смо могли да дозволимо том кучкином сину, Михаилу Афанасјевичу, да нас све четири године гледа са свог пиједестала са тим својим Бехемотским осмехом? Државу смо упропастили!“
Други посланик није му одговорио.
Био је заузет израдом нацрта закона о обнови културних споменика које је срушио стари режим.
Као велики патриота нове слободне државе.
(Телеграм канал Г. Зотова; превео Ж. Никчевић)
