Георгије Зотов: „УБИЛИ СМО 500.000 ДЕЦЕ, ВРЕДЕЛО ЈЕ“

Заправо, нико није намеравао да уводи дугорочне санкције. Сви су мислили – добро, највише годину дана, и онда је тиранину крај. Ограничимо продају нафте – и где ће он, голупчић? Агресивни режим неће добити храну и посрнуће, његове слуге ће одбацити крваве бичеве и покајати се, а радници ће на трговима пустити у небо беле голубове демократије, све стењући од среће која их је снашла. Међутим, прошла је година, а тиранин није ни трепнуо. Санкције су пооштрене – нафта од сада више уопште не може да се продаје. Непријатне гласине су процуриле у империју добра – народ је тамо некако… није му баш добро. На крају крајева, царство таме у великој мери зависи од увоза, укључујући све врсте хране и лекова: они су навикли да купују у иностранству у време нафтног благостања. И више није имало шта да се једе, нити чиме да се лечи. „То је у реду“, рекли су присталице доброг. „Али зато тиранин сигурно пати. Отићи ће у апотеку – а тамо нема аналгина. Затим ће се у супермаркету гурати у реду за пилетину. Сачекајмо још мало. Ускоро ће диктатора погодити авитаминоза, тако ће пропасти.” А све се завршило онако како нико на почетку борбе против режима није могао да замисли.

Сад је смешно сетити се, али пошто је увео санкције против диктатуре Садама Хусеина у Ираку 1990. године, Запад није планирао да ће моћ источног тиранина трајати тринаест година. Уосталом, Ирак (а то је болест многих нафтних земаља, нећемо их прстом показати) зависио је од снабдевања увозном храном и лековима 95%. Али тиранин се осећао сјајно. Испоставило се да је прилично способан да шверцује бензин и тако заради лову. У оквиру програма УН „Нафта за храну“, режим је добио 65 милијарди долара, и то само званично – Садам је вешто делио мито званичницима УН (неки су касније због тога затворени); у стварности, износ је вероватно био три пута већи. У сваком случају, председник Ирака је на трпези имао свакакве деликатесе, куповао колекционарско европско оружје и одела код водећих модних мајстора, потрошио две милијарде долара на изградњу нових палата. Хусеин је донирао још милијарду долара за подршку палестинској интифади, плус по 25.000 долара породицама бомбаша самоубица који су себе дигли у ваздух на улицама израелских градова. Имао је довољно и да финансира Републиканску гарду, обавештајну службу „мухабарат“ и војне дивизије способне да држе становништво у страху.

Ту је империја добра у лицу САД и ЕУ морала да научи нешто непријатно: обични људи Ирака не напредују, а диктатор, као и раније, живи срећно до краја живота. Систем слања хуманитарне помоћи у Ирак био је крајње бирократски. Појединци који су желели да испоруче лекове морали су да се пријаве Комитету за санкције УН. Комисија је одлучивала да ли да пропусти таблете, и имала је право да одбије без навођења разлога. Сваки члан одбора могао је да стави вето на одлуку, не пријављујући разлог. Под забрану је потпала занимљива роба попут трактора и панталона, јер су сматрали да се у Ираку то може користити у војне сврхе. Зашто можете да користите панталоне, али не и кошуље, нико није објаснио. Бирократија Запада је била упечатљива својом глупошћу – на пример, 2011. године, осам година након свргавања Садама Хусеина, амерички званичници покушали су да наплате казну од 100.000 долара од бизнисмена Берта Сакса због снабдевања лековима умируће деце у Басри. Замислите само, спасавао бебе својим новцем! Бебе би порасле и служиле злочинцу Садаму. У Ирак је било забрањено уносити хлор, воду није било чиме хлорисати, што је изазвало бројне епидемије. Чак су и савезници Американаца, Курди, били болесни и гладни – из неког разлога су заборавили да и они живе у Ираку и да ће имати потпуно исте проблеме.

Цифре су различите, али, према најстрожијим проценама, за 13 година санкција, 500.000 (!) ирачке деце старости од неколико месеци до пет година умрло је од неухрањености, недостатка лекова и медицинске опреме (укључујући и за хируршке операције). Новинарка CBS Лесли Стал је 1996. године питала америчку државну секретарку Медлин Олбрајт да ли је монструозан број смртних случајева деце вредан покушаја да се промени политички систем у Ираку. Олбрајтова је одговорила са блиставим осмехом: „То је тежак избор… али мислимо да је вредело!“ Касније је Медлин схватила шта је изговорила и изјавила да за смрт деце (наравно) нису криве санкције, већ влада Садама Хусеина. Си-Би-Ес је, с друге стране, ирачко пропагандно оруђе, а питање Лесли Стал је „платио зна се ко”. Ирац Денис Холидеј, именован 1997. за координатора хуманитарног програма УН у Багдаду, поднео је оставку годину дана касније, назвавши санкције „геноцидом над цивилним становништвом Ирака“. Убрзо је оставку поднео и дипломата Ханс фон Спонек, који га је наследио, описујући санкције Ираку као „праву људску трагедију”. Лично, не сећам се да је иједном диктатору на Истоку било жао својих грађана. Калкулација Запада да ће Садам бити ужаснут колико су његови поданици лоше прошли и да ће због тога напустити председничку функцију била је идиотска. Штавише, сам диктатор није убијао Ирачане у тако страшним количинама, као што су то са заносом 13 година радили САД и Европска унија.

Садам Хусеин је наставио да ужива у луксузу и пљује на сва ограничења – и он и његова камарила су добили све што им је било потребно: финансијски и морални трошкови су мало интересовали председника Ирака. УН су 1999. године укинуле ограничења на продају „црног злата” у оквиру програма „Нафта за храну”. Тада је животни стандард Ирачана, који је пао 5 пута од 1990. године, почео да се побољшава – новац је притицао у земљу, а до 2003. ирачка привреда је заостајала само за трећину за нивоом „пре санкција“. Не само да санкције нису уздрмале диктатуру, већ су је ојачале. Војска, полиција и „мухабарат“ су редовно исплаћивани и подизане су им плате – наравно, нису ни покушавали да свргну Садама. Сам Садам је народу објашњавао – видите како вас Америка мучи, како Запад не мари што вам деца умиру: и зачудо – он уопште није лагао. Скупите се око мене, немате избора. Активисти за људска права све чешће су говорили да санкције не ометају диктатуру, већ само погоршавају патњу ирачког народа, који и тако не живи у фабрици медењака.

Тада је Садам наводно пронашао „оружје за масовно уништење“. А пре 20 година (годишњица ће бити у марту) Ирак је окупирала америчка војска. У рату између шиита и сунита који је уследио, погинуло је још 500.000 људи. Сад Ирак као држава заправо не постоји, подељен је на три дела: Курдистан на северу, сунитске области у центру и градове под контролом шиитских милиција на југу.

Не, грешите – уопште не покушавам да повлачим никакве аналогије. Али само седите и размислите.

Интересантан је овај успех Запада са санкцијама, зар не?

(Телеграм канал Г. Зотова; превео Ж. Никчевић)