Георгије Зотов: СТО ГРАМА ЗА ПРАВОСЛАВНОГ ЧОВЕКА

Једног дана је Георгије посетио женски манастир. Сам. То се догодило прилично давно, у области Русије коју он неће наводити – јер тамо мајка игуманија још увек руководи. Углавном, тада се у обласном граду N догодило нешто страшно. Замонашиле су се две 18-годишње студенткиње. Друштво је пукло на пола, дрхтећи: бедне девојке, које нису искусиле телесне радости, добровољно крију косу испод мараме и живе се сахрањују, док око њих лудују ваучери, Сникерс и братија. И тако, младом новинару Георгију препоручили су да узме интервју од мајке настојатељице.

Дакле, долази Георгије у манастир. Снебива се. Немачке филмове је гледао, ко зна шта га тамо чека. Отвара му врата повијена старица, љута као ђаво. „Е, види га, дошао, – кричи она. – Баш нам мушкарци овде фале!“ Георгије стоји и чека да се Божји маслачак смири. Онда га воде код мајке игуманије.

Седи матушка за столом, постављеним баш од срца. Воткица (и не једна), салате разне, шунка, пилетина из рерне – е, нема поста. И каже – „Јеси ли ти православан?“ „Да, мајко.“ „А сад, прекрсти се!“ – следи наредба, и затим веома брзо извршење. „Е, добро је што се не прекрсти с лева на десно“ – одобрава мајка. „Сад читај ‘Оченаш‘.“ „Оче наш, који си на небесима, да се свети име твоје, да дође царство твоје, да буде воља твоја.“ „Добро, добро – доста, не претеруј. Седи за сто, сад ћемо видети да ли си издржљив.“ И налива чашицу од сто грама.

Георгије је већ пожелео да побегне из женског манастира. Некако је своју посету замишљао другачије. Да су све монахиње младе, лепе, и да затрепере од узбуђења кад замисле Георгија како се купа у језеру. А овде, знате, таква ствар. Седи жена, строга, јака, и одмах се види – у вери упорна. Шта да се ради, узео је Георгије чашицу и попио наискап. Шта је сто грама за православног човека? Па ништа, поготово ако је из медија. „Добро“ – хвали га матушка, и она такође искапи своју чашицу. „Замезети уз пиће, иначе ћеш се под сто свалити“.

Георгије је виљушком дохватио лососа и почео да прича са мајком игуманијом. А оне две горе поменуте монахиње од осамнаест година уопште нису хтеле с њим да разговарају. „Толико година сам у манастиру, ниједан новинар овамо није дошао“ – говори мајка игуманија, и сипа још по једну. Попили су уз шунку. „Ето каква се несрећа догодила, – каже матушка. – Две девојке су отишле у манастир. И то је сад катастрофа, дошао новинар. А погледај само медије. Свуда огласи `Забава у слободном времену за имућне, осамнаестогодишњакиње`. И то никога не узнемирава, и новинари не долазе. Плаћено курварење – то је нормално. А у келију да се иде Богу молити – ето ужаса“.

„Мајко, – промрмља Георгије. – Ја, то…такав је посао…“ и пажљиво гура према себи желе. Мајка игуманија сипа трећу чашу, осматра Георгија и каже: „Видим, грехова имаш пуно, иако си млад. Али добро, молићу се за тебе, да знаш.“

Тетурајући, Георгије је изашао из женског манастира. По глави су му се вртели цитати из Јеванђеља.

Недавно је тражио тај интервју – али га није нашао.

Погледао је на претраживачу – мајка игуманија је и даље на свом месту.

Ето, бар неко се моли за Георгија.

(Телеграм канал Г. Зотова; превод Ж. Никчевић)