Георгије Зотов: СКЕЛЕТИ НЕСТАЈУ У МАГЛИ

… Било је то у марту 1943. године, дакле пре 80 година. Војници су имали много посла – убијали су два дана заредом: након тога су се жалили да су веома уморни. Првог марта опколили су село (велико насеље, стотине здања) и кренули по кућама. Становницима је речено да изађу: „Не брините, то је рутинска провера докумената.“ Одводили су их у клуб, у цркву, у школу. Тамо су их стрељали, у групама од 50–100 људи – и враћали се по нове жртве.

Војницима је наређено да потпуно униште становништво, и они су све извршили спокојно и технички. Женама су одузимана деца (да их не би покривале рукама) и једним рафалом полагана на под, а онда су пуцали у жене. Старији људи су убијани на крају, они нису стварали проблеме. До јутра 2. марта куће су биле преплављене лешевима. Просторије су поливене керозином и запаљене. Пажљиво су претраживали дворишта, тражећи преживеле. Пронађенe су бацили у запаљена здања. Изгорело је 1.290 кућа, остало је само десетак зиданих кућа и црква.

Неки од стараца побегли су у шуму. Недељу дана касније, мислећи да су убице отишле, вратили су се – али су их ту сачекали. Стари људи су гурани у циглану у фабрици – тамо су сви живи спаљени. Погинуло је 6.700 људи, 5.612 тела није било идентификовано. Масакр се сматра највећим масакром цивила у Другом светском рату.

Да, то се догодило у Совјетском Савезу. Не, то није Хатин.

Проучавајући документе, још једном налазим потврду: наш век (а и претходни) јесте тријумф цинизма. Све зависи од тога како се оно што се догодило преноси слушаоцима, гледаоцима и читаоцима. Ако им не пренесете ужас, проћи ће само суве информације, које ће ускоро бити заборављене.

За чехословачко село Лидице знали смо од раног детињства. Тамо су 1942. године есесовци убили укупно 340 људи. У француском селу Орадур-сур-Глан, које су есесовци спалили 1944. године, страдале су 642 особе. Оба ова села позната су широм света, њихова имена изазивају дрхтавицу. Белоруско село Хатин као симбол нацистичких злочина над цивилним становништвом СССР-а у Великом отаџбинском рату на Западу је непознато: њега ће пре помешати са Катињем и погубљењем пољских официра. Али о далеком селу Корјуковка у Черниговској области, које је потпуно уништено и спаљено 1–2. марта 1943. године, и о убиствима на хиљаде његових становника – ни на Западу (што је природно), ни код нас већина људи нема појма. Та информација није достављена на прави начин, или, искрено, нису сматрали потребним да је доставе. А за то постоји неколико разлога.

Црвена армија је ослободила Корјуковку нешто више од 2 недеље након масакра – 19. марта 1943. године. Совјетски војници открили су мртво село са кућама пуним угљенисаних скелета. Форензичари су радили у селу неколико месеци, али су успели да идентификују нешто више од хиљаду жртава. Тела су била спаљена заједно са документима, у Корјуковки није било преживелих.

Закључци специјалиста су суви и стандардни: „Смрт је проузрокована пуцњавом из митраљеза, физичким насиљем тупим оружјем са дробљењем костију лобање и кичменог стуба у вратном пределу, спаљивањем живих људи“.

Ко је убијао, истрага је брзо установила. У геноциду над становништвом Корјуковке учествовало је врло мало Немаца – војника СС зондеркоманде, који су све организовали, јер су имали довољно практичног искуства у масакрима. Активно им је помагала украјинска помоћна полиција – „шуцманшафт“. А главну кичму чинили су војници и официри 105. мађарске дивизије под командом генерал-потпуковника Золтана Јохана Папа. Они су се конкретно највише истакли у овом страшном масакру.

Године 1947. у Чернигову је суђено џелату Корјуковке Золтану Папу и још дванаесторици Мађара (од којих су петорица били генерали). Смртна казна је тада укинута, па су добили само дуге затворске казне. Генерал Золтан је, говорећи на суђењу, рекао: „Ја сам извршитељ те крваве политике и не браним се, већ кривим себе“.

Године 1955. сви осуђени Мађари (као и Немци) пуштени су из логора и послати кућама. Золтан Пап је постао свештеник (!), доживео је 92 године, радио у Индији и на Карибима, а на крају живота ослепео. Па зашто, на крају, страшна прича о Корјуковки, где је зверски убијено 6.700 људи, није постала позната целом свету?

У време СССР-а трагедија у том малом селу није популаризована из два разлога. Прво, нису хтели да заоштравају односе са братском социјалистичком Мађарском: директно спомињање учешћа мађарских војника у масакрима цивила није било подстицано у совјетским медијима. Није да су то потпуно демантовали, али су се трудили да се не помиње – иначе би се пријатељи из Мађарске увредили.

Исто је и са украјинским „шуцманшафтом“: његово учешће је прећуткивано. Уосталом, ако признамо да је локална полиција умешана у спаљивање Корјуковке, мораћемо да кажемо ко је спалио Хатин (118. батаљон „шуцманшафт“, где су тада служили углавном етнички Украјинци). А то не можемо дозволити, јер би се тако угрозило пријатељство народа у нашем Совјетском Савезу.

После распада СССР-а ствари су се само погоршавале. Русија се није даље бавила историјом Корјуковке – она је на територији друге државе. У Украјини су постојали „умни“ историчари који су за оно што се догодило окривили партизане – кажу, 27. фебруара 1943. партизани су уништили окупаторски гарнизон Корјуковке, убили 78 мађарских војника, и то је испровоцирало нацистички масакр.

Међутим, из неког разлога у Чешкој нисам чуо за критике падобранаца који су убили Рајх-протектора Чешке и Моравске Хајдриха (што је било повод за спаљивање Лидице). Ни у Француској никоме не би пало на памет да осуди партизане „макије“ који су стрељали СС-штурмбанфирера Кемпфеа, због чега је уништено село Орадур.

Савремени историчари се нису ту зауставили. Пар „специјалаца“ је у чланцима истицало да партизани наводно намерно нису притекли у помоћ цивилном становништву. Наравно, за ову верзију нису предочени никакви озбиљни докази, али у бившем СССР-у то ионако није био обичај. Мода лажног тумачења историје је норма у пост-Совјетском Савезу. Да ли је потребно писати да су совјетски партизани били лоши и да су цивили гинули због њих? Наравно да ћемо то написати. Па ни Русија ни Украјина не требају сад да се свађају са Мађарском. Зато ћемо опет ћутати.

Завршило се стандардно. Већина људи на Западу и у бившем СССР-у не зна за Корјуковку. Под рушевинама заједничке државе остала је трагедија хиљада људи које (поготово ових дана) нема ко и нема због чега да се сећа. Хатин, Лидице, Орадур ће остати у сећању, али села у Украјинској ССР не. А колико их је било?

Да ли речи Жестнаја Горка, Матрјоновка, Красуха, Хацун, Залазно нешто говоре свету? Ова села у Русији су такође потпуно спаљена од стране Немаца, њихових савезника и локалне помоћне полиције – а у сваком селу је убијено на стотине цивила. Време је немилосрдно. Све нестаје у магли, сви се баве другим проблемима. О давно заборављеним жртвама рата из године у годину се све мање мисли, а ускоро их се више неће сећати.

Надам се да бар Хатин још дуго нећемо заборавити.

Али, да будем искрен, ни у то нисам баш сигуран.

 

(vnnews.ru; превео Ж. Никчевић)