Георгије Зотов: ОНИ УОПШТЕ НЕ ЖЕЛЕ ДА НАС ЧУЈУ

Кад ово чујете у Европи, то вас, наравно, разбесни.

У Амстердаму ме је један веома културан човек уверавао да је његова земља преживела страхоте нацистичке окупације и да он, ето, разуме Русе. „Али чему тај ваш култ Победе? Зашто параде и тенкови… то је застрашујуће!“

Затим ми је Холанђанин причао о глади у Холандији од септембра 1944. до маја 1945. године – тада је умрло 18.000 становника краљевине. Поновио је ову цифру, мислећи да једном није довољно.                „У Лењинграду је 650.000 становника умрло од глади“, рекао сам. Реакција је била предвидљива. Човек је љубазно приметио: највероватније су бројке надуване, то је немогуће. То се није уклапало у његову паметну холандску главу.

У Француској сам дошао у село Орадур-сур-Глан: тамо су 10. јуна 1944. војници СС пука „Дер Фирер” стрељали 642 сељака. Водич је питао: да ли је у СССР-у било тако огромних жртава? Није хтео да ме увреди, стварно није знао. Причао сам му о селу Корјуковка у Черниговској области, где је 1–2. марта 1943. године, током казнене акције СС-а, мађарских војника и украјинских шуцмана, убијено 6.700 становника – стараца, жена и деце. Француз је био запањен. „Али то је чудовишно…“ прошаптао је. „Зашто нико не зна за њих?“ Концентрациони логор Дахау је свима познат, то је бренд Хитлерових кошмара. Али концентрациони логор Мали Тростенец у Белорусији, где су нацисти убили 206.000 људи, за Европу је празни звук. Питам се да ли ће они икад схватити шта то значи за нас Русе?

А ја сам од детињства чуо и за Орадур, и за Лидице и за Дахау. У школи су нас учили да су и друге нације страдале од Хитлера. И у нежној доби, искрено сам веровао да они ван СССР-а знају колико смо ми Руси искрварили. Међутим, испоставило се да сам погрешио. Опште схватање Европе и САД о Другом светском рату је следеће: Стаљин и Хитлер су заједно заузели Пољску, затим је Стаљин сиромашним људима на Истоку наметнуо комунизам. То је у основи то. И ако совјетска пропаганда, нека врста мастодонта са очњацима, није могла ништа да уради са перцепцијом Запада о Великом отаџбинском рату, онда је руска пропаганда као очерупано пиле. Она не може да отвори очи никоме.

Разговарајући са мном у Њујорку, амерички наставник историје уздрхтао је од жртава које је америчка војска поднела у Европи. „За мање од годину дана погинуло је 100 хиљада војника. Младићу, размислите о томе – замислите ова тела која леже у низу. Чак стотину хиљада!“

Кад сам му рекао да је исто толико совјетских војника погинуло за само недељу дана током јуриша на Берлин, а да је више од милион војника Црвене армије пало у Стаљинградској бици, он је једноставно ућутао. Посматрао ме је и отварао уста као риба у акваријуму. Такве бројке су му сломиле калкулатор у мозгу, и он није имао појма како да реагује.

Али Запад је, знате, још шармантнији. Они не улазе у бројке наших губитака, јер у много мудрости има много туге. Они су заузети (што је сасвим логично) својим херојима, а не странцима. Стога је идол Француза комуниста Пјер Жорж, који је 21. августа 1941. упуцао немачког окупатора… четрнаест месеци после капитулације Француске. Причати тим људима о милион совјетских партизана – очи ће им искочити из главе.

Океј, да се не удаљавам од теме. Са Западом је све јасно, али са Источном Европом ствари иду још горе. У Норвешкој, Немачкој, Аустрији постоје споменици војницима Црвене армије, а у Естонији и Пољској их руше и односе, уз слатко објашњење: то није било ослобођење, већ замена нацистичке окупације совјетском. Заустављање пећи у концентрационим логорима, где је за само четири године умрло 10 милиона људи, Пољацима и Естонцима није важно. Какви сад крематоријуми и гасне коморе? Били смо присиљени да живимо под комунистима четрдесет година, и то је прави ужас. За кратко време, бивши сателити СССР-а, раније поносни на заједничку победу над Хитлером, сад причају о својим патњама и желе да од агресивне Русије траже компензацију за „окупацију“.

Ко би могао да замисли такво срање пре 30 година? А сад, ево, изволите. Овим темпом, ускоро ће прогласити да су свим концентрационим логорима, укључујући Аушвиц и Бухенвалд, управљали комунистички агенти обучени у СС униформе – и будите сигурни, народ ће и то прогутати.

А шта ми? Па ништа. Најављене су тешке последице после демонтаже статуе маршала Коњева у Прагу – и где су? Сваки пут након рушења споменика совјетском војнику, ваздух се затресе – и ником ништа. Следе само безбојни изрази „дубоке забринутости“, за које другу страну баш брига. Број срушених споменика у Источној Европи креће се на стотине, а реакције нема. Наравно, ово ће се наставити, све док је одговор блед, као девица пред брачну ноћ.

Постоји још једна држава на свету која има сличне проблеме. То је Кина. Према званичним подацима, 35 милиона Кинеза је погинуло у рату са нацистичким савезником Јапаном од 1937. до 1945. године. У једном граду, Нанкингу, јапанска војска је за две недеље масакрирала 300 хиљада (!) цивила. Масакр из 1943. године у Чангђаоу (30.000 жртава) није ни код нас познат, а још мање на Западу. Кина је, са својом гломазном пропагандном машином а ла СССР, такође дуго и узалуд покушавала да информише Америку и Европу о огромном броју цивила које су убили Јапанци. Аналогно, ни Запад ни Исток (односно Азија) нису реаговали на ове бројке, и Кина је одустала од убеђивања. Али не дај Боже да било која кратковида земља не поштује кинеске жртве. Једном је група јапанских туриста у Кини непажљиво приредила журку са проституткама баш на годишњицу масакра у Нанкингу. Почео је хаос. Широм Поднебесне уништавани су јапански ресторани, гомиле су опседале јапанску амбасаду, а „непознати патриоти“ су запалили зграде јапанских компанија. Од тада се такви случајеви више нису понављали. Питам се зашто?

Ни Западној ни Источној Европи није могуће објаснити колико је у том рату проливено наше крви. Они просто не желе да нас чују. Напротив, са још већим задовољством туку по ранама и уживају у резултату. Али можда вреди размислити о кинеском искуству.

Не, не предлажем ништа. Просто (осмехујући се) туда пролазим.

(Телеграм канал Г. Зотова; превео Ж. Никчевић)