Георгије Зотов: КАКО ХИТЛЕРОВЕ СЛУГЕ ЛАЖУ ДА СУ ПОМОГЛЕ ПОБЕДИ НАД ФАШИЗМОМ

Сад Румунија, Бугарска, Финска и Мађарска тврде да су дале озбиљан допринос борби против нацистичке Немачке. Истина, то је већ помало заборављено: у ствари, нису имали другог избора него да промене страну.

Румунија: 4 месеца да се види ко ће победити

У августу 1944. године, пучем у Румунији је збачен Хитлеров лојални савезник, диктатор (на румунском „кондуктор“) Јон Антонеску. Тиранин, који ништа није слутио, позван је у палату краља Михаила I, који му је отворено предложио прекид односа са нацистичком Немачком. Диктатор је почео бесно да се противи, а затим је затражио неколико дана да размисли. Плашећи се да ће Антонеску позвати немачке трупе у помоћ, краљ је изашао код осталих завереника, разговарао о ситуацији, вратио се и учтиво рекао: „Драги маршале, одлучили смо да вас данас свргнемо.“ Антонескуа је ухапсила краљевска гарда, а комунисти у Букурешту су покренули оружану побуну, окупирајући кључне тачке у граду. 31. августа, Антонеску и главни министри његовог режима одведени су у молдавски град Балци и транспортовани у Москву. Изгледа одлично ако не знате целу причу.

Чак и пре пуча, Румунија је запала у ужасно стање. Немачка је црпила нафту са поља за своје резервоаре, земља је често била без струје, а саобраћај је скоро стао. Национална валута, леј, толико је девалвирала (20.000 пута) да је постала јефтинија од тоалет папира. Румунија је била на ивици глади. Сељаци, исцрпљени радом, одбијали су да иду на посао; више није било могуће извозити храну са окупираних територија Одесе и Молдавије; ове земље је ослободила совјетска војска. Влада СССР-а је 12. априла 1944. године тајно понудила Румунији мировни споразум, али у Букурешту су 4 месеца размишљали и гледали на фронт: шта ако ствари крену набоље? Шта ако Немци ипак победе? Не, нису победили, морали су да се предају.

Финска: „Дајте нам храну и нафту, па ћемо ратовати“

Скоро одмах након Румуније, Финска се „отцепила“ од Немачке. Хитлеров верни слуга, председник Ристо Рити, поднео је оставку 4. августа 1944. године, а заменио га је маршал Манерхејм.

Финска је 25. августа затражила од Совјетског Савеза хитно примирје. Финци су се већ раније узнемирили због пораза Вермахта код Курска: 20. јула 1943. године група политичара је потписала апел упућен Ритију, инсистирајући на повлачењу републике из рата. Председник се није сложио. Напротив, потписао је тајни споразум са Трећим рајхом, пошто су молили Рибентропа за гаранцију снабдевања Финске нафтом, храном и оружјем. Чак и са тако слатким обећањима из Берлина, остало је мало наде: 21. јула 1944. Црвена армија је стигла до предратне граничне линије, пут ка Хелсинкију је био отворен. 19. септембра 1944. потписано је примирје под условима СССР-а: Финска се обавезала да ће ослободити антифашисте из затвора и напасти немачке гарнизоне. Финцима је наређено да одмах ослободе 45.000 совјетских заробљеника: 19.000 војника Црвене армије је већ умрло у логорима због нехуманих услова. Супротно споразуму, Финска није дирала немачке трупе, дозвољавајући им да се неометано повуку у Норвешку без испаљеног иједног метка. Тек након отвореног скандала, када је СССР захтевао да се све тачке примирја стриктно поштују, финска влада је у марту 1945. године коначно невољно објавила рат Немачкој, започевши војне акције. Битке су вођене апсолутно лењо: Вермахт је изгубио само… 1.000 људи погинулих на финском тлу.

Хитлеров савезник Рити, који је захтевао да се Лењинград збрише са лица Земље, одслужио је смешну четворогодишњу казну. Данас Финска има улице назване по њему и споменике који му се подижу као „великом државнику“.

Бугарска: Револуција због дугова и пореза

Након тога, 9. септембра 1944. године, догодио се државни удар у још једној земљи савезници Трећег рајха: Бугарској. Треба напоменути да је бугарски цар Борис III одбио да пошаље своје војнике на Источни фронт, објашњавајући Фиреру: „Ово ће натерати наш народ да пређе на руску страну.“ Иначе, Бугарска је била лојални сателит нациста. Бугарске трупе су убијале партизане и палили села у Грчкој и бившој Југославији.

Бугарска је непрестано узимала кредите од Хитлера и на крају је дуговала нацистима 70 милијарди лева, огромне количине хране су извезене из земље у Трећи рајх, а трошкови боравка немачких трупа су такође били наметнути Бугарима: порези су се петоструко повећали. Међутим, влада није раскинула са Хитлером: тајно је преговарала са Британијом и САД у Египту како би се предала не „Русима“ већ Западу.

Међутим, 5. септембра 1944. године, СССР је објавио рат Бугарској и постало је јасно: више није било шансе. Избили су немири, побуне и штрајкови, Варна и Бургас су дошли под контролу партизана: влада се срушила као кула од карата. Побуњеници су заузели управне зграде у Софији, свргнут је и ухапшен шеф Регентског савета – кнез Кирил Преславски (погубљен 1. фебруара 1945). Године 1996, покојни Кирил је рехабилитован. Кажу да је био жртва комуниста, а да су догађаји од 9. септембра 1944. били крвави пуч. Штета што је главно питање остало без одговора: да ли је Бугарска требало да настави да следи Хитлера? Више су волели да ћуте о овој теми.

Мађарска: Отели, претукли, у тепих смотали

Око изласка Мађарске из рата настао је прави циркус. У јесен 1944. године, совјетске трупе су прешле мађарску границу. У паници, регент (земља је формално била монархија, али без краља) Миклош Хорти је 15. октобра на радију објавио да је закључено примирје са Совјетским Савезом. Хортија је занимало само очување власти, упркос зверствима које су мађарски окупатори починили на територији СССР-а, укључујући масовна стрељања цивила. Немци су, преко својих агената, унапред добили извештај о Хортијевој „издаји“ и предузели мере. Већ следећег дана, специјалне снаге СС-а предвођене оберштурмбанфирером Отом Скорценијем извршиле су операцију Панцерфауст. Нацисти су у канцеларији Феликса Борнемишија, директора дунавских лука, заробили сина мађарског диктатора, Миклоша Хортија Млађег. „Јуниор“ је тамо стигао на преговоре са вођом југословенских партизана, маршалом Титом, али се испоставило да је намамљен у замку. Регентов син је претучен, умотан у тепих и одведен на будимпештански аеродром, па одатле у концентрациони логор Маутхаузен.

Хорти старији је изгубио вољу за отпор и дозволио је да буде ухапшен. Регент је потписао документ којим је пренео овлашћења на вођу пронемачке странке Стреластих крстова, Ференца Салашија, објашњавајући све једноставно: „У супротном, Немци ће убити мог сина.“ Примирје са СССР-ом је прекршено, и Мађарска је остала на Хитлеровој страни. Њени војници су се борили против Црвене армије до краја рата, укључујући и жестоке битке у Будимпешти у фебруару-марту 1945. До краја марта, многи Фирерови мађарски другови су погинули или се предали. Наравно, вреди поменути: у децембру 1944. године у Дебрецену је успостављена Привремена влада Мађарске, која је закључила мир са СССР-ом, а хиљаде Мађара су отишле да се боре против Вермахта заједно са Црвеном армијом. Али, авај, већина мађарских војника је остала верна Трећем рајху до последњег даха.

И сад, ево, покорни савезници и сателити Адолфа Хитлера током Другог светског рата – Мађарска, Румунија, Бугарска и Финска – тврде да су дали свој допринос у борби против фашизма. Искрено, ово постаје смешно. Војске ових земаља (осим Бугарске) оставиле су крвави траг у СССР-у, убиле многе совјетске грађане и одлучиле да се окрену од Фирера када је нацистичкој Немачкој остало још 8 месеци постојања и када је трпела поразе на свим фронтовима. Пристали су на примирје са СССР-ом само због колапса економије, претње глади, а совјетске трупе су стајале на њиховим границама. Стога ове изјаве не треба схватати озбиљно. Фирерови сателити, како кажу на интернету, просто су извршили „преобување у скоку“.

* На фотографији – Антонеску и Хитлер

(Телеграм канал Г. Зотова; превео Ж. Никчевић)