Георгије Зотов: КАКО ХИТЛЕРОВЕ СЛУГЕ ЛАЖУ ДА СУ ДОПРИНЕЛЕ ПОБЕДИ НАД ФАШИЗМОМ
Сад Румунија, Бугарска, Финска и Мађарска кажу: дали смо озбиљан допринос борби против нацистичке Немачке. Истина, то је већ мало заборављено: у ствари, нису имали другог избора него да пређу на другу страну.
Румунија: 4 месеца – да видимо ко ће победити…
У августу 1944, као резултат државног удара у Румунији, збачен је Хитлеров лојални савезник: диктатор Јон Антонеску. Тиранин који ништа није сумњао позван је у палату код краља Михаила Првог: он му је отворено предложио да прекине односе са нацистичком Немачком. Диктатор је почео жестоко да се опире, а затим је затражио неколико дана да размисли о томе. У страху да ће Антонеску позвати немачке трупе у помоћ, краљ је изашао пред остале заверенике, поразговарао о ситуацији, вратио се и љубазно рекао: „Уважени маршале, одлучили смо да вас данас збацимо“. Антонескуа је ухапсила краљевска гарда, а комунисти у Букурешту подигли су оружани устанак, заузевши кључне тачке у граду. Антонеску и главни министри његовог режима су 31. августа одведени у молдавски град Балти и превезени у Москву. Изгледа сјајно ако не знате целу причу.
И пре државног удара Румунија је запала у страшно стање. Немачка је црпила нафту из поља за своје резервоаре, у земљи је струја често била искључена, а транспорт је скоро престао да ради. Национална валута – леј – је толико депресирала (20.000 пута) да је постала јефтинија од тоалет папира. Румунија је била на ивици глади: сељаци, исцрпљени радом, одбијали су да иду на посао, храна се више није могла износити са окупираних територија Одесе и Молдавије, ове земље је ослободила совјетска војска. Влада СССР-а је 12. априла 1944. тајно понудила Румунији мировни уговор, али су у Букурешту размишљали 4 месеца и осматрали фронт: шта ако буде боље? Шта ако Немци ипак победе? Не, нису победили, и Румуни су морали да се предају.
Финска: „Дајте нам храну и нафту, па ћемо се борити“…
Готово одмах након Румуније, од Немачке је отпала и Финска. Хитлеров верни слуга, председник Ристо Рјути, поднео је оставку 4. августа 1944, а заменио га је маршал Манергејм.
Финска се 25. августа обратила Совјетском Савезу са захтевом за хитно примирје. Забринутост Финаца је почела раније због пораза Вермахта код Курске избочине: 20. јула 1943. група политичара је потписала апел Рјутију, инсистирајући на повлачењу републике из рата. Председник се није сложио. Напротив, потписао је тајни споразум са Трећим рајхом, тражећи од Рибентропа гаранцију за снабдевање Финске нафтом, храном и оружјем. Чак и уз тако слатка обећања из Берлина, остало је мало наде: 21. јула 1944. године војници Црвене армије стигли су до предратне граничне линије, пут за Хелсинки је био отворен. 19. септембра 1944. потписано је примирје по условима СССР-а: Финска се обавезала да ће ослободити антифашисте из затвора и напасти немачке гарнизоне. Финцима је наређено да одмах ослободе 45.000 совјетских затвореника: 19.000 војника Црвене армије је до тада већ умрло у логорима због нехуманих услова заточења. Супротно договору, Финска није дирала немачке трупе, дозвољавајући им да се слободно повуку у Норвешку без испаљеног метка. Тек након отвореног скандала, када је СССР захтевао стриктно придржавање свих клаузула о примирју, у марту 1945, финска влада је коначно невољно објавила рат Немачкој, отпочевши непријатељства. Борбе су се водиле апсолутно лењо: Вермахт је изгубио само… 1.000 људи убијених на финским земљама.
Хитлеров савезник Рјути, који је захтевао да се Лењинград избрише са лица земље, одслужио је смешну казну од четири године. Сада у Финској постоје улице назване по овом човеку и споменици „великом државнику“.
Бугарска: Револуција због дугова и пореза…
Након тога, 9. септембра 1944. године, догодио се државни удар у другој земљи која је била савезница Трећег рајха: Бугарској. Треба напоменути да је бугарски цар Борис III одбио да пошаље своје војнике на Источни фронт, објашњавајући Фиреру: „То ће довести до тога да наш народ пређе на руску страну“. Иначе, Бугарска је била одани сателит нациста. Бугарска војска убијала је партизане и палила села у Грчкој и бившој Југославији.
Бугарска је бесконачно узимала кредите од Хитлера и на крају остала дужна нацистима 70 милијарди лева, огромна количина хране је извезена из земље у Трећи рајх, плаћање боравка немачких трупа такође је поверено Бугарима: порези су порасли пет пута. Међутим, влада није раскинула са Хитлером: тајно је преговарала са Британијом и Сједињеним Државама у Египту како би се предала не „Русима“, већ Западу.
Ипак, 5. септембра 1944. СССР је објавио рат Бугарској и постало је јасно: нема више шансе. Избили су немири, буне и штрајкови, Варна и Бургас су дошли под контролу партизана: власт се срушила као кућа од карата. Побуњеници су заузели управне зграде у Софији, шеф Регентског савета кнез Кирил Преславски је свргнут и ухапшен (стрељан 1. фебруара 1945). 1996. године покојни Кирил је рехабилитован. Кажу да је био жртва комуниста, а да су догађаји од 9. септембра 1944. године били крвави пуч. Штета што главно питање остаје без одговора: да ли је Бугарска заиста требала да настави да следи Хитлерово вођство? На ову тему су радије ћутали.
Мађарска: Отели, претукли, замотали у тепих…
Излазак Мађарске из рата претворио се у прави циркус. У јесен 1944. совјетске трупе прешле су мађарску границу. У паници, регент (земља је формално била монархија, али без краља) Миклош Хорти је 15. октобра на радију објавио да је склопљено примирје са Совјетским Савезом. Хорти је био заинтересован само да одржи своју власт, упркос зверствима које су мађарски окупатори починили на територији СССР-а, укључујући масовна погубљења цивила. Немци су, преко својих агената, унапред примили извештај о Хортијевој „издаји“ и предузели су акцију. Већ следећег дана, СС специјалне снаге на челу са оберстурмбаннфирером Отом Скорценијем извеле су операцију „Панцерфауст“. Нацисти су ухватили сина мађарског диктатора Миклоша Хортија млађег у канцеларији Феликса Борнемишија, директора дунавских лука. „Млађи“ је стигао тамо да преговара са вођом југословенских партизана маршалом Титом, али се испоставило да је једноставно увучен у замку. Регентов син је претучен, умотан у тепих и одведен на аеродром у Будимпешти, одакле је пребачен у концентрациони логор Маутхаузен.
Хорти старији је изгубио вољу за отпором и дозволио је да буде ухапшен. Регент је потписао папир којим се овлашћења преносе на лидера пронемачке странке Стрељачки крст Ференца Саласија, објашњавајући све једноставно: „Иначе ће Немци убити мог сина“. Примирје са СССР-ом је прекинуто, и Мађарска је остала на Хитлеровој страни. Њени војници су се борили против Црвене армије до краја рата, укључујући жестоке борбе у Будимпешти у фебруару-марту 1945. године. До краја марта, многи Фирерови мађарски другови су умрли или се предали. Наравно, вреди напоменути: децембра 1944. године у Дебрецину је организована мађарска привремена влада, која је склопила мир са СССР-ом, а хиљаде Мађара отишло је у борбу против Вермахта заједно са Црвеном армијом. Али, авај, већина мађарских војника остала је лојална Трећем рајху до последњег даха.
…Покорни савезници и сателити Адолфа Хитлера током Другог светског рата – Мађарска, Румунија, Бугарска и Финска – сад тврде да су допринели борби против фашизма. Искрено речено, то је смешно. Војске ових држава (осим Бугарске) оставиле су крваве трагове у СССР-у, убиле многе совјетске грађане и одлучиле да устукну од Фирера тек кад је нацистичкој Немачкој преостало 8 месеци постојања и кад је трпела поразе на свим фронтовима. Пристали су на примирје са СССР-ом само због колапса економије и претње глађу, док су совјетске трупе стајале на њиховим границама. Стога ове изјаве не треба узимати озбиљно. Фирерови сателити су се, како кажу на интернету, једноставно „у скоку преобули“.
(Телеграм канал Г. Зотова; превео Ж. Никчевић)
