Георгије Зотов: ЈЕДУ БАНАНЕ, ХВАЛЕ АМЕРИКАНЦЕ – АУШВИЦ!

Пре 81 годину, совјетски војници су жртвовали своје животе да би затворили Хитлерову главну „фабрику смрти“. Шта се данас дешава у музеју на месту концентрационог логора?

Шетајући од главне капије, крећем ка изложби посвећеној ослобођењу Аушвица од стране Црвене армије 27. јануара 1945. године и наилазим на закључана врата са натписом „Привремено затворено“. Питам се ко је онда затворио гасне коморе у логору где је убијено 1,5 милиона људи? Наводно, неки непознати доброчинитељи. Два милиона туриста сваке године посећује Аушвиц, а многи од њих искрено верују да су „фабрику смрти“ ослободили Американци, Британци, па чак и… Канађани. Јер, о ослободиоцима монструозног логора овде радије ћуте. И нема им споменика.

Погрешно је назвати Аушвиц типичним концентрационим логором. То је град, метропола са улицама смрти. Бесплатан шатл аутобус саобраћа између Аушвица и Биркенауа, у оба смера. Узгред, Биркенау су изградили совјетски ратни заробљеници – неки од првих затвореника Аушвица. Између 1941. и 1944. године, овде је доведено 15.000 војника Црвене армије. Преживело је само ДЕВЕДЕСЕТ ДВОЈЕ.

У полумраку, ходам ходником Блока 11, логора-затвора познатог по мучењу и погубљењима. Четири уске ћелије привлаче посебну пажњу. У овим собама (површине 1 квадратни метар, са отвором за дисање од 5×5 цм), људи су били приморавани да стоје целу ноћ пре него што би били послати на тежак рад. Неки посебно јаки затвореници су издржали и до 20 узастопних ноћи. Трећег септембра 1941. године, гас Циклон Б је први пут тестиран у Блоку бр. 11, погубивши 600 совјетских и 250 пољских заробљеника. СС је погрешно израчунао дозу, и људи су умирали у страшним мукама пре зоре. Само у једном дану – 4. новембра 1941. – 352 наша заробљеника су убијена у Аушвицу; исцрпљени, више нису били способни за рад. СС стражари, пажљиво штедећи муницију на немачки начин, обрачунали су се са њима ударцима кундацима пушака.

„Зид смрти“ у дворишту исте бараке бр. 11 тако је назван јер су уз њега затвореници свакодневно стрељани. Временом се срушио и морао је бити обновљен. Генерално, у Аушвицу се изводи много радова на реновирању и, искрено, у почетку то делује бизарно – како можете побољшати бараку концентрационог логора? Какав је осећај видети мучилиште након свеже реновације у европском стилу? Поготово откако сам видео у шта се претворио Заксенхаузен– леп парк са модерним инсталацијама које не преносе ужас нацистичких злочина. Али објашњавају ми да је време немилосрдно – зграде не трају вечно, посебно дрвене; оне ће иструнути и распасти се. Мора им бити враћен нормалан изглед. „Или би можда требало да оставимо како је било од самог почетка? Подједнако је страшно.“ Слажу се са мном – да, емоционално је страшније, али у стварности, кућа не би трајала 81 годину без реновирања. Тренутно, у оба дела логора – и у Аушвицу и у Биркенауу – остало је 155 нетакнутих здања и 300 рушевина: бараке, складишта, крематоријуми (било их је МНОГО). Сатима ходате поред бодљикаве жице и митраљеских торњева, и схватите каква је то била луда трака за истребљење људи. Мушкараца, жена, деце, старијих...

Вероватно најстрашнија ствар у вези са Аушвицом су складишта предмета које су СС-овци конфисковали од мртвих затвореника. Кад су 27. јануара 1945. совјетски војници срушили капију са натписом „Arbeit Macht Frёi“ („Рад ослобађа“), пронашли су 43.255 пари ципела, укључујући и многе дечје чизмице. Рестаурација ствари жртава отрованих у гасним коморама је забрањена – чак је и чишћење прљавштине забрањено. Посетиоци ходају тихо, гледајући кроз стакло разноврсну обућу. Посебна изложба приказује штаке и протезе: у Аушвиц су слали и старије и инвалиде. Они су били први који су убијени – нису могли да раде нити да донесу економску корист Рајху. Стотине кофера – скупих, престижних, и оних направљених од јефтиног материјала, „буџетских“. Осуђеницима на спаљивање у пећима није било забрањено да понесу са собом личне ствари, уз уверавање: „Све ће бити у реду. Сместиће вас како треба, а деци ће дати одвојене собе.“ Стојиш тамо, гледаш ове кофере и схваташ да су њихови власници добили карту у једном правцу. Седамдесет процената Јевреја претворених овде у пепео убијено је истог дана, одмах по доласку. Понекад су људи били стављани под стражу на голу земљу, седели шест или чак 12 сати, чекајући да буду послати у гасну комору. Наравно, нико није поменуо могућност погубљења. Речено им је: „Ићи ћете под туш и на дезинфекцију.“ А под тушевима их је чекао гас.

Препоручује се да се деца млађа од 14 година не доводе у Аушвиц. Па ни свака одрасла особа не може то да поднесе. Унутар гасних комора сачувани су дубоки, дуги трагови ноктију – гушећи се у самртним грчевима, људи су гребали зидове. Ово заиста није призор за оне са слабим срцем – желите што пре да изађете на свеж ваздух. Посетиоци покушавају да се не задржавају унутра. Вешала на којима је СС-Оберштурмбанфирер Рудолф Хес, командант Аушвица од 1940. до 1943. године, обешен од стране пољског суда служе као тихи подсетник да правда, иако ретко, побеђује у нашем свету. Свеже цвеће се може наћи на сваком кораку. Туристи га постављају – на бодљикаву жицу, у пећима унутар бараке. Како се посетиоци понашају? Различито. Неке занимају само фотографије са друштвених мрежа – праве селфије на капијама Аушвица са „Arbeit macht frei“ у позадини (са осмехом), кикоћу се и уносе храну – сендвиче, банане (иако је забрањено). За њих је то као забавни парк. Толико је година прошло, шта ту има да се жали? Скоро као она Булгаковљева реченица: „Они су умрли, али ми смо живи.“ У међувремену, хиљаде туриста су у шоку. Не крију сузе, узимају седативе (али не могу да се смире) и постављају питање без одговора: „Зашто је овде убијено толико људи?“

Провео сам пет сати у музеју Аушвиц-Биркенау. Знате, новинар сам већ 36 година, али чак и са свим својим искуством, немам речи којима бих описао шта сам доживео. Пре пет година, питао сам неке туристе: ко је, по њиховом мишљењу, ослободио концентрациони логор. И данас сам добио тачне копије њихових одговора од пре пет година. „Американци“, рекла ми је жена из Шпаније. „Британци“, одговорио је мушкарац из Шведске. „Канађани“, инсистирао је брачни пар из Онтарија. „Зашто?!“ „У школи смо учили да су Канађани ослободили многе концентрационе логоре у Европи.“ Али СВИ Израелци које сам упознао знали су сигурно – капије Аушвица су пале захваљујући тенковима Црвене армије. То су потврђивали и Пољаци: можда не воле Совјетски Савез, али ће стиснути зубе и признати истину. Између 230 и 315 совјетских војника погинуло је током ослобађања Аушвица, али се њихова заслуга у музеју не помиње. Као да су се крематоријумске пећи једноставно саме од себе угасиле. Пољске власти се понашају јадно и ништавно, али шта год да раде, ова чињеница се не може сакрити: пре 81 годину, ову „фабрику смрти“ је зауставио совјетски војник.

(Телеграм канал Г. Зотова; превео Ж. Никчевић)