Георгије Зотов: ДА, ТО СЕ ДОГОДИЛО У УКРАЈИНИ, НА ДАНАШЊИ ДАН

Једног дана пре 82 године, 21. августа 1941, у граду Бела Црква (Украјинска ССР), који се налазио под немачком окупацијом, догодио се један од најстрашнијих, најјезивијих злочина Другог светског рата. Након погубљења одраслог јеврејског становништва од стране Ајнзацгрупе СД и локалне украјинске полиције, у животу је остало стотинак деце – старости од неколико месеци до 7 година. Били су окупљени и закључани у подруму команде у центру града: сад се у овој згради налази продавница „Каштан“. После неког времена војници 6. армије Вермахта су се жалили својим капеланима (пуковским свештеницима) на непрестану вриску и плач деце.

Два капелана (католик Ернст Тевес и лутеран Герхард Вилчек су дошли до деце и видели: јеврејска деца су била уплашена, промукла од вриштања, гладна и прљава. Свештеници су се обратили фелдмаршалу Рајхенауу, команданту војске, са молбом да поштеди децу, да их додели породицама „које желе да их узму“, али је он то одбио. Капелани су слали писма где су могли, а штабни официр Хелмут Гроскурт је наредио одлагање извршења. Наравно, не из сажаљења – само му је требало времена да пронађе извршиоце. У то време нису сви војници Вермахта били спремни да пуцају у мале бебе и децу предшколског узраста.

Гроскурт је истовремено прекорио свештенике зато што је њихов извештај о стању деце доспео у јавност: „Ваша процена је погрешна, и изузетно дрска, и иде на руку непријатељу“. Полицији из локалног „шуцманшафта“ наредили су да побију децу, под надзором СС официра. Ево шта пише очевидац стрељања: „Војници су већ ископали јаме. Деца су била заједно у трактору. Украјинска полиција је стајала около и дрхтала. Деца су постројена дуж врха јаме и стрељана тако да упадају у њу.Украјинци нису циљали ни на један одређени део тела. Стењање је било неописиво. Посебно се сећам светлокосе девојке која ме је ухватила за руку. И она је касније упуцана… Многа деца су погођена четири или пет пута пре него што су умрла.“ Потпуковник Гроскурт је поднео жалбу највишим органима власти, наводећи да оваква погубљења деморалишу војнике, па децу треба стрељати подаље од регуларних јединица Вермахта, да се Аријевци не би узнемиравали.

Овде је све монструозно. И свештеници, које није било брига за погубљење Јевреја, укључујући старце и жене: гадост догађаја допрла је до њих тек када су видели ужасно стање деце. И војници Вермахта, који су се жалили да им плач деце смета да спавају. А после тога, кад су се деца смирила, понашали су се као да се ништа није догодило: ипак је поново успостављена тишина. Где су нестали дечаци и девојчице, то није њихова ствар. И понашање потпуковника Гроскурта, којег је забрињавало само психичко стање немачких војника. И копиле Рајхенау, који је рекао: није време за размишљање, пред тобом стоји жена или дете: убиј, изврши наређење.

После ослобођења Беле Цркве 4. јануара 1944. године, у шуми је пронађена масовна гробница деце. Рајхенау је у то време већ био мртав – 17. јануара 1942. имао је мождани удар: авион којим је фелдмаршал превезен у болницу у Лајпцигу срушио се у близини Лавова. Гроскурт је заробљен у Стаљинграду, и преминуо је 7. априла 1943. у официрском логору Фролово од пегавог тифуса. Од 91.000 војника 6. армије који су се предали код Стаљинграда, само 6.000 се вратило у Немачку. Гадови који су пуцали у децу нису заслужили ништа друго.

Кад сам радио интервју са ловцем на нацисте Симоном Визенталом, он ми је рекао: „Потпуно сам изгубио веру у концентрационом логору. Како Бог може да дозволи да се тако нешто деси?! Па он не постоји. А једна старија жена ми је одговорила – Бог постоји, али је на одмору. Кад год чујем да је неки нациста умро или је убијен, помислим – вау, данас се Бог вратио са одмора.“

Dixi.

(Телеграм канал Г. Зотова; превео Ж. Никчевић)