Георгиј Зотов : БАШ СУПЕР ПЛАН (Уз 80. годишњицу капитулације фелдмаршала Паулуса)

Седео једног дана генерал Фридрих Ернстович Паулус и својом нацистичком њушком развијао неку врсту плана „Барбароса”.

– Ахаааааа, дођавола, – рече Фридрих Ернстович са најнежнијим осмехом. – Ствар је, генерално, једноставна, као пар коленица са динстаним купусом. Русија, шта је она? Ма лако ћемо. Сто великих дивизија овде, па педесет тамо. И они су сјебани. Проклето сам паметан у вези ових ствари.

Фридрих Ернстович је био веома расположен. И имао је због чега, морам рећи. Јер, други генерал, Ерих Хенрихович Маркс, већ му је предао нацрт плана „Барбароса“. И многи други генерали су учествовали – такође са именом и патронимом, али за њих га није било брига. И уопште, Паулус је веровао да је тајна успеха – изненадни напад. Трећи Рајх ће напасти СССР без објаве рата, брзо ће поразити све совјетске трупе и отићи у Сибир да јашу на покореним медведима. А главна ствар, приметио је лукави Фридрих Ернстович, јесте „опколити совјетске трупе, не дозволити им да се повуку и уништити их“. И тако, на папиру, све супер.

И ето, седи он усправно и поносан је на себе. Тако генијалан момак. Војничка кост. Професионалац. И већ фантазира, кучкин син, како ће ући у Москву и тамо ушетати у Кремљ, принципијелно не купујући туристичку улазницу. Можете ли да замислите какво је копиле овај дркаџија Фридрих Ернстович? Моје очи таквог нису виделе. И уопште, мудри Паулус одлучује да ће главна фаза „Барбаросе“ трајати четрдесет дана. До тада су Москва и Лењинград већ готови. Па ће онда скокнути до Архангелска и Астрахана, јер тамо има лососа и јесетре. А Фридрих Ернстович је веома волео јесетру.

И – тај план се Адолфу Алојзовичу Хитлеру паклено допао. Разговарао је о њему са својим другим јебеним генералима са именом и патронимом, и коначно га одобрио у Берлину 18. децембра 1940. године. И похвалио Фридриха Ернстовича, морам рећи, од срца. „Браво, Ернстовичу, јуначино“, каже Адолф Алојзович. „Одмах ћу ти послати награде, крстова колико хоћеш, само немој да се зајебаваш, а рајхсмарке ћу ти пребацити на картицу Рајхсбанке. Иди кући на пиво, луткице. Хајл – лично ја и сва наша велика Немачка.“

И Фридрих Ернстович долази кући. А тамо, дођавола, седи жена Елена-Костанција, од рода румунског. Лепотица, у Версаћеу дотерана, као краљица за рођендан. И каже: „Седи, вољени мужу, пробај коленицу, гуцни пиво. Ти си коаутор пакленог плана, ми ћемо те Русе сјебати за шест месеци. А сад хајде да нашим нацистичким њушкама клопамо нашу националну немачку храну, коју ти је припремила твоја вољена жена.“

И тако, дође 31. јануар 1943. године, седи тај Фридрих Ернстович у подруму робне куће у Стаљинграду. Смрзнут, прљав и необријан, као свиња. Јесетру може само да сања. Састругаће своју нацистичку њушку перорезом, јер сад мора да изађе да се преда представницима инфериорне расе, а треба имати бар формално репрезентативну њушку. Имао је гомилу војника, али су се сви смрзли и постали неупотребљиви, као зимски кромпири.
„Ах, дођавола“, каже Фридрих Ернстович. „Какав сам супер план смислио. Али изгледа, нешто ту није било у реду. Некако на крају испаде баш непријатно.“

(Телеграм канал Г. Зотова; превео Ж. Никчевић)