Пресуду Команданту војске Републике Српске генералу Ратку Младићу у Хагу, „политичко“ тачније, радикално исламистичко Сарајево је дочекало са одушевљењем и новом надом да ће то помоћи у сламању отпора српског народа и довести до коначног рушења Републике Српске.
Док очекују политичку добит од ове пресуде, намјерно прикривају како су прво: Начелник штаба Врховне команде Изетбеговићеве АР БиХ генерал Енвер Хаџихасановић и командант Седме муслиманске бригаде пуковник Амир Кубура осуђени правоснажно, први на три и по године затвора, а други на двије године затвора 2008. године пред Хашким трибуналом и то због злочина вјерске полиције и војске у Зеници и околини, према Србима и Хрватима.
Убрзо након тога, 11. јуна 2008. године у истом Хашком трибуналу осуђен је командант Изетбеговићеве војске генерал АР БиХ Расим Делић, за злочине радикалних исламских фанатика из Одреда „Ел муџахид“, али након тога није било ни симболичних мјера према Бошњацима, чак ни према муџахединима.
Истина, против ове пресуде гласао је предсједник судског вијећа Бакон Молото, кога уочавамо зачешљаног и злокобно агресивног у предмету генерала Ратка Младића.
Мучења и убиства у Музичкој школи, Казнено поправном дому и убиства по кућама невиних људи, формирање логора и етничка чишћења те ритуална одрубљивања глава стотину људи, од стране Ал каидиног одреда „Ел муџахид“; силовања жена, убјање цивила, баш као и сама пресуда због тога нису постигли ништа: Сарајево је наставило истим путем.
Иако терористички чин несумњиво представља еквивалент ратног злочина у мирнодопском периоду, оно што су радили у рату исламски екстремисти, муџахедини, наставили су у миру, а одговор из Сарајева је подршка терористима.
Упркос честом повезивању Исламске Државе са Ал Каидом, ИСИЛ или Даеш, као терористичка и војно-политичка организација, нема уопште заједничке филозофске, организацијске нити службене везе с Ал Каидом. Тренутно, ове двије организације су у Сирији и Ираку у непријатељском односу, иако им је заједничко подржавање сунитског, вехабијског ислама и политичког радикализма формулисаног од стране Муслиманског братства. Ал Каида је терористичка организација с „успаваним ћелијама“, камповима за обуку, која изненада и брутално изводи терористичке нападе. Исламска Држава је војно-политичка организација, понекад класична муслиманска милиција, и промовише бруталне злочине, ритуална одсијецања глава, освету и радикалну вјерску филозофију без имало компромиса.
У Босни и Херцеговини ове двије организације наступају заједно и усаглашено са политичким системом који контролише Странка Демократске Акције-тачније Бакир Изетбеговић у име онога што именујемо као „политичко Сарајево“. То значи да све акције које ове терористичке организације подузимају у Босни и Херцеговини или из ње-имају контра-обавјештајну заштиту политичког и безбједносног апарата у БиХ.
Босна и Херцеговина са свим својим заједничким институцијама и 15 безбједносних агенција на заједничком нивоу, сарађује са терористичким организацијама и у Сарајеву формулише врло комплементаран програм и циљеве.
И увијек је тако било у антинародном, фанатизованом Сарајеву-Ако је могуће овакво понашање у прокламованом секуларизму и уставној децентрализацији, каква је тек перспектива народа БиХ у условима имплементације Алијиног аманета и бруталне примјене неоосманског политичког и вјерског модела.
Сарајево се већ вјековима није мјењало нити кориговало и није то урадило ни тада.
Коб времена „Сарајевског Нерона“, Алије, који зазива Бога декламујући ајете из Курана, а чини све да види како Сарајево гори у ватри вјерске и међуетничке мржње, док попут пјесника убице, расистичког мегаломана и профињеног исламског мучитеља ставља сво своје знање у службу настране политичке тежње за исламском државом.
Док су за вријеме путовања по Балкану и Европи Бошњаци показивали умјерено и благо лице вриједних радника, интелектуално подозривих, понекад симпатично ироничних и двозначних муслимана у Европи, они, чим би се вратили у „своје“ Сарајево, изнова би постајали пристрасни, секташки и вјерски радикални и напрасити, у увјерењу да само тако могу да се носе са себи сличнима а у бити, историјски и културно, јачим од себе.
Зато поново и поново гласају за лопове, крволочне тиранине и фанатике који им обећавају брзу побједу и блиску корист у сукобу који упорно провоцирају и праве.
Чак и учестало помињање много хваљеног периода културне еманципације седамдесетих и осамдесетих година не може промијенити чињеницу да је, и тада, функционисало то „паралелно друштво“, невидљиво и несхватљиво разним службама државне безбједности и бирократији Титове Југославије-испод те површине лојалности и оданости држави увијек је куцало агресивно и радикално исламистичко срце, које се откривало у тренуцима великих геополитичких потреса а скривало поданичким менталитетом и послушничким односом према моћним владајућим, великим силама, које због властите бахатости, антисрпства и русофобије, чине све да ова претећа разуларена банда из Сарајева обнови властиту вјерску управу над цјелом земљом.
Али, није памет протјерана из Сарајева и ове трагичне земље јуче или тек од јуче.
Ово што зовемо политичко Сарајево исто је кроз вијекове и увијек је прогонило памет, не бринући о народима него о свом себичном интересу и тежњи обнављања моћи ислама.
У ствари, требало је на вријеме питати Скендера Куленовића, Бранка Ћопића, Мешу Селимовића, Иву Андрића и многе друге…зашто су отишли из БиХ, тачније из Сарајева?!
Божидар Јакшић каже: „Питате ме зашто сам отишао?! Најрадије бих вам кратко одговорио: „Отишао сам из личних разлога“. Ако баш инсистирате, прво сам политички обиљежен као непријатељ, затим суђен и на крају као „морално политички неподобан“ избачен са Филозофског факултета у Сарајеву. Одбио сам добронамјерну понуду једног босанског руководиоца да примам плату и ћутим. Доведен сам у ситуацију да, као незапошљив, смуцам се сарајевским улицама а да моје пријатеље преслушавају шта говорим и мислим. Једноставно сам се покупио и отишао.“
И Љубомир Тадић је отишао: “ … у Сарајеву су ми неколицина интелектуалаца, мојих вајних студената или колега, савезника тамошњих великаша, чинили безброј неправди ширећи о мени и мојим колегама пресне неистине и клевете“.
Отишли су и Есад Ћимић, Војислав Лубарда, Тин Ујевић, Петар Кочић, Гојко Ђого, Предраг Матвејевић, Никола Милошевић, Адил Зулфикарпашић, Васо Пелагић, Сима Милутиновић-Сарајлија, Зуко Џумхур, Предраг Палавестра, Бранко В. Радичевић, Вук Крњевић, Вук Драшковић, Војислав Шешељ, Бранко Ћопић, Скендер Куленовић, Владимир и Светозар Ћоровић, Јован Дучић, Хакија и Сакиб Поздерац, Рајко Петров Ного…батаљони паметних људи, живих и мртвих, сједињени у том једном, страшном чину одласка, у опором одступању пред горопадном, сарајевском политичком животињом.
„Као да сам орао море“, рече Лењин на самрти.
„Једноставно сам се покупио и отишао“, каже Јакшић.
Може ли у мање рјечи стати више немоћи, горчине, резигнације?!
Др Макс Левенфелд стигао је до паришких предграђа, али је успио, те далеке 1920. године, објаснити Иви Андрићу, зашто „бјежи из Босне“ и кратко је рекао: „Па може да се зна, само то није лако, овако у пролазу, на станици укратко казати. А кад бих ипак морао, једном ријечју да кажем, шта је то што ме гони из Босне, ја бих рекао мржња“.
Јесу ли бандоглави сарајевски бандити из СДА, ситни и крупни лопови, вјерски фанатици, успјели, трагајући за новим-„својим“ идентитетом, побјећи толико далеко од себе самих, да ће на крају све ово коштати толико и да ће вјековни цех, у пуном износу, доћи на наплату цјелом народу, чија је глава стављена на пањ?
Претјерало се и осрамотило, многима се већ у комшилуку и цијелој Европи згадило: јавља се осјећај страха; културне и цивилизацијске нелагоде, у Бечу, Прагу, Братислави, Загребу, Берлину, Паризу, Лондону: данас се о томе говори а сутра, већ, би казна могла бити превелика. Зато је пресуда генералу Младићу толико била потребна и тражена.
Будући да је живот вјерске и националне жртве изнад истинитог и стварног и да се удвара лажи, из дружења с њим или његовим фаворизовањем, не може се извести било какав цивилизацијски напредак. Он релативизује добро и зло, док у подручју вјерске свијести стимулише или дозвољава оно што се на другим мјестима мора сузбијати.
Изграђен је свијет са потпуном разликом између јавне и скривене друштвене позорнице.
Могуће, да је криза опште културе и свијести само посљедица лажног политичког успјеха и агресивног простаклука медија, који кроз јавну слику вјечних непријатеља, гради и слику чаршијских господара кодова, правила и пријеноса, којима су дозвољени лаж и лоповлук.
Ту је и оптужба за „геноцид“, као позната реторичка фигура разних сарајевских фанатика у политици и медијима, стигма за српски народ изморен злочинима и геноцидима који су над њим вршени током цјелог прошлог вијека.
Ко год критикује ову појаву, тај је геноцидан-општа је и јавна мисао сарајевске чаршије, вајних логичара етничког чишћења, тероризма и муслиманског фанатизма.
Сваки пут кад се нека нација или неки народ усуде критиковати ову појаву или укажу на исламизацију, Сарајлије нагласе своја јуначка дјела, своје прошле патње, да би мирно истакли како заслужују то мало непоштивање међународних норми.
У јануару 1994. Даниел Шифер, филозоф објективног приступа у западној Европи, оптужује француске интелектуалце за нову „издају интелектуалаца“ због држања према Србији: „Велика већина француских интелектуалаца посветила се поводом Срба правом моралном геноциду, блиском неком чистом и једноставном, културном, ако не и духовном, линчовању, као да је сваки Србин стварни или потенцијални нациста.“ (Daniel Schiffer, Lettre ouverture à Pascal Bruckner, Alain Finkielkraut, André Glucksmann et Bernard-Henri Lévy, 1994.)
Јер антисрпство је у бити савремени преображај антисемитизма, као што сугерише Данијел Шифер, критикујући своје саговорнике:
„Тим често јетким начином којим сте непрестано оптуживали једино Србе, мислећи да устајете против злочина, заправо сте у очима међународног јавног мнијења само измислили нови тип расизма: право антисрпство као што је, против наших очева, четрдесетих година постојао антисемитизам“.
Још у јануару 1991. књижевник Милорад Павић пише сљедећу пророчанску мисао:
„У овом часу Срби у Југославији налазе се још једном на пописима за геноцид, онакав какав се Србима и жидовима догодио током Другог свјетског рата. Али ово је први пут да је србофобија у овом часу, у Европи па чак и у цијелом свијету, жешћа од антисемитизма“.
И најмања критика бошњачке жртве, понајмања сумња, надувавана је до висине потпуног, великог злочина: фантастично претјеривање које поништава домет ријечи, развлачећи је и растапајући у бескрај. Ако критизирати Алију Изетбеговића значи постати крив за „геноцид“, онда та озбиљна ријеч, која би морала бити ријетко и штедљиво рабљена, нема никакав смисао. Власт у Сарајеву, очито, није једина одговорна за обезвређење тог израза: та језична злоупотреба није само заједничка странама на Балкану, гдје означава националне затегнутости, него се посебно, на непријатељском Западу, као што смо се већ увјерили, користи агресивно, увредљиво, насумце и којекако.
Обраћајући се у Женеви представницима ЕЕЗ-а и протествујући против задржавања санкција према Савезној Репоублици Југославији, Милошевић је изјавио: 1993. године:
„Не знам како ћете објаснити својој дјеци, оног дана када буду дознала истину, зашто сте убијали нашу дјецу, зашто сте водили рат против три милиона наше дјеце и с којим сте правом дванаест милиона становника у Европи претворили у полигон за провођење-надам се-посљедњега геноцида у овом стољећу.“
Западна пропаганда претворила се у највећу анатему, неким поступним трагичним искривљавањем, у реторички уметак, класичном формулом која има једноставни задатак да ушутка могуће критичаре, оспораватеље и, надасве, изведе сљедећи закључак: због изазваних невоља криви су само Срби!
Та идеја, према којој читав свијет остаје дужан Западу, јер је „укротио Србе“ и стеже их сваки дан од тада, мора прелазити преко свих исламистичких акција и хирова, чак и отворене сарадње са исламским екстремистима Муслиманског братства, попут Јусуфа Кардавија.
Јер пресуда Ратку Младићу, која претендује да дефинише историјску истину о тешком времену, гради слику рата који је од 1991. харао земљама бивше Југославије (као унапријед смишљени пројекат разбијања Југославије), дефинисана је и откривена у лажи и страховитој бесмислици: крвник је себе представио као мученика, а Европа је, слажући се с њиме, прогласила Хрвате, Бошњаке и Албанце на Косову потпуно невиним за тај рат.
Ако се Србима, случајно, и догодила несрећа, догодила се зато што су то тражили, зато што су криви!
Зашто је дошло до те грозне заблуде, зашто је током готово три деценије већина западних интелектуалаца, политичара и новинара пригрлила образложења оних који су чинили злочин према миру, користећи се тероризмом и вјерском бруталношћу.
Иако је Франсоа Митеран отворено, још 29. новембра 1991. у интервју објављеном у Франкфуртер Алгемајне Цајтунгу истакао сурову истину рјечима:
„Хрватска је припадала нацистичком блоку, а Србија није“, ипак је моћ уједињене Њемачке уз подршку САД, Велике Британије и Ватикана, била превелика да би Француска промијенила било шта.
Захваљујући својој улози геополитичких пиона Запада, Алија Изетбеговић и његови људи ухватили су јавно мишљење у замку својих властитих категорија и унапријед оправдали рат што ће га плански изазвати, размећући се бесконачно у својој пропаганди несрећама муслиманског народа током његове историје, прикривајући тенеденције радикализације.
Показујући фотографије, филмске снимке убијених, згажених, изнакажених жена, дјеце и стараца, снајперске жртве и режиране терористичке акције у Васе Мискина, на Маркалама и Тузланској капији, рецитовали су и галамили без краја, у медијима, парламентима и на међународној јавној и политичкој сцени. Та пропаганда осигурала је себи моралну надмоћност жртве те у почетку стекла над Србима и Хрватима велику моћ застрашивања коју жртва себи прибавља суровом пропагандном матрицом: „Да, да… сви одмах, погледајте ову патњу и само се дрзните негирати је или се са њом успоређивати“!
Тако је српска власт, прије него што је Југословенска народна армија нападнута у Хрватској и Босни и Херцеговини, већ изгубила битку у представљању узрока рата и у јавном је мишљењу себи већ била осигурала кривицу а Бошњацима и Хрватима благонаклоност западног дијела међународне заједнице.
Српска одлучност је била видљива у тој тешкој борби за слободу, јер, уосталом, осим слободе Срби нису, ништа друго имали нити жељели. Покушали су одбранити своје имање слободе и страдања, звано Југославија, и нису успјели, јер је српска слобода само мала негација величине америчке и њемачке потребе за хегемонијом и влашћу на Балкану, Европи и свијету у цијелини.
Готово три деценије, сви Срби су у том колу у улози стварне жртве, стварно нападнутог и неумољиве друштвене статистике. Пуцају леђа, падају жртве али заблуде остају.
Непријатељски Запад са свим својим инструментима па и Хашким трибуналом, рачуна такође на могућност да би за дјела које стварање нереда сматра својом дужношћу, могла загарантовати и невина људска крв. Ипак су могућност и нужност двије различите ствари. У демократским друштвима хуманизма и слободе, не постоји никакво дјело које се започиње унапријед признавајући нужност да може стајати и на темељу од људске крви.
У једном интервјуу, датом првих дана новембра ове године, бивши, тачније први командант „Седме муслиманске бригаде“ Изетбеговићеве војске, кога су муџахедини покушали убити у неколико наврата, Махмут еф. Каралић, изјавио је и ово:
„…Написао сам један чланак прије неколико година о рату у Сирији. Тад сам рекао да муслиману није дозвољено да иде у борбу против муслимана и да нема ту џихада да се бори против другог муслимана. Тад сам споменуо др Yusufa al-Qaradawija који је долазио овдје и учествовао у позивању наше омладине да иде у борбу у Сирију. Рекао сам: шта хоће тај сенилни старац по Босни. До тада сам тог учењака уважавао. Ради се о једном од највећих исламских учењака. Али је човјек посенилио, има 91 годину и не зна шта говори. Рекао је послије убиства сунијског учењака и његових студената на настави од стране исиловаца, нека су га убили, да треба побити свакога ко је на Асадовој страни, свеједно, био цивил или војно лице. Ако је Посланик, с.а.в.с, строго забранио у вријеме рата убијање цивила, жена, дјеце, заробљеника, уништавање богомоља, уништавање усјева, ко си па ти да фетвом позиваш на убијање цивила, убијање улеме? Реаговао сам на то. Из пристојности сам рекао да се ради о сенилном старцу. Тада су неки писали петицију реису-л-улеми тражећи од њега да узме у заштиту Qaradawija од мене“.
У очима политички инструментализованог Бошњака таква изјава се представља непријатељском. То је бошњачко увјерење дошло као политички програм Алијине и Бакирове странке СДА и свакако је, „с ону страну морала“, супротно разуму и израз конфликта „сиромаштва духом“ који разријешава поданичком свијешћу и потпуним повјерењем у опште политичке правце што их утврђује вођа.
Па зато јасно питање: Шта након свега може промијенити осуда на доживотни затвор, коју је Хашки трибунал изрекао команданту војске Републике Српске?
Мислим да тај политички инспирисан и осмишљен поступак у континуитету не може промијенити ништа и да је његов значај обесмишљен протоком времена и понављањем.
Универзална и заједничка истина Бошњака и Срба не постоји и никада више неће постојати.
Ако неко мисли да пресуда може помоћи помирењу-то је и глупост и лаж: пресуде не мире људе и народе, нарочито овакве политички мотивисане и једностране.
Срби и Бошњаци су за сва времена, кроз протекли рат и истину о њему, ступили у свијет сукобљених историја, које се не могу помирити на принципима које диктитира западна пропаганда и земље НАТО пакта. Штавише, концепт помирења нити је понуђен нити постоји: Ово је срамни ултиматум у коме Срби требају прихватити сву агресију и све лажи као истину или суочавање са њом, те се понизити до крајњих граница у покушају увјеравање себе како је то самопонижење потребно: чак, и нужно и корисно.
Нити се то када десило, нити је тако нешто могуће било када да се деси: Пут на два историјски одвојена колосијека је одређен у Вашингтону и Берлину а прихваћен у Сарајеву и нико га, нити хоће, нити жели, нити може промијенити.