Галијашевић: Другобосанцима је Босна важнија од ислама, али би и они да потчине Србе и Хрвате

КАДА је прије тачно 80 година Славко Кватерник у Загребу прогласио Независну Државу Хрватску, у његовом друштву, поред Анте Павелића и Османа Куленовића, нашао се и реис Фехим Спахо.

Свој допринос новим историјским превирањима реис је дао преименујући Исламску заједницу Краљевине Југославије на чијем је челу био у – Исламску заједницу НДХ.

Данас су улице у Сарајеву назване по усташама, нацистима, ханџар дивизионарима и њиховим сарадницима – чувари сјећања на то време. И до њих Бошњаци врло држе. А држи и нова градоначелница Сарајева, интелектуалка с постратних универзитета у Травнику и Зеници, жена знаковитог имена које се у чаршији изговара с поштовањем какво је некада уживао мађарски политичар и први цивилни управитељ Босне и Херцеговине.

Управо ће она одбити захтјев градоначелника Источног Сарајева Љубише Ћосића да се уклоне непримјерене табле на Вијећници и у Улици Ферхадија којима се српски народ карактерише као „злочиначки и агресорски“, као и округло 154 нацистичких назива улица у Сарајеву.

„У Сарајеву неће бити промјене плоча“, кратко је одбрусила Бењамина Карић, ауторка магистерија о „Јеврејском питању од 1918. до 1945“.

Свој допринос јеврејском питању више кроз његовање сјећања на усташе, а мање кроз науку, није само она дала.

Почетком априла јавност је упозната и са студијом Фатмира Алиспахића „Маркетинг трагедије“, у којој аутор још далеке 2005, исмјевајући Холокауст, приповеда о количини пепела и квалитету и капацитету пећи у којима су горели Јевреји у Другом свјетском рату.

Алиспахић иза себе има још једно дјело „Терор антитероризма“, али и ставку у биографији да је био сарадник бившег реиса Мустафе Церића на капиталном пројекту евидентирања „непријатеља ислама“.

На више мјеста, уз муслимане, Србе и Хрвате, у бијелој књизи исламофобије уписан је и овај аутор.

Овај и овакав аутор недавно је у емисији „Дефтер Хефте“ објаснио Бошњацима да је Босна важнија од вјере, упитавши гледаоце: Шта ћеш ти са својом вјером ако ти нема Босне?
Теолошки гледано испада да је посланик Мухамед очито погријешио кад је своју вјеру ислам ставио испред Меке, па се из ње одселио у Јасриб, што је представљало један од најважнијих догађаја у исламу, темељ новог, исламског календара и нови почетак бројања времена.

Алиспахић није усамљен. Многи су Титови идеолошки насљедници у артикулисању пробосанске државне политике изашли јавно с тезом да је „ислам проблем“.

Бакир Изетбеговић је свјестан да су овакви напади директно усмјерени на њега и његову супругу Себију и најближе сараднике.

Бакир одлично разумије да се у рату који букти око њега више не помињу само скупи респиратори и злоупотреба буџетских средстава од око пет милиона евра. Медији све чешће упиру прстом у њега као главног убицу болесних грађана, неспособног да испуни преузете обавезе унутар државних структура, али способног да краде, лаже и вријеђа оне који га критикују.

Примједбе дјелују оправдано, али пажљиво погледајмо ко их упућује.

Иза уклањања СДА – Бакира и Себије с политичке сцене како би Босна продисала и побиједила све душмане стоји један мало већи циљ који „другобосанаци“ и не крију – поразити Србе и Хрвате, маргинализовати их као политичке народе у БиХ и утопити у политички систем унитарне БиХ.

Непремостиву разлику између исламских и неисламских Босанаца не чини само избор најважније куће око које се окупљају, СДА-џамије или СДП-кафане, него и опредјељење приликом избора стратешких партнера.

За црвене босанске кмере Ердоган и Муслиманско братство су, рецимо, идеолошки непријатељи, као и краљевина Саудијска Арабија или шиитска Исламска Република Иран. За њих су и Русија (због подршке Србима) и Њемачка (која подржава Хрвате) једнако зло.

Оваква реторика упућује на закључак да би у промјенама које се спремају прво могли бити жртвовани они који су још деведесетих у шињелу и војничким чизмама ушетали у сарајевске институције.

Подсјетимо да је програм Алије Изетбеговића, изложен у Исламској декларацији, предвиђао изградњу исламског друштва и формирање исламске власти као модела рађања Исламске државе на тлу Босне и Херцеговине. Овим концептом започет је и рат у БиХ. Али, околности данас умногоме су промјењене.

Побједа није дошла преко СДА него су је изложили представници СДП-а, Наше странке, СББ-а и Народа и правде.

Погрешно би било вјеровати да ће СДП, по освајању власти у Сарајеву, наступити као противник ислама – они то нису. Заправо, њих ислам уопште не занима. Ово питање они ће оставити сиротињи на вољу, али ће сигурно те идеје протјерати с Марин двора и из институција државе.

То је захтјев са Запада и они ће га с лакоћом испунити.

Не рече ли Алиспахић ономад да је Босна важнија од ислама?