Г. Перовић: Окупација здраве памети у 10 слика

Или како је епидемија у Црној Гори злоупотребљена за напад на цркву и оптуживање да је она крива за разбуктавање вируса COVID-19

Од када је основана 1863. године, Цетињска богословија ради као средња богословска школа са ректором на челу. Никад није била ни факултет ни универзитет. То јесте обична, а опет јединствена у Црној Гори – средња школа ”за будуће попове”. Од оснивања, њени управници (дакле, директори средње школе) се именују као ректори. Из поштовања према тој специфичности најстарије нововјековне црногорске средње школе – обновљена Цетињска богословија није прекидала такву традицију. Дакле, сваки управник овог богословског училишта, у његовој дугој историји, титулисао се ректором, па је та част припала и писцу ових редова.

Ово говорим како због елементарне неинформисаности оних који су у овоме виде неку ”аномалију”, тако и због шире јавности. Рад наше школе је замишљен и до данас траје – као сусрет религиозног и просвјетног (научног) мотива у људима. С тим у вези, али више због неких других злонамјерних опаски и покушаја кривотворења чињеница, ево једне ректорске презентације прожимања вјере са непобитним чињеницама:

1. Био је то један од љепших дана у мом животу. Литија у Пљевљима са безброј људи и тишина учесника пред тамошњом џамијом, да се ничим не омете молитва са минарета. Осјетио сам кључање љубави на ”100 степени” и поручио да ”у Пљевљима нема шта да тражи коронавирус”! Датум – четвртак, 12. март 2020. Послије тога, наредних мјесеци није било литија, али ни ”короне” у Пљевљима. Нити сам љекар епидемиолог, нити какав пророк, само сам видио оно што су видјели сви присутни: свепрожимајућу љубав Божију. Ускоро је вирус COVID-19 окупирао Црну Гору – али, неким чудом, не и Пљевља. У првом таласу ове епидемије ( 17. март – о2. јун ), усред заражене Европе и Балкана, у овом граду није било нити једног зараженог! Не због попа, ни због људских ријечи. Него ето, због Божијег чуда које су предосјетили сви присутни те вечери. Је ли забрањено вјеровати у чуда?

2. Нико од званичних лица у СПЦ, а не знам ни за случај у другој некој помјесној Цркви, не сматра нити је изјавио, да овај вирус не постоји. То што су свештеници позивали на тамјан и молитву, уз поштовање прописаних здравствених мјера – коме је то штетило? Као што ја не доводим у питање научно оправдане методе против ширења епидемије, вјерујем да не постоји ниједан епидемиолог на свијету који ће доказивати штетност тамјана и молитве. Ко воли, ко вјерује – нека изволи. Вјера појединих хришћана да су нас у Црној Гори литије штитиле од заразе, не спада у научне доказе али ни у кривична дјела, већ је доживљај нечије духовне интиме. Пред таквим ставом могу само да испоставим чињеницу да је Црна Гора посљедња европска земља у којој је потврђен COVID-19. И то послије окончања литија – 17. марта. А примјер Пљеваља говори да се вирус очигледно није ширио мапом литијских сабрања, нити експанзијом која би имала везе са онако масовним окупљањима. Толико о вирусу (не) знамо, да је збиља ствар људских (па и пјесничких) слобода – рећи: ”Док су ишле колоне, није било короне”.

3. Неки злонамјерни пропагандни пунктови бивше власти су ширили оркестрирану мржњу према Цркви причом о ”глибавим причесним кашичицама”. Та прича је почела након објављених снимака испред никшићког саборног храма, гдје се видјело да се вјерници причешћују једном кашиком. По процјенама државних служби, само тог 22. марта 2020. у таквом је обреду учествовало око 1.500 грађана, и то – широм Црне Горе. Треба ли рећи да је то пет пута више од укупног броја заражених у првом таласу? Услиједила је једнострана и дискутабилна забрана учешћа грађана у вјерским обредима. А које су епидемиолошке посљедице литургија тако служених на почетку епидемије? Чињенице говоре: 20 дана послије 22. марта није било новообољелих у ЦГ, а мјесец дана потом имали смо Црну Гору без иједног зараженог.

4. Посебно је чудо како су ови квази-медијски магови, традиционално посвећени завади ”два ока у глави” реаговали на сцену причесног обреда 22. марта 2020. широм Црне Горе. Не зна се је ли фасцинантнији њихов ”стручни-медицински” увид у заразност овог обреда (никада и ничим доказан) или њихов ”стручни-теолошки” став о томе како је та форма обреда превазиђена. Прије фамозног 22. марта 2020, Црква у Црној Гори тако причешћује вјернике бар миленијум уназад. На сву срећу, нијесмо народ без историје, а ни без музејске грађе. Обиђите било коју ризницу било ког манастира у Црној Гори и наћи ћете, међу осталим реликвијама, црквене сасуде са путиром и једном кашиком. А није да нијесмо имали изазова (куга, грозница, вариола…), да у протеклом времену ту нешто модификујемо.

Наравно, овакав обред Црква никоме не намеће. Напротив, она у доба короне позива вјернике да се, ради општег амбијента, стрпе и сачекају да зараза прође. Поред тога, Црква поштује позитивне прописе и када држава саопшти свој званичан став у вези окупљања, Црква је ту да то прва прихвати. Е сад, ако у дане Васкрса служимо у празним црквама без вјерника, а истих тих дана раде тржни центри, банкомати, градилишта, угоститељски објекти… каквог све то онда има смисла?

5. Просјечан православни поп у 21. вијеку, оваквим начином вршења обреда причешћује вјернике по болницама, затворима, породичним кућама и – ко не зна, ево нека чује – дужан је тај поп да такав обред, истом том кашиком доврши сам. Прије ове пошасти од короне, било је болесних, заражених, хигијенски неуредних – који су звали попа, и поп се одазивао. Никада нико није чуо за случај да се и један свештеник заразио овим путем. У Црној Гори, од марта до августа ове године, и у првом и у другом таласу епидемије, није било ни једног обољелог свештеника, упркос неизбјежној везаности ове службе за овакав начин вршења обреда. Не ”барјачим” Светом тајном. Њена је сила у Божијој власти, а не у статистичким подацима. Ово је интерна црквена ствар и збива се међу вјерујућима, а не међу знатижељнима. У овој теми немају шта да траже они који не вјерују, нити она има шта да тражи – изван Цркве.

Није било манастира ни градске цркве у нашој земљи коју високопреосвећени митрополит Амфилохије, неколико пута седмично, није походио служећи литургије (како оне до 22. марта, тако и оне потом, па и оне послије проглашења краја епидемије). Био је и привођен јер је служио Свету литургију. И дан данас, цијела Црква вјерује, а заправо Црква зна, да се он није заразио на таквом обреду.

6. Владика Јоаникије је, заједно са никшићким свештеницима, био три дана у притвору због масовног сабрања народа у Никшићу 12. маја 2020, на дан Светог Василија Острошког, слава му и милост! Упркос чињеници да је он лично, истог тог дана, позивао народ да не долази на традиционалну литију. Упркос чињеници да је, и поред таквих његових позива, на ту литију изашао скоро цио Никшић. Упркос чињеници да двије седмице послије те судско-полицијске бруке Црна Гора постаје ”прва европска земља без обољелих”…

7. Бар ми православни у Црној Гори немамо цркве без иконостаса. А на иконостасу стоји она завјеса код царских двери. Па да не би било као у оном анимираном филму ”Чему ово служи, а још и не ради” – да појасним. Осим визуелно-педагошке улоге икона које ”говоре више од хиљаду ријечи”, иконостас са завјесом обавља и заштитну функцију. Штити најсветије моменте службе од погледа присутних. У савременом православљу имамо велику полемику око (не)превазиђености таквог схватања. Данас многи свештеници не затварају двери и не навлаче завјесу, али то није тема овог текста. Тема јесте – да постоје неки моменти службе који се не приказују, а њихово снимање или сликање се не препоручује. Тајновитост и непоновљивост тих момената је дио православне мистике.

Припадам дијелу свештенства који се, и прије појаве короне, гласно борио против силног шкљоцања и зујања апарата по храму, па мој захтјев да камерман ”сијече” снимак са причешћем вјерника имао је само и једино ту намјеру. Не приказивати јавности оно што добар дио те јавности, изван Цркве, није у стању да појми. Ако причешће вјерника није тема која одређеним људима заокупља животну пажњу, зашто бисмо им је, путем медија, наметали? А ако у том обреду има било шта прекршајно или грешно, нека државни органи изволе да цијелу ствар преконтролишу и санкционишу. А ако нема?

8. Ко би своју информисаност, далеко било, свео на ”пропагандне пунктове” о којима говорим – могао би помислити како ми у Црној Гори, никад нијесмо клечали у црквама, него нас је на то ”навела” СПЦ и њени попови. Више је безочност, него необразованост – без и једне једине ријечи налик аргументу, игнорисати бројне историјске наводе да је Црква у Црној Гори и прије 1918. била и светосавска и видовданска, те да је то један од битних разлога зашто ни један мајчин син међу црногорским поповима, није скинуо мантију послије 1918. и одустао од службе у Цркви која је, по стандардима ДПС била ”окупаторска”. Некако више вјерујем ондашњим црногорским свештеницима него савременим агностицима и атеистима – кад се ради о црквеним питањима. А кад смо код ”клечања у цркви” и оном чувеном ”никада” – опет морам да се позовем на нашу црногорску историју. Па нека ми сви пасионирани ревизионисти историјских прилика из 1918, 1945,… итд. –кажу како ”нема смисла враћати се у прошлост”. Свакако се нећу бавити политиком.

Имамо ми Црногорци једну књигу из 15. вијека која се, међу познаваоцима теме, зове Псалтир Ђурђа Црнојевића. Књига је савременик наше престонице, а најчешће поновљена реченица у њој је ”Приђите да се поклонимо Богу нашем”! У једном од псалама (94. по реду) стоји и ово: ”Клекнимо пред Господом Творцем својим”. И тако даље, и све томе слично. А пошто је Цетињски манастир најстарија цетињска кућа, која никад није гасила своје огњиште, онда подсјећам читаоце да је поклоњење из псалама, праћено тјелесним покретима који јој приличе – традиција цетињских и црногорских калуђера.

Овоме бих додао податак да се у Књажевини Црној Гори (према вјеродостојним документима) никада није прекидало или обустављало служење великопосне литургије пређеосвећених дарова. Та је служба незамислива без кољенопреклоне молитве вјерника у храму. Незамислива је и литургија на Тројичиндан, без истог таквог клечања у цркви. Ради се о прописима универзалних црквених типика, писаним и преписиваним од Јерусалима преко Свете Горе и Цариграда до Петровграда. А наше црквене књиге из 18. и 19. вијека биле су углавном допремане из Русије. Тако да људи који кажу како ”никад нијесмо клечали” можда би боље било да за себе кажу: ”никад нијесмо читали” или оно ”извините, нијесмо знали”…

9. Кад је у питању велика наша невоља, други талас епидемије COVID-19 у Црној Гори, са сигурношћу можемо тврдити да смо у овој трагедији дио велике свјетске катастрофе, и да уз све (не)поштовање здравствених мјера дијелимо судбину земаља у окружењу. Међутим, невоља већа од здравствене јесте злоупотреба жртава короне у политичке и идеолошке сврхе антицрквене пропаганде. Којим именом да назовем тврдњу да је сахрана митрополита Амфилохија негативно утицала на епидемиолошку ситуацију у Црној Гори, у смислу некакве ”бомбе”, ”разбуктавања” и томе слично? На поменутој сахрани су прекршене бројне здравствене мјере, и могле су неке ствари бити боље организоване… али хајде да погледамо чињенице које проистичу из тих пропуста. Јер, грешке су једно, а њихове посљедице (могу некада бити) нешто сасвим друго. Ми хришћани не очекујемо чуда на сваком кораку и у сваком трену – јер ”није сваки дан Божић”. Али понекад има, тако неких, посебних дана…

Од земље без заражених до ”највећег броја заражених у регији” сурвали смо се, нажалост, још средином јула ове године. Извјештаји здравствених организација кажу да је током септембра наша домовина постала водећа на Балкану по броју заражених на 100.000 становника. Не знам колико треба бити слијеп па ову катастрофу јасно не довести у везу са парламентарним изборима који су расписани од државног врха за крај августа уз гаранцију да ће ”све бити под контролом”? Експанзију короне у Европи видимо и средином октобра, када рецимо, пораст од 150 одсто заражених биљежи једна потпуно не-православна земља као што је Словенија. Углавном, сви аналитичари се слажу да су нашој овдашњој невољи кумовале прерано отворене границе љетос и избори заказани у невријеме.

10. Када је ријеч о самој сахрани мораћемо да се вратимо на елементарне податке од којих је најважнији тај да се све збивало у периоду од 30. октобра до 01.новембра 2020. Од 02. новембра расте број заражених, али (пазите!) и број тестираних (31. октобра: број тестираних 734 – позитивних 275; 03. новембра: број тестираних 1.253 – позитивних 491 ). Дакле, тог уторка. 03. новембра нагло расте број тестираних. Већ сјутрадан 04. новембра се утростручио број тестираних у односу на последњи дан октобра (2.000 тестираних – и 874 обољелих).

Непосредно послије митрополитове сахране у званичну обраду црногорских здравствених података улазе тестови из приватних лабораторија што, до тада, није био случај. И – то јесте добра ствар: што више тестова, што више прегледаних црногорских грађана, то је и боља евиденција наших љекара. Само када не би било оптичких варки у погледу ”катастрофе коју нам је донијела Црква”. Црква се није најбоље снашла у околностима масовног скупа у Подгорици и на Цетињу, и не треба да бјежи од одговорности. Међутим, да смо се ми вјерници и свештеници питали, митрополитову сахрану не бисмо никад ни пожељели. У њеној организацији нијесу нам од користи биле мјере НКТ које су се широм земље селективно примјењивале, и то онда када ми сахрањујемо најмилијег и најугледнијег међу нама.

Чекајући да се, по овом питању, огласи струка – гледам у званичне бројке нашег Института: 06. новембра 1.449 тестираних – 546 обољелих; 10. новембра 1.372 тестираних – 546 обољелих; 15. новембра 1.378 тестираних – 491 обољели; 20. новембра 1.739 тестираних – 502 обољела; 25. новембра 1.953 тестирана – 570 обољелих… У свим земљама Европе и окружења расте број заражених током новембра. Код нас расте и број тестираних. Бројке се неумитно повећавају. Мој је утисак да у новембру нема никакве ”експлозије” нити посебно наглог раста овдје у Црној Гори. Али има стигматизације коју трпи Црква за све што јесте и што није крива.

Кад је Зафрановић снимао своју ”Окупацију” имао је за тему рат међу државама, оружани сукоб међу народима. Његов филм ”у 26 слика” генијално приказује колико је рат бесмислен и до које мјере понижава људску врсту. За овај наш ”рат” саопштењима и оптужбама, који се дешава међу нама, међу рођеном браћом а у име политичких, идентитетских идеологија; ”рат” између ”патриота” и ”издајника”, у ком је и епидемија COVID-19 у служби доказивања тога ко је већи Црногорац – за њега је довољно било и ових 10 слика да опишем свој осјећај мучнине у сусрету са мржњом и лажима, али и осјећај вјере и наде да ће, на крају, истина и љубав свима више пријати.

 

Аутор је ректор Цетињске богословије

 

Насловна фотографија: mitropolija.com

 

Извор Вијести, 30. новембар 2020.